Da li bi bilo neukusno ako Dan drzavnosti, nakon Samijeve srdacne cestitke, prekrstimo u \”Dan zafrkancije\”?

Piše: Danas

Zoran Sami, predsednik Skupstine Srbije i Crne Gore i DSS udarnik, po struci je statisticar. Pored talenta za egzaktne nauke, Stivenu Hokingu ga priblizava i svojevrsna imaginacija, odnosno specifican osecaj za prostor i vreme, i netipicna percepcija tih fenomena. Ako Hoking razmislja u kosmickim parametrima, Sami to cini u (para)drzavnom mikrokosmosu, osebujno virtuelnom. Dakle, Sami sa mesta vikara drzave (Zajednice) u zadnjem stadijumu raspadanja, cestita njenom predsedniku i svim gradjanima praznik nepostojece drzave. I to, ni manje ni vise nego Dan drzavnosti – 27. april, kao dan “zabljackog ustava” i provizorijuma sklepanog na njegovim osnovama. Ni manje ni vise, Sami je u relacijama prostor – vreme, koje se opiru znanjima klasicne fizike, izrazio zelju za daljom demokratizacijom i ekonomskim razvojem drzavne zajednice i u cestitci pozeleo gradjanima Srbije i Crne Gore uspeh na putu ka evropskim integracijama. Da li bi bilo neukusno ako Dan drzavnosti, nakon Samijeve srdacne cestitke, prekrstimo u “Dan zafrkancije”?

Stvar je dodatno neozbiljna, jer se Svetozar Marovic u poslednje vreme napadno distancira od drzave kojoj je jos predsednik, a bilo bi krajnje morbidno da je Sami ovaj praznik cestitao Milosevcu, koji je zaista bio predsednik i personifikacija te (para)drzave. Ako stvari pokusamo da unormalimo, Sami je “praznik” mogao da cestita jedino Dobrici Cosicu i Zoranu Lilicu, kao zivim bivsim predsednicima tog provizorijuma, mada smatramo da bi i njih dvojica cestitku doziveli kao zafrkanciju.

Da je bilo pameti, 29. novembar nije morao da se ukida, vec je jednostavno mogao da se preimenuje u “dan zahvalnosti”, ili “dan svinjokolja i jugonostalgije”, na koji bismo umesto curke klali svinju, tako da bi taj “dan drzavnosti” imao neku logiku. Uostalom, on je nekako i bio usao u “arhetip”. Nazalost, 27. april nema u sta da se preformulise. I nema sta da se cestita, osim da se podseti na besmisao provizorijuma, na gubljenje vremena i necije bolesne ambicije da mu Crna Gora glumi “srpske zemlje”.

Opet, plasimo se da je, pored kurtoazije, kod Samija bilo i nekog osecaja za “kontinuitet”. A to vec nije za zafrkanciju.