Srpski dramski pisac Nebojša Romčević proveo dva dana u pritvoru na aerodromu „Šarl de Gol” zbog zamene identiteta

Piše: Aleksandar Apostolovski/Politika

Napisaću scenario za film. Priča mi miriše na „Da Vinčijev kod”, kaže Nebojša Romčević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i dramski pisac, koji je proveo dva dana u pritvoru na pariskom aerodromu „Šarl de Gol” zbog zamene identiteta.

Pisac se tako našao u ulozi glavnog junaka.

Portparol Ministarstva spoljnjih poslova Francuske potvrdio je da je Romčević bio zadržan zbog provere identiteta. Prema rečima francuskog zvaničnika, „provera je malo potrajala, ali je potom pušten uz izvinjenje policije”.

Razlog hapšenja bio je taj što je Romčevićevo ime bilo dovedeno u vezu sa „osobom koju traži Tribunal u Hagu”, ali da je ustanovljeno da profesor Romčević nema nikakve veze s tim licem. Ambasada SCG pojasnila je da je profesor zadržan na zahtev nemačke policije koja je osobi s tim imenom izrekla zabranu ulaska u šengensku zonu od 2004. do 2007. godine. Profesor Romčević je trebalo da učestvuje na seminaru o Jovanu Steriji Popoviću na Univerzitetu u Sorboni, na čiji poziv je i došao u Francusku.

Romčević je uhapšen u četvrtak oko 11 sati na međunarodnom aerodromu i tek oko 17 časova bilo mu je dopušteno da se javi ambasadi SCG u Parizu.

U trenutku hapšenja Romčević je imao uredne isprave i francusku vizu koju je izdala francuska ambasada u Beogradu. Ministarstvo spoljnjih poslova Francuske uputilo je izvinjenje zbog greške posle dvodnevnog pritvora na pariskom aerodromu „Šarl de Gol”.

Romčević za „Politiku”, govori o dva dana „apsa” u Francuskoj.

– Uverio sam se da negde živi čovek sa mojim imenom, prezimenom, dokumentima. Neki čovek je pozajmio moj identitet i krije se od međunarodne pravde – kaže Romčević.

Pisac napominje kako je, ne sluteći zlo, sa još dvoje profesora i jednim studentom, čekao na pasoškoj kontroli aerodroma „Šarl de Gol”.

– Čovek na pasoškoj kontroli posmatrao me je zabrinuto. Onda je kuckao po kompjuteru i zamolio me da pođem s njim. Tu počinje drama. Doveli su me na aerodromsku stanicu, gde pokušavam da objasnim da sam profesor iz Beograda. Kažu da će me deportovati. Rekli su mi da ću biti smešten u hotelu do polaska aviona.

Betonska klupa

Međutim, umesto u hotel, odvode ga u klasičnu zatvorsku ćeliju s jednom betonskom klupom. Opet bez ikakvih objašnjenja.

– Pošto su mi ostavili laptop, pokušavao sam da se ulogujem, ali u ćeliji su bile loše veze. Iskoristio sam da sebe slikam za uspomenu. Bilo mi je jasno da je u pitanju totalna greška. Bilo mi je zanimljivo kako će se dalje pecati na sopstvenu administrativnu grešku. To je kao lavina. Kad jednom pogrešno kliknete, lavina se ne zaustavlja. Dva-tri sata sedim za laptopom. Zapisujem utiske. Niko mi ceo dan ne nudi čašu vode. O hrani ni govora.

Iz tog zatvorskog boksa sprovode ga na drugi kraj aerodroma. Šest do zuba naoružanih policajaca ga prati.

– Tada sam se osetio kao ponižen čovek. Čekam da uđem u automobil koji je u fazi raspadanja. Čovek ima utisak kao da je upao nepozvan na dečji maskenbal. Policajci imaju oko 19 godina, a šefovi 22 ili 23. Stižem u policijsku stanicu kao iz doba Nušića. Sve je prljavo. Rekao sam im: „Ovde samo nedostaje Luj de Fin”.

Oni uopšte ne shvataju njegovu šalu.

Iznerviran protestuje, traži kontakt s ambasadom SCG. Oni tvrde da nemaju spoljnu vezu.

– Drzak policajčić mi ne dozvoljava da telefoniram. Tražim da mi potpiše izjavu – da mi ne da telefon. Znam da je reč o velikoj grešci i uveliko se nerviram. Tražim da me puste ili uhapse pod nekom optužbom. Sve vreme sam u odvratnom boksu. Nekakvo kuče mokri po stanici. Laptop pod mojom miškom, a ja sedim ko budala.

Romčević je izgubio pojam o vremenu. Mobilni mu se ispraznio, ostao je bez kredita. U apsu je od 11 do 17 časova. Predveče ipak uspostavlja kontakt s ambasadom SCG. Ljudi sa centrale podižu uzbunu. Ubrzo se javlja neko iz ambasade i oficirčić koji je Romčevića nervirao nešto komentariše, dok se ostali slatko smeju. Javlja se potom neki viši oficir. Oficirčić viče: „Razumem, razumem!” I opet se svi slatko smeju.

– Sledi zanimljiva psihološka situacija. Telefon opet zvoni. Svi u sobi dobro znamo da je poziv iz ambasade SCG, ali oni gledaju telefon, pa cinično u mene. Naravno, ne javljaju se. Podrazumeva se, ne mogu da ustanem i podignem slušalicu. Glupa psihološka igra između šefčića i mene. Šefčić, mlad tip, oko 30 godina. Prebacuju me u zatvor pored piste koji ironično zovu „hotel”. Žičana ograda okolo, naoružani stražari. Pravi aps. Opet me pretresaju, uzimaju mobilni, bateriju iz kompjutera i odvode me u moju „sobu”. Soba je sa svetlom koje ne može da se ugasi, prozor je od blindiranog stakla. Ipak, mogu da se krećem po toj zgradi. U celom „hotelu” sam jedini belac. Detalje ćete videti u filmu koji ću snimiti. Gomila nesrećnika, sumnjivih tipova, ljudi koji ne znaju da broje ni na prste. Tu, kao, stupam u štrajk glađu i žeđu. Dolazi ekipa Crvenog krsta da pita šta je. Nude mi telefonsku karticu od sedam evra, ali nisam imao sitno… Onesvestio sam se u 23 časa od premora. Soba, kreveti zakovani o pod. Dobijate nešto što oni zovu čista posteljina. Čaršavi sa starim mrljama od krvi.

Kafkijanski sistem

Cela noć protiče u diplomatskim aktivnostima.

Siniša Pavić, prvi sekretar ambasade SCG, pokušava da stupi u kontakt s Kej d`Orsejom i Berlinom.

Romčević se budi, odbija hranu. Stiže Pavić da popričaju, kaže da postoji problem zamene identiteta. Ipak je sve razjašnjeno. Romčeviću ne pada na pamet da ode na Sorbonu. Dolazi šef policije.

– Jasno mu kažem: „Samo me zanima da što pre napustim Francusku”. Osim oficirčića, svi su bili ljubazni. Doduše, prisustvovao sam rasističkim scenama prema nesrećnim Kinezima u „hotelu”. Ali, o tome u filmu.

Šef policije ga moli da ostane u Francuskoj.

– Pošto su me Nemci stavili na crnu listu, stiže slika mog „dvojnika”. Iako nije po proceduri, pokazuju mi njegovu sliku. Čovek izgleda prilično neprijatno. Ali, „dvojnik” ima sve moje podatke, sem mog broja pasoša! To je tek prava misterija!

Francuzima je jasno da su se žestoko zaleteli. Njima je sada primarni cilj da ostanem u Francuskoj. Razmišljam kako u ovom trenutku negde na Zapadu sedi masa ljudi na aerodromima, prelazima i dokazuje svoj stvarni identitet.

Romčević ostaje uporan. Nude mu policijsku pratnju za šoping, čekiranje karata… „Isti policajci, naoružani do zuba, koji su me sprovodili i zatvor, sad su me pratili u šoping. Da kupim ženi tašnu i deci igračke!”

Slučaj Romčević nije završen. Kada bi opet krenuo u zemlje Šengena, ponovo bi bio uhapšen. Tako su mu rekli u Francuskoj.

– Kad uđete u kompjuter, to je kao da vam je sudbina određena do kraja života. Samo vas može spasiti veliki diplomatski skandal. To je suludi kafkijanski sistem. Sada sam u kontaktima sa ljudima iz nemačke ambasade, kako bi me skinuli iz kompjutera. Mnogo strašnije je da negde u svetu postoji čovek s mojim identitetom. I da ga juri Haški tribunal. Da nisam javna ličnost, ko zna kada bih napustio zatvor. Možda bih već bio u Hagu.

Nedavno je u „Zvezdara teatru” premijerno izveden Romčevićev komad „Brod ljubavi”. Priča o nesporazumima i susretima punim mržnje između bogatih dekadentnih Zapadnjaka i izmučenih duša s evropskog Istoka. Romčević je dva dana, igrom slučaja, i sam plovio na takvom brodu.

Aleksandar Apostolovski
Politika