Nakon nepotpunih saopstenja vojske SiCG, beogradski dnevnik “Danas” je odlucio da otkrije imena iz Vojske, koja je podoficir Miroslav D. Petrovic optuzio za prodaju oruzja Albancima, napominjuci, pritom, da se redakcija ne prikljucuje optuzbama, vec da samo zeli da se stvar rascisti javno i do kraja, a ne nemustim saopstenjima

Piše: Danas

Nakon nepotpunih saopstenja vojske SiCG, beogradski dnevnik “Danas” je odlucio da otkrije imena iz Vojske, koja je podoficir Miroslav D. Petrovic optuzio za prodaju oruzja Albancima, napominjuci, pritom, da se redakcija ne prikljucuje optuzbama, vec da samo zeli da se stvar rascisti javno i do kraja, a ne nemustim saopstenjima.

Prema izvestaju u koji je novinar “Danasa” imao uvid, Vojna policija, Bezbednosno-informativna agencija i Vojna bezbednosna agencija ne raspolazu podacima o ilegalnoj prodaji oruzja na jugu Srbije, za sta je Miroslav D. Petrovic optuzio neke podoficire Vojske Srbije i Crne Gore.

Kako je “Danasu” pre desetak dana receno bez prava na vise informacija, “radom na terenu i proverom lica koja on sumnjici za ucesce u svercu oruzja pokazalo se da ti navodi nisu tacni”.
Navodno se ljudi koje je Petrovic imenovao nalaze na potpuno razlicitim duznostima od onih koje je on naveo, a Ministarstvo je dodatnom proverom ustanovilo da su neki od spomenutih vojnika ocenjeni odlicnom ocenom, disciplinovani i da su pripadnici 78. motorizovane brigade iz Vranja koja se nalazi u Kopnenoj zoni bezbednosti.

Miroslav D. Petrovic, po nestanku iz zemlje otpusteni vodnik I klase VSCG, tvrdi da je prilikom obavljanja minerskih zadataka na bazi Golema cuka u okolini Bujanovca prema granici sa Kosovom primetio “mnoge sumnjive radnje kod staresina koje su radile u toj bazi” i “slucajem okolnosti otkrio sverc oruzja”.

– Oruzje koje se prodaje Albancima u Bujanovcu i na Kosovu i Metohiji je bilo vojno i oruzje koje je zaplenjivano na granici i u raznim drugim situacijama. Na toj bazi je bio magacin zaplenjenog naoruzanja – tvrdi u svom svedocenju Petrovic i dodaje da su staresine koje su ucestvovale u tim radnjama zahtevale od njega da “saradjuje jer samo ja znam minska polja i mine gde su postavljane pa bez moje saradnje prodaja ne moze da ide”.

Po tvrdnjama naseg insajdera, koje su iz Sluzbe za odnose s javnoscu Ministarstva odbrane demantovali u dva navrata saopstenjima i jednom kroz razgovor, 14. novembra prosle godine mu je grupa staresina pod vodjstvom vodnika I klase Zeljka Tripkovica ponudila da radi sa njima.

– Ja sam to odbio uz pretnju da cu cim zavrsim sa radom na terenu to da prijavim mojoj maticnoj kasarni u PK 352. inzenjerski puk.

Petrovic tvrdi da je potom zatvoren u jednu zemunicu i maltretiran. Pobegao je 17. novembra, a 24. novembra se predao jedinicama americkog Kfora kod Gnjilana gde je stigao “izubijan od batina i maltetiranja onako u uniformi”. Stigao je, kaze, zahvaljujuci svojoj “vojnickoj spremnosti”.

– Glavni akteri u prodavanju oruzja su stariji vodnik Goran Ristic, vodnik I klase Zeljko Tripkovic, vodnik I klase Ratko Zekic i stariji vodnik Dusan Soskic koji su stalno na toj bazi, a sa njima u saradnji je i komadant bataljona potpukovnik Sladjan Stamenkovic koji je i u nekoj familijarnoj vezi sa nekima ovde. Sve se to radi dve-tri godine, kako mi je licno par puta priznao i govorio dok me je tukao Zeljko Tripkovic – tvrdi Miroslav D. Petrovic.

Poznanici portretisu podoficira Petrovica drugacije nego sto je to ucinilo Ministarstvo Vojske

Kad je primio prvu platu dosao je do bivsih nastavnika da ih pocasti

Posle vise neocekivanih peripetija Redakciji naseg lista poslo je za rukom da identifikuje blizu okolinu (bivseg) podoficira Vojske Jugoslavije Miroslava D. Petrovica, cije je svedocenje Danas objavio 11. aprila ove godine. Svedocenje “Zivo meso za Ratka Mladica” izazvalo je, kao sto je poznato, interesovanje bez presedana – i ovde i u inostranstvu, jer se ticalo osetljivih tema ubistava vojnika, skrivanja Ratka Mladica, i trgovine oruzjem.

Cinjenica da je podoficir Petrovic rodom iz Obrenovca, kako je on sam navodio u tajnoj posti koju je slao nasoj Redakciji, i kako je potvrdjeno u saopstenjima Ministarstva Vojske SCG, nije dakle sporna.

Sporno je za nas bilo to da li je on i za one koji ga blize poznaju problematicna osoba kao sto to jeste za Ministarstvo.

U nasem novinarskom istrazivanju koje smo preduzeli dosli smo do toga da mu roditelji i dalje zive u obrenovackoj regiji, te da mu je otac zaposlen u jednoj trgovackoj firmi koja je domaca ali nosi neko italijanizirano ime. Rec je o jednostavnim ljudima kakvih je vecina u nasoj unutrasnjosti, koji nemaju nikakve pretenzije da ucestvuju – na ovaj ili onaj nacin – u tzv. svetskim poslovima, ili javnim sporovima ogromnog formata.

To je jedna indikacija koja je suprotna tendenciji iz saopstenja Vojske da se ljudima mogu zatvoriti usta ako se izblamiraju. Mada ova indikacija nije odlucujuca, ona bi ukazivala barem na to da covek ne potice iz lose porodicne okoline. Slicna je stvar i sa njegovim skolovanjem. Petrovic je isao u tehnicku skolu, ili nesto sto se nekad zvalo zanatskom.

Prema svedocenjima njemu tada bliskih ljudi, bio je malo povuceniji. Jedan svedok kazao nam je da bi se danasnjim zargonom mogao opisati kao “malo smotan”. Ali, i to ukazuje na karakter koji nije agresivan. Sve, dakle, suprotno vojnim post festum karakterizacijama.
Najzad, njegovi nastavnici opisali su ga kao pristojnu i osetljivu osobu, sto su ilustrovali cinjenicom da je, kad je primio prvu platu, odmah dosao da podeli radost sa njima, donevsi skromnu cast. “A ta uctivost je danas svakako retka”, receno nam je.

Karakterizacije do kojih smo dosli na terenu ukazuju, dakle, na to da je Vojska napravila solidan izbor kad ga je svojevremeno primila u svoje redove. Da li se u medjuvremenu nesto promenilo – i ako jeste, zasto – to je sama Vojska mogla znatno brizljivije i uverljivije da nam objasni.