Imaju li odrasli gradjani ove zemlje neka prava? Ili treba krotko da trpe i pristaju da budu kolateralna steta necijih mesijanskih tripova

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Jeste li vec culi da… u zemlji Srbiji samo sto nisu legalizovani gej-brakovi, a postoji i vrlo ozbiljna i oficijelna inicijativa – potekla iz samog Ministarstva – da se dekriminalizuje posedovanje i da se legalizuje trgovina hasisom i marihuanom? Sta, niste culi za to?! Pa, pravo da vam kazem, nisam ni ja, ali sam siguran da je pitanje dana, ako ne i sata, kada ce se sve to dogoditi! Naime, kad god neko hoce nesto ljudima da zabrani, skrati, uskrati, ukine, zatvori ili onemoguci, on napravi prevazan izraz lica i kaze da je “to tako svuda u svetu”, bas kao da je licno bio na duzim studijskim boravcima na svim postojecim i nekoliko jos neotkrivenih kontinenata, tecno govori sesnaest jezika a nasuvo jos nekoliko desetina – dijalekte i ne broji – a pravna znanja je sticao direktno sa Izvora Mudrosti. Pa onda ja nesto kontam da tu pre ili docnije mora da se vaspostavi nekakva razumna ravnoteza: kako je to tako slatko vaskolikoj nasoj malogradjanskoj kompaseriji da se pateticno poziva na (mahom izmisljenu, preuvelicanu ili lose interpretiranu) praksu-svugde-u-svetu kada treba negde, nekako i nekome suziti izvojevani prostor slobode, da bi na istu tu tehniku naprasno zaboravila kada taj isti prostor treba prosiriti? E, onda se ovi endemski genijalci najedared opsete neiscrpnog spiska onih cuvenih “nasih specificnosti” zbog kojih ne bi bilo bas prikladno i zgodno da se slepo slede nekakvi belosvetski trendovi…

O cemu se ovde radi? O jednom preispoljnom bezobrazluku i stetocinskom podsticanju malogradjanske histerije, a sve u reziji ovdasnje vlasti. Iliti o novoj rundi silovanja Drustva od nezajazljive Drzave. Krenimo, dakle, redom. Dok smo se mi prethodnih nedelja bavili vaznijim pitanjima, pre svega onom desetogodisnjom nacionalnom megasramotom koja stize na naplatu, neki su ljudi iskoristili tarapanu da na miru vredno porade na usavrsavanju svojih usreciteljskih projekata kojima ce bitno unaprediti nase zivote (mada ih mi uopste nismo molili da nam to ucine, naprotiv). Pogledajte, recimo, naseg nepodnosljivo marljivog – seticete se iz skolskih dana onih likova, usedelim nastavnicama uvek milih, koji “mozda nisu mnogo bistri, ali se bar trude, a ne kao ti, barabo…” – ministra prosvete, nesudjenog predsednika vecine registrovanih politickih stranaka u Srbiji, pesnika i humanistu Vuksanovic Slobodana. Nareceni je gospodin okupio drustvo Zabrinutih Gradjana i Gradjanki kojima je zajednicka zabrinutost zbog sve izrazenije pojave ponasanja dece & omladine u nasem drustvu. Pa su dame i gospoda resili da se udruze u Savet za prevenciju i borbu protiv istog. To jest, ponasanja. Dovde – sve stima. Ponasanju se mora stati u kraj. Samo, ovakve dusebriznicke inicijative imaju nezgodnu urodjenu osobinu da se ubrzo otrgnu svakoj (mentalnoj) kontroli, da pojure ka Apsurdu strahovitom brzinom jedne inercije indukovane histerije.
O pocetku “slucaja” smo vec pisali: talas nasilja medju (skolskom) omladinom neki je genije – koji se sasvim slucajno takodje zove Vuksanovic Slobodan – bio naumio prekinuti tako sto ce uvesti policijski cas za maloletne osobe. Nema veze sto je ideja u sukobu i sa Ustavom i sa zdravim razumom, svejedno je bila veselo podrzana od siroke interesne koalicije Nadrndane Srednjoklasne Sredovecnosti, ergo od ljudi koji su, eto, znali i umeli toliko da prave i radjaju decu, ama nisu imali ideju sta bi posle s njima. Sve je to nekom nepopravljivom optimisti mozda izgledalo nepodnosljivo besmisleno i iritantno nepametno, ali bio je to samo pocetak. Krijuci se tek za kratko iza dusebriznistva prema “deci”, krstasi nase desnicarsko-filistarske moral majority armije obznanili svoje prave ciljeve: da se strogo ogranici radno vreme ugostiteljskih lokala kao takvih, pa imali njihovi klijenti petnaest ili pedeset godina, pa jos i da se zatvore svi lokali udaljeni manje od dvesta, petsto ili cak hiljadu metara od najblize skole.

Redakcija “Vremena” nalazi se u neposrednoj blizinu dveju skola, a u najblizoj okolini (manje od 200 m) su valjda desetine kafica, restorana i poslasticarnica. Normalno – centar grada… Bas bih voleo da vidim tog Pametnjakovica koji ce sve to da zatvori, kao fol zato da Nasoj Zlatnoj Deci ne bi neki zli cika sipao drogu u kabezu? Ili ce pak da izmesti sve skole na puste ledine? Bas da vidim tog cara koji ce u ponoc, posle celodnevne jare i zapare, da zakljuca jednu uzarenu juznoevropsku prestonicu i kljuc da odnese kuci, toboze samo zato da ne bi necija tinejdzerska princeza u nedoba “izgubila” zapravo odavno srecno i bericetno izgubljenu nevinost?! Ne, sasvim ozbiljno: imaju li odrasli gradjani ove zemlje neka prava? Ili treba da krotko trpe i pristaju – ucenjeni retorickim tabuom proizvoljno tumacenog Interesa Nase Dece – da budu kolateralna steta necijih mesijanskih tripova?! Kako god, cim pocnete prakticno da razmisljate o ovim inicijativama – koje, naglasavam, dolaze s vrha vlasti, i zato se ne mogu ignorisati – ukaze vam se njihova nadobudnost i sarlatanstvo u punoj raskosi svojoj. Ali, isuvise je lako smejati se toj goropadnoj prostoti, jer stvar uopste nije smesna. Voleli vi da bazate nocu ili ne, stvar je principijelne naravi, ona je i eticka i politicka, i tice se svih, jer se vazda ponavlja isti mehanizam: sejaci i potonji rentijeri “moralne panike” uvek koriste retoriku odbrane i zastite slabih, a iza toga uvek kriju nameru za maksimalnim ogranicavanjem, uniformisanjem i vaskolikom kontrolom Zivota – pre svega onog Gradskog – te, jelte, anarhoidne pojave koja kvari nasu decu. Uostalom, da je Zivost dobra, i Ministar i Premijer bi patili od nje!