Piše: Dejan Ilić

Nemamo mi mnogo boljih pisaca od Borislava Pekića. Ako ćemo pravo, nemamo u stvari nijednog boljeg od njega. Nije ovo ni provokacija, ni smela izjava u skliskom polju književnih vrednosti. To je činjenica. Na stranu sad što je veliki Pekić nagrade dobijao za svoja najmanje uspela dela: recimo, NIN-ovu nagradu za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (1970), za koji bi se pre moglo reći da je preko svake mere razvučena anegdota ili vic, a ne zaista roman. Nije bila previše dobra ni njegova „1999“ (1984), a i ona ponela nagradu (ako se ne varam, za sf) Lazar Komarčić.

Naravno, trebalo bi sad reći ko smo to „mi“ i sa kim ga i kako poredimo kada kažemo da je Pekić najbolji. Za mnoge, koji bi se možda i sporili oko toga da li je najbolji, tu pak nema nikakve sumnje – „mi“ smo Srbi, a pisci sa kojim bi Pekića trebalo porediti pripadaju – čemu drugom, nego – srpskoj književnosti. Eh, moja perspektiva je ipak nešto šira, pa bi književnost bila – jugoslovenska. A „mi“, opet, možemo da budemo šta god hoćemo. U toj (neko bi rekao, izmišljenoj) književnosti onda, Pekić – što se mene tiče – mirno stoji rame uz rame s, recimo, Krležom.

Ali, ne tiču nas se ovde, u stvari, ni estetska ni književnoistorijska pitanja i prepucavanja, niti ćemo o Pekiću uopšte. Evo šta me zanima: ko je šarao po Pekićevom spomeniku u centru grada? I zašto? Ako se složimo da su mogli da šaraju samo kreteni, opet ostaje otvoreno pitanje: zašto? I pitanje povezano s njim: zašto baš sada? Ako sudimo po sklonostima ka žvrljanju, moglo bi se pretpostaviti da su oni što su probali da u – valjda – belo ofarbaju Pekića, isti oni kreteni koji po zidovima „crtaju“ Mladića i ispisuju – „kad se vojska…“

Ne znamo zasigurno da li je tako, ali ako jeste, onda su Pekića opoganili kreteni bliski ovim vlastima. Sećamo se, policija je čuvala zid s „portretom“ Mladića; pod policijskom zaštitom iznova se ispisivalo netom prekrečeno „kad se vojska…“ A opet, spomenik Pekiću je relativno brzo umiven, očišćen. Da li sam ja onda izveo pogrešan zaključak, ili je samo stvar u tome da je Pekić prekrupan zalogaj čak i za ovu nihilističku vlast i njene sitne siledžije? Iako su požurili da to srede, meni se ipak čini da ne grešim, pa ću nastaviti dalje.

Ali, pre nego što nastavim, još samo jedna digresija, jedan, nazovimo ga tako, pobočni argument. Po spomeniku Pekiću mlatilo se četkom otprilike u isto vreme kada su u skupštini izloženi srpski leševi. Ta zloupotreba jasenovačkih mrtvih tela može izaći samo iz jednog totalno nihilističkog uma („um“ je neprikladna reč za tu glavu, al’ druge nema), baš kao što samo takav um može da se usudi da ostavi svoj prljavi trag, tobože u obliku vrednosnog suda ili presude, na Pekiću. S tim što bi taj um poželeo da Pekića nikada nije ni bilo, dok izgleda kao da žali što u Jasenovcu nije pobijeno više Srba.

Evo u čemu je stvar: ova vlast i samo njoj korisni kreteni su na svom kraju. Ako se zaista ispuni obećanje lustracije (u vezi s čim treba biti krajnje oprezni optimista), onda sve njih uskoro čekaju ako ne baš suđenja (a biće velika šteta ako ne bude tih suđenja), onda barem istrage koje će voditi ka lustraciji. U tim procesima, tekući režim i njegovi kolaboranti neće imati na mnogo šta da se oslone. Kada se sve sabere i oduzme, jedini i zapravo sigurni oslonac mogao bi im biti upravo – Pekić. Hoću da kažem, pred izlazak pred komisiju za lustraciju, umesto što malaju, trebalo bi da čitaju Pekića.

Otprilike na početku poslednje četvrtine 20. veka Pekić je, naime, objavio svoju – nazovimo je tako – kolaborantsku trilogiju: „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“ (1975), „Kako upokojiti vampira“ (1977), i „Odbrana i poslednji dani“ (1977). U poređenju s drugim blistavim Pekićevim romanima – pre svega „Besnilom“ (1983), a onda i masivnim „Zlatnim runom“ (1978-1986; koje svog pisca, ako nam je baš do njegove pripadnosti, svrstava pre u cincarsku nego u sprsku književnost) – „Kako upokojiti vampira“ i dalje sija kao remek delo.

Ali, nećemo više o vrednostima, prelazimo na sadržaj. U ta svoja tri romana sa sredine sedamdesetih godina 20. veka, Pekić elaborira temu kolaboracije i izdajništva. Teško je čitati Pekića a držati po strani ideološka pitanja i njegovu snažnu nastrojenost ka demokratiji parlamentarnog tipa. Na toj jakoj privrženosti parlamentarizmu i višestranačju stoji Pekićev – nazovimo to tako – antikomunistički patos. U oštar obračun s ideološkim jednoumljem komunizma, kako ga je on doživeo i na svojoj koži osetio, Pekić je ušao već sa svojim prvim romanom – „Vreme čuda“ (1965).

Sva je prilika i da „kolaborantska“ trilogija nastaje na istoj potrebi da se razgoliti nepravda, ovaj put u izricanju optužbi za izdaju. Junaci sva tri romana (ili pre romana „Kako upokojiti vampira“ i dve novele) jesu po kriterijumima ondašnjih vlasti (a i inače) saradnici okupatora. Pekić relativizuje njihovo moralno posrnuće kao izdajnika iz dve perspektive. Jedna je očekivana: vlast koja ih osuđuje ne dobacuje do moralnih standarda koje primenjuje kada sudi „izdajnicima“. Slično je u isto vreme pisao i inače veliki komunista Branko Ćopić.

Druga je iznenađujuća: sva tri Pekićeva junaka su u stvari moralno manje-više uzorne osobe, a u izdajstvo ih vodi upravo privrženost sasvim ispravnim ciljevima koje su sami sebi postavili u životu i trude se da ih dosledno ispune. Pekić pita: imamo li pravo da sudimo tim ljudima i proglasimo ih za moralne nakaze? Za junake iz „Odbrane…“ i „Leta…“ odgovor je manje-više jasan: oni su žrtve nesrećnog sticaja okolnosti i svojih krutih, u smislu nepokolebljive privrženosti nespornim vrednostima, pa dakle moralno ipak prihvatljivih karaktera.

Nešto drugačije stvari stoje s junakom iz „Kako upokojiti vampira“ – Pekić je tu stvari nemilosrdno gurao do njihovog kraja, kakav god on da bude. I pri tom je na proveru stavio – tako se čini – čitavo moralno-filozofsko zapadno nasleđe. Sasvim jednostavno: u situaciji u kojoj nema izbora, u kojoj su sve opcije da se čini dobro ukinute, kako može da se ponaša čovek koji ipak želi da čini dobro, i na šta u tom svom očajničkom nastojanju može da se osloni. Tragedija je u tome što želeći da čini dobro, junak pravi samo zlo. Pekićev Faust je tako hrabro izvrnuo naglavce osnovno geslo Geteovog „Fausta“.

Čitaocu je sad već jasno – jednom kada izađu pred sudije, ili pred istražno telo, ili pred nekakvu komisiju, kako god da se to nazove, osobe iz redova tekućeg režima i njihovi kolaboranti neće imati kud nego da za sebe traže opravdanja duž linija koje je u svojim romanima izvukao Pekić. Moraće nekako da objasne da su činili zlo u želji da ipak naprave neko dobro. Drugim rečima, moraće da se brane otprilike onako kako je Pekić uspešno (u dve novele) i s mnogo manje uspeha (u romanu) branio svoje junake.

Hoću da kažem, od Pekića oni neće imati ni boljeg, ni jačeg, ni pametnijeg saveznika. A opet, ništa im u ovom sumraku tekućeg režima nije bolje palo na pamet nego da obezvrede, odbace, Pekićevu tako dragocenu, za sve nas, pa i za njih, književnu (u najširem smislu te reči) ostavštinu.

Dobro, da kažem i to, kad bi imali tu pamet, i kad bi bili u stanju da uče od Pekića, i kad bi ponovili njegove u pričama elaborirane moralne argumente, oni bi opet samo lagali. Ali bi barem lagali tako da se učini da to ima nekog smisla. Neće se desiti, jer oni to naprosto ne mogu i ne umeju. Jer da umeju da misle, oni bi već odavno gledali da Pekića povuku na svoju stranu, baš zbog njegovog ostrašćenog antikomunizma. Pogotovo pošto je pisac umro (1992), tek što je prebacio šezdesetu, pa više nije mogao sam da se brani od takvih zloupotreba.

Čitalac, moj vršnjak, seća se dobro osamdesetih i početka devedesetih, i dobro zna kako se antikomunizam koristio za delegitimizaciju i diskvalifikaciju ondašnje savezne socijalističke države. Njenom delegitimizacijom legitimisao se nadirući nacionalizam. Taj nacionalizam nije umeo ništa dobro da kaže o sebi, ali je računao na to da će se afirmisati pukom diskvalifikacijom svog ideološkog suparnika. Tako se i desilo. Ima neke strašne simbolike u tome što je Pekić, na prevremenim izborima u junu 1991, u Rakovici izgubio baš od Šešelja. Fašizam trijumfovao nad demokratijom.

Bio je potreban ozbiljan revizionistički rad da bi se diskvalifikovala ta, za ono doba, ipak pristojna savezna država. I u tom radu, svoj doprinos dao je i Pekić. Tog Pekića lako su mogli prigrliti i ondašnji i današnji – nazovimo ih tako, jednim imenom – četnici. Ali nisu, jer umesto da misle, oni mrze. Od onoga što su mogli podeliti s Pekićem (a to nije bilo bogznašta, ali je nešto ipak bilo), važnije im je bilo ono što su kod njega pronašli kao razlog da ga mrze: odanost demokratiji i pluralizmu, jednom rečju – slobodi.

Naučili smo – ako vas ovde vide kao liberala, demokratu, pobornika pluralizma, režim i njegovi klijenti/kreteni zapravo vas vide kao Hrvata, a to znači kao ustašu. Zato intervencija na spomeniku. I da se odmah razumemo, nije tu reč ni o kakvoj ideologiji, jer ideologije umeju da uzmu sve što im je zgodno i od koristi, bez obzira na kontekst; a nije reč ni o jednoumlju, jer nema tu nikakvog uma. Reč je o najobičnijem – nitkovluku (što bi moglo biti drugo ime za lopovski nihilizam). I pošto su takvi, veliki talenat i književno umeće, te pamet i obrazovanost Pekića ne mogu im biti od pomoći.

Peščanik.net