Gledajuci statistiku po kojoj se 70 do 80 odsto ljudi deklarisu kao vernici, politicari zarad pridobijanja pristalica i sami pokusavaju da se prikazu kao veliki pobornici crkve

Piše: Slobodan Cuparic/Nezavisna Svetlost

Gledajuci statistiku po kojoj se 70 do 80 odsto ljudi deklarisu kao vernici, politicari zarad pridobijanja pristalica i sami pokusavaju da se prikazu kao veliki pobornici crkve. Slobodan Antonic, medjutim, misli da to nije realna snaga crkve jer pravih vernika nema vise od deset posto populacije

U SRBIJI se minulih meseci cesto mogla cuti opaska da nije posao crkve da se bavi dnevnom politikom i da se svestenstvo pojavljuje kao deo vlasti. S tom opservacijom u vezi je i podsecanje na njenu veoma kontroverznu ulogu u politickim zbivanjima u proteklih deset godina i sugestija da crkva treba da se bavi duhovnim preporodom naroda i pokusajem da se oporave moralne vrednosti za koje se i sama zalaze. Umesto toga, opet se, kazu, zanemaruje kulturna uloga crkve u istoriji jednog naroda, a u prvi plan se stavlja politicka.

Tako je nedavno i predsednik Srbije Boris Tadic izjavio da je crkva sastavni deo drustva i da treba da se pita o mnogim vaznim drustvenim pitanjima. Ostaje, medjutim, dilema da li bi takvo njeno oglasavanje o opstim pitanjima moglo da ugrozi laicki karakter drzave?

– Ja na to gledam drugacije, kaze za “Nezavisnu Svetlost” politicki analiticar Slobodan Antonic. – Ako moze svaka nevladina organizacija, koja nema vise od petoro-sestoro clanova, da izdaje saopstenja o gotovo svim pitanjima koja se pojavljuju u drustvu, pogotovo politickim, ne vidim zasto crkva, kao organizacija koja broji na stotine hiljada clanova, takodje ne bi mogla da iznese svoje misljenje. Dakle, jedno je iznosenje misljenja i njegovo obrazlozenje, a sasvim drugo je obaveza njegovog prihvatanja. Mislim da je snaga Srpske pravoslavne crkve u njenoj istoriji i uticaju koji ima u narodu.

Ali, s druge strane, njeno misljenje ne bi smelo da bude obavezujuce, jer bi na taj nacin ugrozilo laicki karakter drzave.

Po recima sociologa Milana Nikolica, najpre treba shvatiti da crkva u svim savremenim demokratijama igra znacajnu ulogu. Kad se kaze da se ona pita, da moze da iznese svoje stavove – ne znaci da ce ih parlament, vlada, politicke partije, prihvatiti. Crkva, kao i sve druge organizacije, ima pravo na misljenje – i na javno iznosenje. Ali, to jos uvek ne govori da crkva nije odvojena od drzave i da mi nemamo laicku drzavu i parlamentarnu demokratiju.

– Crkva, kao sastavni deo drustva, treba da bude ukljucena u razna zbivanja – posebno u uslovima kada su poremeceni neki tradicionalni sistemi vrijednosti, koji su bili pazljivo razvijani stotinama godina u Srbiji i Crnoj Gori, tvrdi Nebojsa Medojevic, direktor podgoricke Grupe za promene. – Ali, ne bi bilo dobro da ona postane aktivni ucesnik u politickom zivotu. To bi onda drasticno ugrozilo laicki karakter drzave i doprinelo jacanju kolektivnih populistickih ideologija, koje nisu progresivne ako se baziraju na crkvenim dogmama i klerikalnom pristupu u uredjenju drustva.
Sonja Biserko, predsednik Helsinskog odbora za ljudska prava, tvrdi da je u Srbiji prisutan opsti trend desekularizacije, ciji je nosilac, pre svega, SPC, a ima podrsku mnogih ljudi u elitama. Stoga je uloga crkve u drustvu i te kako eksponirana i, nazalost, uziva naklonost svih politicara. Pogotovu kada je rec o kljucnim pitanjima: Kosovu, Crnoj Gori, Republici Srpskoj… Crkva u nasem drustvu, kaze Biserko, ne igra duhovnu, vec politicku ulogu.

Dizanje prasine ili …

Proces klerikalizacije javnog zivota daleko je odmakao i postoji neka vrsta konsenzusa o tome da je SPC “jedini integrativni faktor”. Da li je SPC vec deo javne vlasti, pa ustavne odredbe o odvajanju crkve i drzave malo kome nesto znace?

– Ne bih se slozio s tvrdnjom da smo u procesu klerikalizacije, kaze Slobodan Antonic. – Pogledajte, koga vise ima u nasim medijima? Da li crkve ili raznih nevladinih organizacija? Mislim da je to dizanje prasine i borba nekih organizacija koje se osecaju ugrozenim od strane crkve ili koje, zapravo, zele da ogranice njenu moc. Tacno je da postoji izvesno afirmisanje znacaja crkve u drustvu, ali to nije nesto sto bi se smelo potcenjivati – cega bi se drustvo trebalo odreci. Naravno, granica uticaja crkve treba da bude ona koja postoji za sve druge velike drustvene organizacije, a ona je odredjena Ustavom.

Milan Nikolic podseca da se istorijski pokazalo da crkve koje jako insistiraju na spajanju svoje i drzavne organizacije gube na duhovnom vodjstvu i samim tim postaju vise svetovne. Ako i postoje neki ljudi u SPC koji bi hteli da idu tim putem, jer ih privlaci moc odlucivanja, oni bi , upozorava Nikolic, gubili na duhovnom liderstvu, sto bi na kraju bilo pogubno i za tu crkvu.

– To je rezultat ideoloske konfuzije stranaka koje trenutno cine politicku scenu Srbije, kaze Nebojsa Medojevic. – Nije to toliko krivica crkve, koliko politicara koji uporno pokusavaju sve da izmanipulisu i iskoriste ne bi li se dokopali vlasti. U toj igri znacajno im pomazu i crkveni velikodostojnici koji, opet, pokazuju neverovatnu zelju da se bave svetovnim problemima, da uticu na politicki zivot, da kreiraju politicke odluke – sto konacno dokazuje trenutnu nezrelost srpskog drustva.

Sonja Biserko tvrdi da je crkva posle 5. oktobra dobila ogroman medijski prostor, a nakon decembarskih izbora 2003. godine postala je deo politicke strukture. Svakom gradjaninu postalo je vidljivo kako se svi politicari konsultuju s patrijarhom Pavlom. Crkva treba da ima svoju ulogu u drustvu, ali, po recima Sonje Biserko, na jedan sasvim drugi nacin – u socijalnim , duhovnim i drugim sferama, a ne da svoju enegiju trosi u politici.

Korak unazad

Neki ministri u vladi, pa i sam premijer Kostunica, davali su izjave u stilu: “Posle patrijarha se ne govori”. Nije li to neukusno dodvoravanje politicara i crkvi radi svojih dnevnih interesa?

– U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, a sudeci po ponasanju mnogih nasih politicara, i u politici je sve dozvoljeno, veli Milan Nikolic. – Mislim da je to direktna zloupotreba crkve i da bi ona sama morala da se distancira od takvih izjava jer joj ne donose nista dobro. Time se crkva profanira i gubi svoj duhovni autoritet…

Nikolic smatra da mnogi politicari gledaju statisticke podatke i kad vide da u Srbiji ima izmedju 70 i 80 odsto deklarisanih vernika, pomisle da je vreme da se i sami prikazu kao veliki obozavaoci – ili patrijarha, ili crkve, ili hriscanstva. Inace, vecina sadasnjih politicara , podseca Nikolic, bili su clanovi Komunisticke partije, a danas beze u pravoslavlje, u desnicu – da bi pokrili tu svoju proslost.

– Takve izjave samo doprinose stvaranju konfuzije i salju pogreske poruke obicnim gradjanima , narocito mladjim generacijama , koje vec predugo zive i kreiraju svoju licnost u uslovima poremecenih vrijednosti, tvrdi Nebojsa Medojevic. – Umjesto da se nasim gradjanima priblize civilizacijske vrijednosti Evrope, mi pokusavamo da vratimo na drustvenu scenu odnose crkve i politike, crkve i svetovnog zivota, koji su bili imanentni jos u srednjem vijeku. To je jedan opasan korak unazad.

Sonja Biserko podseca da je Kostunica kao predsednik SRJ isao u Hilandar u drustvu sa patrijarhom Pavlom, da je njegova prva poseta Moskvi takodje bila u u drustvu s patrijarhom. On je preko te simbolicne slike, tvrdi gospodja Biserko, pokazivao da je rec o jedinstvu crkve i politike, odnosno drzave koju je on u tom momentu predstavljao.

– Politicari zele da traze saveznike u crkvi, ali ona nije snazan politicki faktor, kategorican je Slobodan Antonic. – Jedna stvar je sto 70 do 80 odsto ljudi za sebe kaze da su vernici, a druga je koliko su oni, zapravo, pravi vernici, koliko idu u crkvu i koliko su pod njenim uticajem. Mislim da taj procenat ne prelazi deset odsto – sto svedoci o realnoj snazi crkve.

Ostrasceni deo crkve

Kaze se da u SPC-u postoje bogougodne licnosti, ali i veoma ostrasceni velikodostojnici, a s druge strane i koji bi , u nekoj istorijskoj analizi, mozda mogli poneti znacajniji deo odgovornosti za propast srpskog naroda nego i sam Slobodan Milosevic. Da li je, dakle, i crkvi neophodna neka vrsta lustracije?

– Ako bi crkva trebala da se lustrira, mora to uciniti unutar svojih redova, kaze Milan Nikolic. – Ne treba to brkati s javnim ustanovama, s parlamentarnom demokratijom, jer crkva je posebna organizacija. Istina je, ipak, da su mnogi svestenici imali dosta losu ulogu. Umesto da su osvescivali ljude kuda srlja Milosevicev rezim i sta ce doneti srpskom narodu, oni su ucestvovali u svemu tome. Pred crkvom je da se oslobodi tih ljudi – ili da im da manje vidljive uloge.

Slobodan Antonic kaze da je crkvi neophodna lustracija koliko i ostatku drustva. Vrlo je interesantno, apostrofira on, da o lustraciji u crkvi najcesce govore oni koji su i sami pocinili velika krsenja ljudskih prava, pogotovo tokom akcije “Sablja” – ili su to pozdravljali, bili inspiratori.

– Postoji ona jevandjeoska da treba prvo videti balvan u oku svom, a posle trn u oku bliznjega, podseca Antonic. – Otuda mislim da oni koji najvise galame o tome da treba da se crkva ocisti, mozda to cine da bi sakrili neki svoj raniji drustveni greh.

Sonja Biserko smatra da SPC nije imala distancu prema ratnoj politici Milosevica i da je pomagala mnoge ljude koji su danas u celijama Haskog tribunala. U njenim krugovima postojalo je izuzetno radikalno krilo, koje se ovih 10-15 godina eksponiralo u pogledu ratne politike i identifikovalo s raznim njenim nosiocima.

– Bilo bi vazno za Srbiju da se, kao u ostalim institucijama, i u samoj crkvi sprovede neka vrsta diferencijacije, lustracije, ne znam koju rec da upotrebim za taj proces, jer bez toga ovde nece biti iskoraka ka buducnosti, kaze Sonja Biserko. – Crkva moze da igra veoma vaznu ulogu u ovom drustvu, u smislu promovisanja tolerancije, sprecavanja mrznje, stvaranja atmosfere koja bi pogodovala multieticnosti.

Nebojsa Medojevic tvrdi da neka vrsta preispitivanja uloge crkve i odgovornosti njenih velikodostojnika za desavanja u drustvu sigurno da postoji. Tacnije, ona bi morala da se suoci sa situacijom u kojoj je Srbija danas, da natpoliticki i nadstranacki proceni stanje, napravi analizu…

– Ako SPC cuti o zlocinima koji su radjeni u ime srpske nacije, ako podrzava i pokriva, barem kako se prica, optuzene za ratne zlocine, ako ucestvuje u politickoj hajci protiv pokojnog premijera Zorana Djindjica, koji je pokusavao, bez obzira na sve nedostatke, da Srbiju modernizuje i ubaci je u voz za Evropu – onda , sasvim sigurno, crkva unutar sebe mora da preispita svoje djelovanje i vidi da li je ono doprinjelo popravljanju stanja, ili je naciju bacilo par stotina godina unazad, kaze Nebojsa Medojevic.