Devojke iz tradicionalistickih albanskih porodica jos uvek se salju u inostranstvo radi udaje za potpune strance.

Piše: Fisnike Redzepi/Balkan insajt*

Nora je upoznala svog muza prvi put neposredno uoci njihovog vencanja.

Bio je to tipican ugovoreni brak. U duhu tradicije, njena familija je izabrala mladozenju jer se cinilo da je dobrostojeci posto je radio na Zapadu kao i na desetine hiljada drugih etnickih Albanaca iz juzne Srbije, sa Kosova i iz zapadne Makedonije.

Posle vencanja, novopeceni bracni par je otisao u Svajcarsku gde su ostali godinu dana. Ipak, ubrzo se pokazalo da ovaj brak nije bio bas najsrecniji. Nora, stara 25 godina, cije je jedino zaduzenje bilo da brine o domacinstvu i svom muzu, nije imala posao i nije znala nijedan od jezika u zvanicnoj upotrebi u Svajcarskoj.

Cim su pristigli tamo, ona tvrdi kako je otkrila da joj muz alkoholicar i narkoman. Takodje mu je, izgleda, dosadila njegova zena.

"Poslao me je natrag da zivim s roditeljima u selu i kasnije mi je poslao poruku u kojoj stoji da se smatra slobodnim covekom", kaze ona.

Njen muz joj je napisao da je sada slobodan da traga za drugom zenom jer se razveo od nje po islamskim obicajima.

Nora je medju mnogim etnickim albanskim zenama iz Presevske doline, sa Kosova i iz zapadne Makedonije ciji su se zivoti nasli u procepu izmedju tradicionalnih obicaja i savremenog sveta.

Hisnije Miftari iz sela Nesalce, u blizini Bujanovca, kaze da se odvojila od svog muza jer je bilo "nemoguce ziveti s covekom koji mi samo nanosi bol".

Opisala kako je njen muz poceo da se vidja s drugom zenom i sugerisao je Miftarijevoj da napusti kucu ili pristane da mu postane "druga" zena u skladu sa islamskom tradicijom.

Miftari je odlucila da ode, ali je morala da ostavi svog sina u porodici njenog muza.

"Neprestano sanjam o svom sinu", rekla je ona. "Zbog njega bih se samo vratila muzu, ali ne mislim da tu ima bilo kakve nade", dodaje Miftarijeva.

Dileme s kojima se suocavaju te zene delom su posledica sve snaznije interakcije izmedju nekada veoma izolovanih drustava i spoljnjeg sveta.

Niz oruzanih sukoba na Kosovu, u Makedoniji i juznoj Srbiji u kasnim devedesetim i na pocetku prve decenije dvadeset prvog veka doveli su do ogromnih drustvenih promena.

Rat i hronicna nezaposlenost naterali su mnoge da izadju iz svoje ruralne izolacije i odu u gradove u regionu odakle su, potom, mnogi emigrirali u zemlje EU, Svajcarsku i Sjedinjene Americke Drzave. Cesto ostaju i rade u inostranstvu godinama. Mnogi od njih to cine ilegalno.

Ovaj trend je zapoceo pedesetih godina proslog veka kad su Albanci krenuli da odlaze u Tursku. To se nastavilo tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su Nemacka i druge zapadne zemlje zamenile Tursku kao omiljene destinacije.

Broj ljudi koji su odlazili na Zapad je neprestano ubrzano rastao od 1999. godine kada je sukob na Kosovu dostigao vrhunac. Prema nekim procenama, oko trideset odsto muske populacije u nekim oblastima Kosova, Presevske doline i zapadne Makedonije radi negde u inostranstvu.

Riza Halimi, predsednik etnicke albanske Partije za demokratsku akciju, opisuje emigraciju kao "veoma ozbiljan problem u Presevskoj dolini".

"Kad su buknuli ratovi u devedesetim, imali smo masovnu emigraciju albanskog stanovnistva iz ovih krajeva", kaze on.

Emigranti su poneli sa sobom svoje obicaje i tradiciju. Zatvorene, tradicionalne familije cesto insistiraju na tome da se njihovi mladici vencaju sa zenama iz njihovih rodnih sela.

Klan ili starije muske glave u familiji obicno ugovaraju brak s ciljem da se poveca ili makar ocuva porodicna imovina.

Usled toga, mlade zene se otpremaju u nepoznate zemlje da bi se susrele s muzevima koje nikada nisu videle.

Mnoge su drustveno izolovane. Cesto nisu u stanju da govore lokalni jezik, te su prakticno ostavljene na milost i nemilost muzu koji je za njih potpuni stranac.

Ermira, stara 34 godine, iz Tetova u Makedoniji, srela je svog muza prvi put na minhenskom aerodromu.

"Moj otac mi je prosto rekao jednog dana da ce me poslati u Nemacku kako bih postala njegova zena", kaze ona. "On nije zeleo ni da saslusa moje argumente kako nikada nisam ni upoznala svog buduceg muza".

U muslimanskoj albanskoj tradiciji, zene su zapravo imovina njihovih muzeva sve dok brak opstaje. Zena se moze razvesti ako insistira na tome, ali deca ostaju kod muzeva.

"Provela sam godinu dana u Nemackoj i tesko da sam uopste izasla iz stana", kaze Ermira. "Jednog dana kad je dosao s posla, rekao mi je da se spakujem i odem. Nije mi cak platio ni kartu za povratak. Morala sam da pozajmim novac od rodjaka".

Razvesti se na takav nacin je sramota za zene. Cesto se moraju vratiti svojim porodicama i pokusati da se udaju za samohranog oca, obicno udovca ili razvedenog muskarca.

"Ne mislim da cu se ikada vise udavati", rekla je Ermira. "Zbog toga sam dosla u Beograd da zapocnem novi zivot".

Dzevahire Sabani, predsednica zenske organizacije "Prosperitet" iz sela Trnovac, blizu Bujanovca, rekla je da je jos uvek isuvise zena ostavljeno na milost i nemilost njihovim muzevima. "One nemaju svoja prava… jednostavno zbog toga sto pripadaju suprotnom polu", dodaje ona.

"Prosperitet" je jedna od nekoliko gradjanskih udruzenja u Presevskoj dolini ciji je cilj pruzanje pomoci zenama kako bi zastitile svoja prava. Mnoge od njih su nepismene.

Mirvete Sabani, nastavnica u srednjoj skoli, kaze da su takve organizacije preko potrebne. Isuvise malo zena pohadja kurseve "o nasilju u porodici, ljudskim pravima i pravima zena, zenama u politici i o interkulturnoj solidarnosti", kaze ona.

Da bi se ublazio ovaj problem, vlasti su utvrdile minimalne kvote u pogledu zastupljenosti zena u lokalnim organima uprave. Osam od cetrdeset jednog odbornika u bujanovackoj skupstini opstine su sada zene. Pet zena su Albanke.

Medjutim, Vjolca Sadiku, direktorka doma kulture "Vuk Karadzic" u Bujanovcu, kaze da se tek pocelo s resavanjem problema prava zena. "Aktivnosti na tom polju jos uvek su ogranicene", izjavila je ona.

*Fisnike Redzepi je novinar nedeljnika "Perspektiva". Balkan insajt je BIRN-ova internet publikacija.

Ovaj clanak se objavljuje uz podrsku ambasade Velike Britanije u Beogradu u okviru BIRN-ovog medijskog projekta obuke za izvestavanje o manjinama.