Zvanični pesnik Miloševićevog \”događanja naroda\”, Matija Bećković, jednom je rekao da je Kosovo \”najskuplja srpska reč\”

Piše: Žarko Korać

Zvanični pesnik Miloševićevog “događanja naroda”, Matija Bećković, jednom je rekao da je Kosovo “najskuplja srpska reč”.

Ova inače besmislena fraza, često je citirana u takozvanim patriotskim medijima, da bi se potvrdio “kosovski zavet”, odnosno stav da nema srpskog naroda, ako se preda Kosovo. Pri tom niko od njih nije primetio zanimljivu činjenicu, da je srpski narod započeo svoju nacionalnu revoluciju u 19. veku i ponovo dobio nezavisnu državu bez Kosova. I da je Kosovo postalo deo Srbije tek 1912. godine, tokom Prvog balkanskog rata.

U novostvorenoj nacionalnoj mitologiji, Kosovo je ponovo dobilo centralno mesto, posebno jer je glavni junak junak te mitologije Slobodan Milošević, upravo u Kosovu Polju poručio srpskom narodu da “niko više ne sme da ga bije”.

Mnogo se stvari dogodilo narednih godina, uključujući i to da je Miloševićeva policija revnosno tukla ” srpski narod” na antirežimskim demonstracijama, ali je “kosovski zavet” ostao kao neki test patriotskih namera političara u Srbiji.

On je skoro potpuno onemogućio racionalan govor o Kosovu. Umesto trezvene procene kosovskih prilika, posebno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma koji je upravljanje Kosova prepustio administraciji Ujedinjenih nacija, uspostavljen je jedan “pseudo govor”, koji je zabranjivao da se izgovore neke reči, a najviše da se pomene reč nezavisnost. Svaka analiza javnog govora o Kosovu, brzo bi pokazala šta ne sme da se izgovori kada se o njemu raspravlja. Tako, na primer, zabranjeno je pominjanje državnog nasilja prema Albancima tokom NATO intervencije 1999. godine, jer bi to ugrozilo mit da su na Kosovu samo Srbi žrtve zločina. Ne sme se pominjati ni kosovsko društvo na bilo koji pozitivan način, već isključivo kao mesto šverca droge, prostitucije i kriminala.

U beogradskim medijima postoje novinari specijalisti za ovakvo pisanje, koji nikada u životu nisu bili na Kosovu, niti poznaju i jednog Albanca. To ih ne sprečava da nas svakodnevno izveštavaju o događajima na Kosovu i da tumače njihove uzroke.

Čak i političari koji vole da za sebe tvrde da pripadaju “demokratskom bloku”, šta god to značilo, striktno poštuju ova pravila. Za njih je čak i mogućnost da se sretnu sa nekim izabranim predstavnikom kosovskih Albanaca, neprihvatljiva. Već i na pominjanje takvog susreta, u medijima se pojave izveštaji da se radi o “običnom kriminalcu ” koji je silovao i ubijao tokom rata.

Zato su za srpsko-albanske pregovore u Beču izmišljeni eksperti, da ne bi političari morali da budu viđeni sa svojim albanskim partnerima. Tako Srbija ulazi u pregovore o konačnom statusu Kosova, sa stavom da je potpuno neprimereno tražiti od nje da započne direktne razgovore sa ljudima koji vode kosovske Albance.

Oni su svi u medijima unapred kriminalizovani, da bi se potvrdila teza o kriminalnom karakteru kosovskog društva. To ide tako daleko da je nadležni srpski episkop, odbio da dozvoli premijeru privremene vlade Kosova da tokom verskog praznika poseti pravoslavnu crkvu na Kosovu. To je učinio iako dobro zna da je jedna od izvornih osnova hrišćanske etike otvorenost verskih objekata svim ljudima.

U mešavini mitologije i arogancije, nalazi se pravi odgovor kako će proteći pregovori o konačnom statusu Kosova. Ovi teški pregovori vodiće se u unapred zadatim okvirima, koji ne dozvoljavaju da se postave realistična pitanja o tome šta je danas Kosovo i šta Srbija tokom tih pregovora može da očekuje. Da bi se postavila ta pitanja, političari koji danas vode Srbiju morali bi da promene način govora koji su im unapred propisali ljudi koji su i najodgovorniji za današnje stanje na Kosovu. Oni bi tada zaista postali moderni ljudi i pomogli društvu da izađe iz tiranije prošlosti, koja nas guši. Ali da bi to uradili, potrebno je da poseduju političku hrabrost, koja je po prirodi veoma drugačija od banalnog nacionalističkog lamentiranja o Kosovu, kojim se danas bave.