Jedna od glavnih tema u Sloveniji tokom nedelje koja je ostala za nama bila je prva policijska prijava za genocid protiv Mitje Ribicica (86).

Piše: Dnevnik

Jedna od glavnih tema u Sloveniji tokom nedelje koja je ostala za nama bila je prva policijska prijava za genocid protiv Mitje Ribicica (86). Nekadasnji visoki partijski i drzavni funkcioner SFRJ osumnjicen je da je odgovoran za masovna ubistva do kojih je doslo bez sudjenja posle zavrsetka Drugog svetskog rata. Tada su ubijani slovenacki domobrani koji su se povlacili ili su ih “vratili saveznici”, ali i civili, medju kojima i zene i deca. Slovenacka drzavna komisija je tokom proteklih godina evidentirala oko 400 mesta na kojima su izvrsavana ta ubistva. U to vreme Ribicic je bio pomocnik nacelnika OZNA-e (Odeljenje za zastitu naroda, formirano 1945) za Sloveniju.
Dokumente protiv nekadasnjeg predsednika Saveznog izvrsnog veca i predsednika Predsednistva CK SKJ istrazitelji su pronasli u Arhivu Slovenije. Medju njima je i spisak na kojem se nalaze imena 234 streljana lica za ciju je smrt sada optuzen Ribicic, jer ga je navodno on sastavljao.

Podnosenje prijave za genocid protiv Ribicica u Sloveniji je izazvalo razlicite reakcije. Neki pravni eksperti, poput strucaka za ljudska prava, ljubljanskog profesora LJube Bavcona, sumnjaju da se Ribicic moze goniti ili da mu se moze suditi za genocid izvrsen pre 1948. godine, kada je usvojena Konvencija o genocidu, dok je u jugoslovenski krivicni zakon genocid “uveden” tek 1951. godine.
Medjutim, slovenacko Drzavno tuzilastvo saopstilo je da je u vreme posleratnih ubistava vazila Cetvrta haska konfencija iz 1907. godine i sporazum iz Londona. Ta dokumenta, koja su uvela retroaktivnu krivicnu odgovornost, bila su pravni osnov i tokom 1945. i 1946. godine, odnosno u vreme posleratnih masovnih ubistava, za sta je Ribicic osumnjicen.

Londonski sporazum je usvojila i nekadasnja Jugoslavija, a posle raspada bivse SFRJ, aktom o nasledju prihvatile su ga sve novostvorene drzave. Dakle i Slovenija, ali i SRJ.

“Slucaj Ribicic” u Srbiji nije izazvao skoro nikakvu paznju (osim donekle medijsku), jer je to “unutrasnja stvar Slovenije”, ali ova tema je “uvek aktuelna”, jer, podsecaju strucnjaci, takvih slucajeva bilo je i ovde. Istoricar Bojan Dimitrijevic ne iskljucuje mogucnost da se “slovenacki model” prihvati i u Srbiji.

– Medjutim, ono sto ovde nedostaje za tako nesto je, pre svega, drustvena klima s jedne, a s druge strane ni arhivska gradja vojne bezbednosti i MUP-a odnosno bivse drzavne bezbednosti i sve ono sto je vezano za te dogadjaje jos uvek nisu otvoreni, niti dostupni javnosti i naucnicima, tako da jos ne ocekujem nikakvu akciju u tom smislu – rekao je Dimitrijevic za “Dnevnik”.

Predsednica Komiteta pravnika za zastitu ljudskih prava (JUKOM) Biljana Kovacevic Vuco veli da postoje dve stvari: jedno su zlocini protiv covecnosti, ratni zlocini, genocid, koji nikada ne zastarevaju, a drugi nivo price je politicki deo.

– Kada covek govori o tim stvarima, obicno se misli da se time pravda genocid. Ne, nije stvar u tome.Tu postoji bitna razlika zbog toga sto se vec postavljalo pitanje odgovornosti Mitje Ribicica. Medjutim, on nije dobar kao povod, jer to ima konotaciju osvete u odnosu na jedan odredjeni period, na Titovo vreme i revoluciju, na fasizam i antifasizam – veli Kovacevic Vuco.

Ocekujuci pokretanje odgovornosti protiv onih koji su u godinama neposredno posle rata izdavali naredjenja za streljanja bez sudjenja, predsednica JUKOM-a ocenjuje da ce taj obracun biti na politickoj osnovi, zbog “nerasciscenih pojmova”.

– Kod nas jos postoje istorijska previranja, tu je i pitanje nove istorije, tako da ce preduzimanje takvih optuzbi i sudjenja, dok jos nismo rascistili sa zlocinima koji su se sada desavali, imati politicku konotaciju i to ce se opet svesti na rat cetnika i partizana tako da u Srbiji to nece biti dobro – izjavila je Biljana Kovacevic Vuco za “Dnevnik”. – Ukoliko to zaista hocemo da radimo, moramo najpre zauzeti stav u odnosu na LJotica ili Nedica. U situaciji kada nemamo stav prema njima, kada se oni kod nas velicaju kao heroji, svaka vrsta takvog sudjenja neminovno bi imala politicku konotaciju, odnosno pretvorila bi se u obracun sa onima koji su bili na antifasistickoj strani i to zbog toga da bi se pokazala navodno objektivnost a u stvari da bi vodila prekrajanju istorije.

Istoricar Branko Beslin s Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu podseca da je pitanje da li je ratne zlocine cinila druga strana otvoreno jos pre dvadesetak godina.

– To pitanje se pominje, o tome se raspravlja, ali do sada, koliko je meni poznato, od saveznicke strane niko nije pozvan na odgovornost. I nije zauzet nikakav nacelni stav. Otuda i pitanje da li ce sada biti postignut principijelan stav da sve zaracene strane protiv Nemacke, sve sile antifasisticke koalicije, odgovaraju za ratne zlocine ili ce to biti samo kod nas. Pri tome, jasno naglasavam razliku izmedju moralne i krivicne odgovornosti – kazao je Beslin za “Dnevnik”.
Govoreci o posleratnim desavanjima, revolucionarka i bivsi visoki partijski funkcioner Ida Sabo je u intervjuu za prvomajski “Dnevnik” rekla da je u tom periodu bilo gresaka.

– Secam se da su u Adi, Molu, Adorjanu skupili proletarijat i streljali u znak odmazde za racije. Streljani su predratni komunisti. Ali, nijedan kulak nije streljan, nijedan fabrikant, streljana je sirotinja. I to bez saslusanja, izvodjenja dokaza. To su teske greske, ali one su izgleda bile neminovne jer svaka revolucija nosi sa sobom i nepredvidivosti, kazala je Ida Sabo.

Publicista Mirko Tepavac veli da su mnoge okupirane evropske zemlje imale kvislinge. Razliciti, pa i suparnicki pokreti otpora postojali su i u Poljskoj, Francuskoj, Grckoj… Ali je u svakoj od njih istorija vec izrekla istinu, ni u jednoj od njih nema dilema ko su bili nosioci otpora i koliko su doprineli pobedi.

– Nigde kao u Srbiji to vise nije predmet politickog, stranackog sporenja. I nigde se tako osvetnicki ne ruse tragovi antifasisticke borbe, sramote ucesnici i vredjaju zrtve. Samo kod nas istrajava pokusaj da se zajedno sa porazenim komunizmom sahrani i partizanski antifasizam. Ne treba da branimo neporocnost partizanskog ratovanja, niti da pravdamo suvisne udarce zadate u vatri ratnicke surovosti, od cega se nije uvek uzdrzavala ni velika saveznicka vojska. Nismo smeli da precutimo ni partizanske represalije posle kraja rata, zbog cega se danas one komotno desetostruko uvecavaju. Ali zbog toga niko nema pravo da vredja i ponisava desetine, stotine hiljada onih koji su se zrtvovali i ginuli u borbi protiv okupatora svoje zemlje, od kojih najveci deo nije ni docekao kraj rata. Nisu partizani ginuli samo za “komunizam”, niti su vecinom uopste i bili komunisti – napisao je u najnovijem broj casopisa “Republika” Mirko Tepavac.