Piše: Masha Gessen

Plašila sam se da gledam film „Glas Hind Radžab“. Znala sam da je zasnovan na snimcima petogodišnje devojčice u Gazi koja je, zarobljena u automobilu sa telima članova svoje porodice, razgovarala sa radnicima spasilačke službe. Znala sam da je i ta devojčica, Hind Radžab, na kraju ubijena. I znala sam da je film režirala Kauter Ben Hanija, rediteljka iz Tunisa koja je smislila tako dobru kombinaciju dokumentarnog i igranog filma da ne možemo da odvratimo pogled sa filmskog platna.

Film nije napet utoliko što nema neizvesnosti, unapred znamo kako se priča završava. Pored toga, sablasno je ljubazan prema gledaocu, koji ni u jednom trenutku ne mora da vidi devojčicu zaglavljenu u autu, devojčicu prestravljenu od mogućnosti da i ona bude ubijena, devojčicu koja umire. Vidimo samo ljude iz spasilačkog centra u njihovoj kancelariji u Ramali (film je snimljen na setu u Tunisu), kompjutere, staklene pregrade, širok ali jalov pogled u nebo. Njihov zadatak je da koordiniraju: da dobiju dozvolu da kola hitne pomoći u Gazi odu po devojčicu. Za ambulantna kola to je osam minuta vožnje, ali ona ne smeju da krenu dok im se ne odobre i zadatak i precizan put kojim će se kretati, a nikad ne znamo tačno ko to odobrava. Na kraju će ambulantna kola, kao što sam znala kad sam ulazila u salu, biti pogođena granatama izraelskih snaga i svi će umreti.

Dok sam se opirala gledanju filma, nisam znala da te smrti nisu njegova glavna tema. Glavna tema filma je moralna povreda naneta ljudima upletenim u te smrti, ljudima koji su pokušavali da ih spreče. Da sam to znala, još bih se više plašila da vidim „Glas Hind Radžab“ jer je to još bliže mom životu i strahovima.

Najvažnija reč u ovom filmu je „koordinacija“. Ta reč se šapuće i viče, izgovara s očajničkom bespomoćnošću, uzvikuje sa prezirom i priziva kao čarobna formula.

Koordinacija je proces kojim spasioci obezbeđuju siguran put ambulantnim kolima. U jednom trenutku koordinator po imenu Mahdi, jedan od četiri glavna lika u filmu, objašnjava taj proces: on zove Crveni krst u Jerusalimu, Crveni krst zove jedinicu izraelskog ministarstva odbrane, zvanu Kogat, vojska na terenu usaglašava rutu i prenosi je Crvenom krstu, a ovaj je prenosi Mahdiju koji kaže: „Kad dobijemo rutu, to još ne znači da imamo zeleno svetlo. Zeleno svetlo za upućivanje ambulantnih kola je drugi niz koraka. Moram doslovno da pratim proceduru jer oni inače mogu da gađaju naša ambulantna kola i da tvrde da smo sami krivi za to.“

Dug je to proces i kao i svaki birokratski proces sastoji se uglavnom od čekanja. Omar, spasilac koji je direktno razgovarao sa Hind, kaže da je čekanje nepodnošljivo. On želi da zaobiđe koordinaciju i odmah uputi ambulantna kola. Ali Mahdi ne može da dovede u opasnost živote spasilaca na terenu.

Reč „koordinacija“ me je pogodila zato što je ta reč, na nemačkom Gleichschaltung, imala posebno značenje 30-ih godina 20. veka u Nemačkoj. Ona je označavala proces usaglašavanja ljudi i institucija: prihvatanje nacističke politike na univerzitetima, zaklinjanje preduzetnika i profesora na vernost Hitleru i nošenje nacističkih simbola. Neki ljudi su se „koordinirali“ zato što su verovali u nacistički projekat, drugi zato što su se nadali napredovanju u karijeri ili profitu za svoj biznis, a treći zato što su osećali da nemaju izbora.

(Rediteljka Ben Hanija napisala mi je u mejlu da toga nije bila svesna. „U filmu je reč koordinacija direktan prevod arapske reči tanseeq. Svaka sličnost s drugim upotrebama te reči je slučajna i nije bila deo mojih namera i referenci dok sam radila na ovom filmu.“)

Ljudi u filmu moraju da koordiniraju, nemaju izbora, ali svako od njih ima drukčiji odnos prema koordinaciji. Mahdi smatra da je postupanje po pravilima njegova dužnost jer će na taj način sačuvati najveći mogući broj ljudi u životu. Omar vidi sebe i svoje kolege kao saučesnike u izazivanju straha, ranjavanja i na kraju smrti devojčice Hind Radžab. Mahdi pokazuje fotografije ubijenih spasilaca u Gazi: on se bori da zaštiti one koji su ostali. Omar viče na njega: „Kako možeš da koordiniraš sa vojskom koja je ubila i njih i sve one ljude?“ pita on. Na kraju se Mahdi i Omar svađaju. Omar psuje zeleno svetlo i koordinaciju i viče: „Okupirani smo zbog ljudi kao što si ti.“

Pre par godina provela sam nekoliko meseci izveštavajući o podzemnoj mreži ruskih volontera na sličnom zadatku. Oni su izvodili ljude iz delova Ukrajine pod okupacijom i opsadom. Volonteri s kojima sam razgovarala bili su protiv rata, ali njihov rad je podrazumevao beskrajan niz kompromisa, velikih i malih. Najteži slučajevi – na primer, teško bolesni ili stari ljudi koje je trebalo evakuisati ambulantnim kolima – zahtevali su od njih saradnju sa ruskom vojskom, istom onom koja je ukrajinske gradove pretvarala u ruševine iz kojih su onda oni spasavali ljude. Rekli su mi da ponekad ruski propagandni mediji koriste njihovu uspešnu akciju spasavanja kao ilustraciju navodne surovosti Ukrajinaca i humanosti ruske države. Volonteri su, međutim, nastavljali svoj posao uprkos velikom ličnog riziku zato što su zaključili da im je spasavanje života važnije od toga što će ruska propagandna mašina iskoristiti neke njihove akcije za svoje ciljeve.

U filmu „Glas Hind Radžab“ Omar u jednom trenutku predlaže da palestinsko ministarstvo zdravlja pozove izraelsku vojsku i nabaci joj ideju da spase devojčicu i iskoristi je u propagandne svrhe. Ljudi u sobi su iznenađeni njegovom sugestijom. Možda se čini sjajna, ali neće proći. U vazduhu se oseća prećutno razumevanje – Palestinci su tako temeljno dehumanizovani da je nezamislivo da čak i petogodišnja palestinska devojčica može da se vidi ikako drukčije nego kao neprijatelj.

Na kraju je odobrena ruta, ali još nema „zelenog svetla“. Devojčica ne razume kako to odrasli ne mogu da joj pomognu. Rana, članica spasilačkog tima, pokušava da joj objasni da su oni kao velika porodica i da „moja braća i sestre u Crvenom krstu koordiniraju“, i dodaje: „Kunem ti se da činimo sve što možemo.“ Ponavlja: „Moramo da se koordiniramo da bismo došli do tebe.“ Tada je već prošlo više od dva sata.

Čujemo tu reč i od Hindine majke. Uspeli su da je povežu tako da i ona može da razgovara s ćerkom. Pita spasioce da li se tim koordinirao i oni je uveravaju da jeste.

Granate su ispaljene na ambulantna kola kad su bila na šezdesetak metara od Hind. Devojčica je živela najmanje još jedan sat posle toga.

„Glas Hind Radžab“ premijerno je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu u septembru, gde je dobio Gran Pri, drugu najveću nagradu. Nekoliko dana kasnije, dobio je velike pohvale na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu. Moćne američke distributerske kuće počele su da se interesuju za „Glas Hind Radžab“. Ali onda su se, kao što su mi rekle producentkinje Odesa Rej i Elizabet Vudvord, povlačile jedna za drugom. Na kraju je Vudvord, koja ima malu distributersku kompaniju, odlučila da prikaže film o svom trošku na po jednoj projekciji u Njujorku i Los Anđelesu. Ovaj film, koji je u užem izboru za Oskara, dobio je najveće distributere svuda u svetu, ali ne u Sjedinjenim Državama i Izraelu. I to je nekakva koordinacija.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net