Jedan od najskupocenijih rucnih casovnika svih vremena, iz marsalove zbirke, prodat na aukciji u Svajcarskoj za vise od tri miliona franaka

Piše: Milos Kazimirovic/Politika

Godisnjaci i enciklopedije namenjeni zaljubljenicima casovnicarskog umeca, horlozerije, koji ovih dana izlaze iz stampe sirom Evrope i Amerike, sadrze ime jednog kolekcionara sa nasih prostora – marsala Josipa Broza Tita.

Uz opis drske pljacke u Muzeju istorije Jugoslavije, februara ove godine, kada su se nepoznati lopovi domogli nekoliko satova iz zbirke pokojnog predsednika Jugoslavije, stampani su i podaci o jednom od najskupocenijih rucnih satova na svetu, o prototipu kalibra 1591 manufakture “Patek Filip” iz 1944. godine, broj registracije 864.471, u Titovom vlasnistvu od 1945. godine do potkraj njegovog zivota. Sat u kucistu od 18-karatnog zlata, opremljen vecnim kalendarom, bio je prvi model te vrste opremljen centralnom sekundarom i lunarnom fazom (indikacija mesecevih mena), i kao takav je zapao za oko mnogim kolekcionarima. Cinjenica da je njegov prvi vlasnik bio upravo marsal Tito digla je njegovu cenu u astronomske visine. Prodat je u cuvenoj aukcijskoj kuci “Filips”, u Zenevi, 12. novembra 2001. godine za sumu od 3.083.500 svajcarskih franaka, preracunato po tadasnjem kursu – 1.911.700 americkih dolara. Statisticari su precizno izracunali – to je cetvrta rekordna suma koja je ikada placena za jedan rucni sat ovog svajcarskog proizvodjaca.

Anonimni prodavac

S obzirom na to da ovdasnja javnost, ni vecina nadleznih muzealnih strucnjaka i strucnih saradnika Ministarstva kulture, nije bila upoznata sa istinskom vrednoscu bar tog jednog Titovog casovnika, jos manje o detaljima njegove prodaje, mogla bi se postaviti i pitanja – ko je, kada, i za ciji racun prodao Titov skupoceni casovnik?

Odgovarajuci podaci pomenutog svajcarskog proizvodjaca, i zenevskog posrednika u prodaji, uz pretpostavku spremnosti da se oni obelodane, nisu bili dostupni u sezoni bozicnih i novogodisnjih praznika. Zak Urni, medjutim, jedan od najboljih poznavalaca trzista skupocenim satovima, direktor svajcarske manufakture “Zirar Perego”, clanice ekskluzivne “cetvorke velicanstvenih proizvodjaca”, izjavio je za “Politiku”: “Ma o kome da se radilo, sasvim je izvesno, casovnik je legalnim putem dospeo u Svajcarsku. Niz zakonski odredbi precizno regulise ko moze da ponudi predmet takve vrednosti na svajcarskoj aukciji…”

Sat je, dakle, mogao da ponudi eventualni naslednik, uz dokaz o odgovarajucem nasledju, ali i uz odobrenje muzealnih autoriteta ili ministarstva kulture, vec u skladu sa postojecim internacionalnim uzansama, s obzirom na to da se radilo o istaknutoj licnosti.

Sumnja Joske Broza

U prvoj reakciji direkcije Muzeja istorije Jugoslavije, “Politici” je saopsteno da vrednost Titovih satova, koji su bili zavedeni kao izlozbeni eksponati, nije precizno utvrdjena, kao ni njihovi registarski brojevi – nesto poput broja sasije i motora kod motornih vozila. Uz obecanje da ce biti provereno da li se model casovnika nalazio u takozvanoj “prvoj postavci” Titove kolekcije, predocena je i mogucnost da je neko privatno lice nasledilo Titov sat za zivota. Ovoj verziji protivreci marsalov unuk Joska Broza. Autoru ovih redova je predocio: “Posle smrti mog dede, mi (potencijalni naslednici) nismo dobili ni par njegovih gaca, a kamoli neki od njegovih casovnika… Takodje mi tesko pada da poverujem da je Tito pred kraj zivota nekome darovao svoj ,patek”.”

Prisecajuci se Titove kolekcionarske strasti, Joska Broz je rekao da je njegov deda imao nekoliko satova koje nikome nije davao u ruku. Druge casovnike, opet, one manje vrednosti, ponekada je skidao sa ruke i poklanjao dragim ili zasluznim osobama. Poput jednog od dva casovnika iz jubilarnog seta “Bulove”, poklon nekadasnjeg predsednika SAD, Ricarda Niksona: “…Bilo je to u lovu, 1971. ili 1972. godine… Kada je primetio da sam izgubio sat, Tito je skinuo svoj sa ruke i dao mi ga na poklon… Ali takva velikodusnost sigurno nije postojala kada se o radilo o ,debelom pateku” (izvesno je rec o modelu 1591), njegovom omiljenom satu, koji poslednjih godina zivota nije skidao sa ruke.”

U kabinetu ministra kulture potvrdjene su dve stvari: prvo, ma ko da je pokusao da iznese predmet takvog znacaja i vrednosti, po internacionalnim propisima i uzansama, trebalo je da zatrazi odgovarajucu dozvolu doticnog muzeja ili ministarstva. Drugo, (nepotpuna) muzejska praksa evidentiranja eksponata mogla je da bude iskoriscena za netacan opis eksponata, sto bi olaksalo njegov izvoz i prodaju. Trece, novinar “Politike” je zamoljen da podnese pismeni izvestaj, ne bi li se pokrenula istraga, da li je ikada podnesen zahtev za izvoz Titovog sata. Poslednje, naravno, nece biti nimalo jednostavno, jer zahtevi nisu evidentirani po objektu za koji se trazi dozvola, vec po broju predmeta obrade.

Spremnost ministarstva, ipak, budi nadu, da ce se saznati ko rasprodaje Titovo nasledje i, pre svega, kako se koristi postignuta dobit?