Fond za reformu sistema odbrane SiCG je formiran na osnovu neustavnog i protivzakonitog propisa, koga je na diletantskom nivou kreirala birokratska struktura ministarstva, uz pomoc i saradnju savetnicke ekipe iz Atlantskog saveta

Piše: Sreten Cupic

U vojnim reformama nesumnjivo je postignuto samo to da je vojska stavljena pod civilnu kontrolu. Sada se, medjutim, sa svom ozbiljnoscu postavlja pitanje, kako i ko ce te „civile” staviti pod kontrolu? Po njihovom ponasanju posle dolaska Prvoslava Davinica na polozaj ministra i njegove ekipe saradnika i savetnika, stvari se u sektoru odbrane ne krecu u pozeljnom smeru.

Pokazalo se da je rukovodeci tim sklon improvizacijama do kojih dolazi prekim, najcesce, maglovitim putevima. Potrebna mu je, dakle, stroza kontrola. Primer koji najbolje ilustruje ovu zamrsenu situaciju, jeste stambeni problem Vojske, sa kojim se ona suocava vise od 12 godina.

Prvi pokusaj da se taj problem resi pokrenut je krajem 1994, ali Projekat Ekonomskog instituta nije realizovan zbog otvorene opstrukcije tadasnjeg nacelnika GS Momcila Perisica.

Najnoviji pokusaj pokrenula je, pocetkom prosle godine, Ambasada Grcke. Projekat je uz saglasnost ministra odbrane i nacelnika GS poveren Ekonomskom institutu, a sredstva za njegovu izradu obezbedila je Vlada Grcke.

Izrada studije zapocela je 12. marta, a zavrsena 2. jula ove godine. Medjutim, pre nego sto je Studija zavrsena, projekat dozivljava gotovo istu sudbinu kao i onaj od pre 10 godina. Naime, ministar odbrane 3. juna 2004. saopstava istrazivackom timu da je Uredbom Saveta ministara formiran „Fond za reformu sistema odbrane SCG”, cime je, prakticno, dalji rad Instituta na ovoj studiji postao bespredmetan. Kao razlog da se Fond, umesto zakonom (sto je sa ustavnog stanovista jedino moguce) osnuje uredbom (sto je neustavno i protivzakonito) naveo je sporost i neefikasnost Skupstine SCG. Ekonomski institut je, medjutim, saglasno svojim ugovornim obavezama, nastavio rad i zavrsio studiju u ugovorenom roku. Kljucno resenje koje se predlaze tom nje jeste osnivanje „Vojnostambenog i investicionog fonda” (VSIF). Fond bi se, kao akcionarsko drustvo, osnovao zakonom koga bi donela Skupstina SCG. Njime bi se utvrdili ciljevi i zadaci Fonda, predmet poslovanja, principi funkcionisanja, osnove organizacione strukture i oblici parlamentarne i drzavne kontrole poslovanja Fonda. Studija je dostavljena Ministarstvu odbrane SCG pocetkom avgusta. Tako je u ovom sektoru nastala apsurdna situacija. Postoji studija ciju je izradu finansirala prijateljska zemlja sa zeljom da pomogne i koju je uradila ugledna naucnoistrazivacka institucija, a koju Ministarstvo odbrane ignorise i ponizavajuce zanemaruje.

Istovremeno postoji Fond koji je formiran na osnovu neustavnog i protivzakonitog propisa, koga je na diletantskom nivou kreirala birokratska struktura ministarstva, uz pomoc i saradnju savetnicke ekipe iz Atlantskog saveta.

To je sasvim dovoljno da se u ime 15.000 hiljada vojnih beskucnika, koje polako napusta nada da ce svoj problem uskoro resiti, postave vazna pitanja.

Najpre, zasto je Ministarstvo, bez uobicajenog informisanja i reci zahvalnosti, gotovo uvredljivo omalovazilo dobre namere i pomoc koju je pruzila prijateljska Grcka? Zasto je, bez komentara ili razmatranja sadrzaja Studije i bez ikakvog obavestenja Instituta, ta Studija (koju je uradio istrazivacki tim od 14 kvalifikovanih strucnjaka) jednostavno zanemarena, da bi bez ikakvog studijskog ili analitickog rada, bila doneta pomenuta Uredba?

Da li je spor i neefikasan rad Skustine SCG bio odlucujuci razlog sto se Minstarstvo opredelilo da problem resi podzakonskim aktom, umesto zakonom? Ako jeste, moze li ta cinjenica biti razlog da se parlament zaobidje kada se resava problem koji je u njegovoj iskljucivoj nadleznosti.

Nije li ovo svojevrsno omalovazavanje parlamenta, a time i same SCG? Zasto i pored ocigledne ustavnopravne neutemeljenosti Uredbe, Fond i dalje tvrdokorno opstajava, cak i prodaje vojne nepokretnosti iako to Zakon za sprovodjenje Ustavne povelje izricito zabranjuje?

Zbog svih ovih i drugih nerazjasnjenih pitanja, Ekonomski institut je 9. novembra organizovao javnu, strucnu raspravu o ukupnoj problematici resavanja stambenih pitanja pripadnika Vojske, kao reformskom i iznad svega humanitarnom problemu.

Medjutim, iako su pozivi blagovremeno upuceni svim najvaznijim predstavnicima MO i GS, ukljucujuci i direktora Fonda za reforme, nijedan od njih nije prisustvovao skupu. A bila je to izuzetna prilika da se javnosti daju odgovori na ovde postavljena pitanja. Prilika je tako nepovratno izgubljena.

Ne mozemo da tvrdimo da je neko, a pogotovo ministar, tim ljudima zabranio da ovom skupu prisustvuju. Ali njihov potpuni bojkot ukazuje na mogucnost da je neki autoritet svima njima jasno stavio do znanja sta o tom skupu misli. A oni su tu poruku razumeli i po njoj disciplinovano postupili.

Zato pitamo: da li i zasto se ti ljudi plase javnosti; sta to u stambenoj problematici Vojske ima sto ne bi smelo da se saopsti javnosti; vracaju li se ponovo bauci iz vremena za koja smo mislili da su nepovratno prosla?

Mozda je ipak u pitanju strah, zaziranje od najefikasnije i nepodmitljive kontrole javnosti. To je dovoljno zabrinjavajuce, ne samo kad je u pitanju stambeni problem Vojske, vec i za celokupni program vojnih reformi.

Sreten Cupic, Naucni saradnik Ekonomskog instituta

POLITIKA