Kad se zavrsio jos jedan kosarkaski rat u kojem smo ponovo izgubili, kao sve ratove koje smo vodili a u kojima nismo ucestvovali, Srbiji se hitro tricom vratio problem Kosova

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Opstenarodna katarza sa sve pljuvanjem, gadjenjem i nepojamnim razocarenjem zbog katastrofalnog rezultata SCG kosarkasa koji nisu uspeli ni da stignu do beogradske “Arene” meu osam najboljih – punih sedam dana bila je jedina bitna tema kojom se State Of Srbija bavila do poslednjeg bljutavog detalja: ko je koga tukao u svlacionici posle poraza s Francuskom, ko je od igraca noci provodio po kaficima, ko je, de facto, kriv za jedan od najgorih poraza u domacoj basket-istoriji. Osecanje da se reprezentacija SCG, pod pritiskom patriotski nabrijane javnosti, pripremala za ovo Prvenstvo kao da je u pitanju rat – kako bismo se svima osvetili zbog sankcija, Haga, izolacije ili evidentne svetske zavere protiv nevinog srpskog naroda – ucinilo je da se Poraz dozivi kao nacionalna izdaja nezapamcenih razmera, narocito pred cinjenicom da su se u cetvrtfinale plasirale reprezentacije Slovenije i Hrvatske, godinama smatrane nizom sportskom podvrstom.

Dok su veseli Slovenci – koji su u tisucama pohodili Beograd, odusevljeni hranom i picem – brzo dobili srpski oprost u nepojamnim kolicinama zajednicki popijenog alkohola, hrvatska je reprezentacija, u svetlu SCG poraza, bila vidjena kao arhetipni neprijatelj: maglovita pomisao da bi se, recimo, moglo dogoditi da se usred “Arene” zavijori hiljade cro-zastava sa sve crveno-bijelim kockicama, postala je opsesija mnogih srpskih navijaca koji su po tradicionalno/tolerantnom sistemu “da-komsiji-crkne-krava-pizda materina komsiji-a kravi posebno”, pribegli originalnim navijackim potezima, svojstvenim Srpskom Nacionalnom Bicu (hrvatski: Picu). U odlucujucoj tekmi izmedju Spanije i Hrvatske, gde su Spanci imali osam igraca (petoricu kosarkasa + trojicu sudija), SCG navijaci skandirali su “Srbija! Srbija!”, kao poslednji ocajnicki krik koji im je preostao u predstavi iz koje su izbaceni. Ta vrsta nesuvislog ludila nastavila se medijskim uzivanjem nad eliminacijom Hrvatske – kao da ce na njenom lesu reprezentacija SCG, poput Feniksa, vaskrsnuti i naci se u finalu. Konacno, trijumf reprezentacije Grcke obelezen je ne toliko kao sportski nego kao pravoslavni praznik; htelo se reci da religiozni duh pijanog SCG tima zivi u telima brace Grka, odnosno – za utehu – kao da smo mi pobedili!

Kad se zavrsio jos jedan kosarkaski rat u kojem smo ponovo izgubili, kao sve ratove koje smo vodili a u kojima nismo ucestvovali, zar ne slusate Slobodana Milosevica u Hagu! – Srbiji se hitro tricom vratio problem Kosova, one autonomne srpske pokrajine, za koju su, da podsetim pravoverne Hrvate, generacije patriotskih politicara decenijama tvrdile da je u pitanju “sveta srpska zemlja”, “izvor Duhovnosti”, “pocetak i kraj svakog Srbina”, “nasa istorija”, “teritorija od koje nikad necemo odustati”, “zemlja nasih predaka”, “centar naseg kolektivnog secanja”… toliko bitno srpsko medjunozje da od Kosova “nikad, nikad i nikad” necemo odustati makar nas bombardovali sto je NATO bukvalno shvatio pa nam je jebao majku tokom 1999. kad smo, hrabro, potpisali kapitulaciju u Kumanovu i “srpsko Kosovo” predali na upravljanje legalnim vlasnicima – Albancima.

Sest godina docnije, Srbija je smislila carobnu formulu pod didaktickim naslovom “Vise od autonomije, manje od nezavisnosti”, kosarkaski vesto krijuci sta se pod ovim misterioznim hippie-sloganom, u stvari, krije; konacno, zahvaljujuci gospodji Sandi Raskovic-Ivic (cerka pokojnog Jovana Raskovica, psihijatrijskog lidera Srba iz Hrvatske, nedavno postavljena za koordinatora srpske Vlade glede Kosova) saznali smo sta drzava Srbija u mekoj varijanti nudi Albancima na Kosovu. Po recima Jovanove cerke-mezimice, Albanci bi imali izvrsnu, sudsku i zakonodavnu vlast na citavoj kosovskoj teritoriji, dok bi ponosna Srbija obezbedjivala granice, zajedno s partnerima na Kosovu brinula o zajednickoj “odbrani” i “spoljnim poslovima”, uz zajednicku valutu.

U “tvrdjoj” varijanti, tako se namece, Srbija bi odustala od “spoljnih poslova” i “odbrane”, sto prakticno znaci da bi se ostvarilo sve ono sto vec govorimo sest godina bivajuci proglaseni za izdajnike: da je nezavisnost Kosova neizbezna i da nema te sile koja ce Albance podvesti pod srpski drzavni sistem.

U “najtvrdjoj” srpskoj pregovarackoj varijanti – Kosovo ce od strane Srbije biti zamoljeno da bude nezavisno i da Ustavom obezbedi mogucnost da joj se, po sopstvenom izboru, na putu ka Evropskoj uniji pridruzi zemlja po izboru; mogucnost da se Srbija prikljuci Kosovu – takodje ne treba odbacivati, jer je ovdasnja vlast, jaka na zapaljivim recima, a u praksi patriotski svesna da je sve otislo u kurac, pomirljivo digla ruke od Pokrajine, konacno shvativsi da od Kosova leba nema i da je djavo odneo salu.

U zemlji u kojoj je kosarkaski poraz shvacen ozbiljnije od ocekivanog debakla glede pregovora o Kosovu – sad se iz fioka izvlaci plan Z4 koji je, secate se, Srbima u Krajini trebalo da omoguci da imaju Milosevicevu drzavu u Tudjmanovoj drzavi; nesrecni Vuk Draskovic, ministar inozemnih poslova, iznenada se setio plana Z4 (cirilicno: tri cetiri) koji sad kao flajere deli okolo, pokusavajuci da nam dokaze kako sve nije propalo i kako Albance mozemo da pravoslavno pacifikujemo!

Mentalno finale: da smo, daleko bilo, osvojili zlatnu medalju na kosarkaskom prvenstvu – sa Albancima ne bismo ni pregovarali, superiorno ih pitajuci gde im je lopta; ovako, negde izmedju 9. i 12. mesta, ponizeno cekajuci “wild card” da nas, eventualno, pozovu na Svetsko prvenstvo iduce godine u Japanu, morali smo cak –
sto Srpsko Nacionalno Bice nikad oprostiti nece – da se ponosno naguzimo i cekamo da nas karaju. Sto za srpsku erotsku zabludu nije lose, narocito kad se dupe razradi i pocne da uziva! Jeste da Kosovo nije Srbija, ali je zato slatko! Samo guzi!