Piše: Tomà Berlanda

Ima mesta na kojima se ideja obnove ruši pod teretom ponavljanja. Gaza je jedno od njih. Svaki put kad prestane bombardovanje, iskrsavaju reči ponovna izgradnja, kao da se radi o neutralnom tlu na kom treba ponovo započeti. Ali tlo nikad nije neutralno. Ono je sačinjeno od slojeva prethodnih ponovnih izgradnji; ruševine kuća su unete na mapu i izbrisane, a onda ih je okupacija ponovo upisala. Govoriti ovde o rekonstrukciji znači suočiti se s paradoksom: kako ponovo graditi kad novoizgrađeno može podleći istom uništavanju koje je bilo njegov uslov.

Ovde je nemoguća obnova ono stanje u kom arhitektura ne može ni da se povuče ni da nešto popravi a da ne reprodukuje logiku dominacije – prostor u kom se gradnja, žaljenje i istrajavanje urušavaju jedno u drugo. To je opis napetosti koja je istovremeno etička i politička: potreba da se deluje usred razaranja iako se zna da delovanjem može da se produži šteta. Razmišljati u okviru nemoguće obnove znači priznati da zadatak arhitekture više nije da ponovo izgradi ono što je uništeno, već da ostane s onim što istrajava. Razaranje Gaze, a šire i Palestine nije ratna slučajnost već strukturni projekat. Ono pokazuje dugotrajno preplitanje arhitekture, politike i kolonijalne moći. Svaka nacrtana mapa, svaki predloženi plan, svako materijalno ograničenje nametnuto blokadama postaje prostorni instrument kontrole. Koliko god dobronamerna, humanitarna obnova često prati tu istu logiku. Ona preobražava katastrofu u problem upravljanja, u kom arhitektura ima ulogu da normalizuje krizu a ne da joj se suprotstavi.

Arhitektura je uvek oscilovala između očuvanja i dominacije. Njeni alati – crtanje, planiranje, merenje – obećavaju red, a ipak ih sistemi nasilja lako uprežu u svoje ciljeve. U Gazi čak i činom ponovne izgradnje nekog zida ili puta upravlja volja okupatora. Beton postaje oružje regulative; brzina postaje način merenja poslušnosti. Edvard Said je jednom napisao da je orijentalizam zamrznuo Istok u nepromenljivu, „bezvremenu sliku“ izvan istorije. Kolonijalni projekat radi nešto slično s vremenom i prostorom: zamrzava život Palestinaca u stanje stalne krize, večitu sadašnjost razaranja i odlaganog popravljanja.

Graditi u takvim uslovima znači nastanjivati ono što Džudit Batler naziva „ubilačkim vremenom“, kad ritmove dnevnog života diktira temporalnost okupacije. Kašnjenja, kontrolni punktovi, razaranja nisu samo prostorne već i vremenske prepreke. One usporavaju, obustavljaju ili ubrzavaju tempo života. U tim okolnostima ideja o arhitektonskom napredovanju, kretanju unapred, građenju za budućnost gubi značenje. Sama budućnost je okupirana. Izazov onda nije samo tehnički već i etički: šta znači baviti se arhitekturom u predelu u kom je svaki čin gradnje verovatno osuđen na skoro uništenje? Šta mogu arhitekti, nastavnici i pisci naučiti od istrajnosti onih koji nastavljaju da grade, poučavaju i žive među ruševinama?

Ostati u ruševinama

Možda zadatak više nije da se gradi, već da se ostane. Ostati ne znači predati se malodušnosti; to je praksa istrajavanja koja odbija i uništenje i prerano isceljenje. Ostati znači insistirati na prisustvu tamo gde je upravo ono napadnuto, održati prostor u životu i čuvati sećanje u razorenom materijalu grada.

U Palestini ruševine nisu samo svedočanstva o nasilju; one su i arhiv. Svaki fragment nosi u sebi tragove života: okvir vrata, jedna pločica, dečji crtež na zidu koji više ne stoji vertikalno. Ti fragmenti svedoče i o razaranju i o nepopustljivoj volji da se istraje. Oni su lekcije iz najosnovnije arhitektonske forme jer pokazuju kako stvoriti prostor, koliko god privremen, za nastavak života.

Rad s ruševinama zahteva drukčiju vrstu znanja. On traži od arhitekte da zaboravi svoju opsesiju završavanjem neke građevine i da se umesto toga bavi nepotpunošću, prekidom i čuvanjem. On zahteva pedagogiju sporosti, gde čin zapažanja, dokumentovanja i popravljanja zida postaje etički stav. Palestinska praksa jasno nam nudi tu pouku. Nadahnut vizionarskom strašću svog osnivača Suada Amirija, Institut Rivak pokazuje, strpljivim obnavljanjem sela i kulturne baštine, da obnova može biti ukorenjena u kontinuitetu i brizi, a ne u spektaklu i brzini, da se može rukovoditi slojevitim vremenom mesta, a ne ubrzanim rasporedom koji nameće upravljanje krizom. Projekat Jala (Abdalrahman Kitana, Alesandra Gola i Basel Kitana), svojim radom u Nablusu, zasnovanim na zajednici, proširuje tu etiku u gradsku svakodnevicu i, u saradnji s lokalnim odborima i omladinskim grupama, dokumentuje, popravlja i održava krhke društvene strukture, a one održavaju život između napada. Umetnička rezidencija za dekolonizujuću arhitekturu, ili DAAR (San di Hilal i Alesandro Peti) dodaje još jednu dimenziju eksperimentišući s formama razgradnje i ponovnog nastanjivanja koje obelodanjuju i remete prostornu logiku dominacije ne pretvarajući ruševine u estetsku poziciju. A Arhitekti za Gazu, s Jarom Šarif i Naserom Golzarijem, uvode te senzibilitete pravo u polje krize i obnove razvijajući tehnike koje imaju punu svest o resursima i uspevaju da u oskudici sačuvaju lokalnu moć delovanja, o čemu svedoči njihova nedavna instalacija „Ciljevi popravljanja“ (Objects of Repair) na Venecijanskom arhitektonskom bijenalu 2025. Uzete zajedno, te prakse modeluju načine građenja koji mere vreme istrajnošću a ne efikasnošću i zasnivaju arhitekturu na blizini, odnosu i sporom i mukotrpnom radu ostajanja.

Nemoguća obnova

Izraz nemoguća obnova plod je takvog razumevanja. Uobličio se zahvaljujući razgovorima i tekstovima arhitekata i univerzitetskih profesora sa različitih geografskih širina i blizina Palestini; svako od njih se suočavao s nepodnošljivim zadatkom artikulisanja prisustva usred razaranja. Ujedinjavali su ih odbijanje da skrenu pogled sa problema i zajedničko uverenje da arhitektura mora misliti i delovati usred ruševina, a ne posle njih.

Iz razbacanih beleški, predavanja i dopisivanja izraslo je kolektivno istraživanje o tome šta znači raditi usred ruševina, a ne posle njih. Razmišljanja koja su se uobličila – istovremeno teorijska, dnevnička i pedagoška – prelaze granice raznih registara i udaljenosti. Neka od njih su nikla iz Gaze i Bejruta, neka iz učionica u kojima se studenti muče da nacrtaju ono što se ne može predstaviti. Ton se menja od svedočanstva do analize, ali pitanje ostaje isto: koji oblik arhitekture je moguć kad su uništeni njeni materijali, institucije i izvesnosti?

Ono što se privremeno uobličilo kao nemoguća obnova nije zaključak već otvaranje, predlog da drugi nastave da misle vodeći računa o tome, da odatle deluju i da to testiraju u sopstvenoj praksi. Nemoguća obnova okuplja glasove, ali i predlaže način rada: arhitektura kao neprekidna saradnja, zasnovana na odnosu a ne na kontroli, na ostajanju a ne na obnavljanju.

Arhitektura kao istrajnost

Politički zahtev koji proizlazi iz tih razmišljanja je jasan: redefinisanje arhitektonskog delovanja kao istrajavanja. Delovanje više nije sposobnost da se nečem da oblik, već sposobnost da se očuva odnos. Istrajavati znači ostajati u blizini bola ne pretvarajući ga u estetsku monetu. To znači priznati da rad arhitekture počinje tamo gde se njena forma ruši.

Posledice takve redefinicije idu dalje od Palestine. Ona dovodi u pitanje saučesništvo profesije u globalnim sistemima ekstrakcije i raseljavanja. Od arhitekata traži da napuste fantazije o majstorstvu i da se suprotstave svojoj ulozi u infrastrukturama dominacije. Ona poziva nastavnike da neguju oblike znanja koji su zasnovani na solidarnosti a ne na stručnosti, da poučavaju usred ruševina, priznajući da je poljuljan sam temelj arhitekture.

Istrajnost ne znači pasivnost. To je aktivan stav, način da se održava otvorenom mogućnost života usred razaranja, koji je precizno izražen arapskom reči sumud, nepokolebljivost: mirno, svakodnevno insistiranje na ostajanju tamo gde nema uslova za život. U Gazi je sumud i politički i arhitektonski čin. To je obnova koja prethodi svakoj ponovnoj izgradnji: potvrđivanje bića suočenog s brisanjem.

Ka pedagogiji pažnje

Govoriti o istrajnosti ne znači romantizovati ruševine ili prepustiti se očajanju. To znači priznati da se budućnost ne može graditi na potpunom brisanju sadašnjosti. Politika ostajanja zahteva od arhitekture da uspori i da uči od onih oblika života koji istrajavaju usred razaranja. U takvim uslovima arhitektura postaje pedagogija pažnje, učenja od prostora, ruševina i istrajnosti onih koji ostaju.

Tu pedagogija nije nastava već odnos: način nastanjivanja povrede bez njene estetizacije, preobražavanja čina svedočenja u prostornu praksu. Iz smrvljenih kvartova Gaze dolazi beskompromisna lekcija: da osnov arhitekture više nije stabilnost već fraktura, i da iz te frakture može početi jedna drukčija etika.

Raditi usred ruševina ne znači izbrisati ono što se dogodilo, već ostati uz to, odnositi se prema svakom fragmentu kao prema svedočanstvu i prema svakom ožiljku kao prema uputstvu. U tom smislu, arhitektura postaje jezik brige i čuvanja koji se govori u napetosti između žaljenja i otpora. Njeni crteži više nisu planovi budućnosti već tragovi sadašnjosti u jednom vremenu koje nastoji da je uništi, tragovi koji potvrđuju da prostor istrajava tamo gde život insistira na sebi, i da ruševine nisu kraj arhitekture već njen početak.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net