Piše: Una Sabljaković

„Bilo kakva obeležja oko mene nemojte smatrati mojim. Mogu samo moji veterani da budu obeleženi, ne interesuje me više nijedna druga struktura“, izjavila je prošle nedelje Dijana Hrka kada je posle 16 dana odlučila da prekine štrajk glađu.

Ona je počela štrajk glađu kako bi se izborila za ispunjenje svojih zahteva – da budu pušteni studenti uhapšeni tokom protesta, da budu procesuirane sve osobe odgovorne za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i da budu raspisani vanredni parlamentarni izbori. Kada je rešila da obustavi štrajk glađu, Dijana Hrka, čiji je sin Stefan nastradao u padu nadstrešnice u Novom Sadu, rekla je da ne odustaje od svojih zahteva i da neće otići iz šatora u blizini Skupštine Srbije, gde je provela prethodnih 16 dana.

Između njenog šatora i Skupštine Srbije postavljena je ograda, iza koje stoji grupa policajaca, a iza njih je tzv. „Ćacilend“, koji čine plato ispred Skupštine i Pionirski park, gde već mesecima „kampuju“ pristalice aktuelnih vlasti. Iako su tamo navodno studenti koji su za sebe govorili da samo žele da uče, ko god je poslednjih meseci prošetao pored Skupštine mogao je da vidi da oni koji sede ispred šatora nisu samo mladi ljudi. Ispred Skupštine su i ljudi starijih generacija koji redovno odbijaju da razgovaraju sa novinarima, verovatno jer znaju da bi im bilo postavljeno pitanje zašto su tamo i šta tačno time žele da postignu, a nisu sigurni šta bi na to odgovorili.

Pokušaj da se sa njima razgovara obično se završi mirno – pod uslovom da novinari koji im priđu nemaju obeležja redakcije za koju rade. Ako ih imaju, a rade za medije koji nisu bliski vlastima, rizikuju da ih napadnu oni koji „obezbeđuju“ Ćacilend – što se i dogodilo pre par dana ekipi televizije N1 kojoj je polomljena kamera, dok su novinari Insajdera ranije bili fizički napadnuti. Prema svedočenjima, policija je sve to mirno gledala.

To nije iznenađujuće, imajući u vidu da policija već mesecima sebe proglašava nenadležnom za tu, sada zabranjenu zonu, pa kada ih novinari upitaju da li mogu da uđu u Pionirski park i porazgovaraju sa nekim od ljudi koji su tamo, dobijaju odgovor da treba da se obrate obezbeđenju „Ćacilenda“ – a oni to, barem iz mog iskustva, odbijaju, uz objašnjenje da nije tu onaj ko bi tako nešto mogao da odobri.

Ocena dela javnosti da su Pionirski park i plato ispred Skupštine Srbije postali ruglo Beograda – i to ne samo zbog postavljenih šatora i mobilnih toaleta, nego i zbog ponašanja onih koji su zauzeli taj deo grada, potvrđena je onog dana kada je, kao reakcija na dolazak Dijane Hrke i njen početak štrajka glađu, sa prostora „Ćacilenda“ glasno puštena pesma u kojoj se pominju majka i sin, što se teško može protumačiti drugačije osim kao podsmevanje nesreći žene čiji je sin poginuo kada je imao 27 godina.

Dijana Hrka javnosti je postala poznata kada je izjavila da je za pad nadstrešnice kriva država, posle čega je na neko vreme napustila Srbiju, jer je, kako je rekla, bila izložena ne samo pritiscima od strane vlasti nego i pretnjama.

Kada se vratila u Srbiju, ponovo je naišla na interesovanje domaćih medija, a pošto je stupila u štrajk glađu, postala je i međunarodno poznata. O njoj su, između ostalih, pisali francuski Mond i američki Njujork tajms, koji ju je nazvao majkom (studentskog) pokreta u Srbiji. Takvo određenje u skladu je sa onim što je i sama Hrka na neki način poručila – da se, osim što želi da se izbori da budu procesuirani svi odgovorni za smrt njenog sina i drugih15 žrtava pada nadstrešnice, bori i za budućnost mladih i svih drugih građana Srbije.

„Ništa unapred ne mogu da pričam. Kada dođe vreme, sve će se znati. Aktivnosti će biti, možda ne sutra ili prekosutra“, izjavila je pre par dana Hrka i još jednom pokazala da namerava da aktivno učestvuje u organizaciji akcija koje čine deo studentskog i građanskog pokreta i da bude ime oko kojeg će svi oni koji podržavaju njene zahteve moći da se okupe.

Dijanu Hrku podržao je ogroman broj građana Srbije, ali ne onako kako su to pokušali da predstave tabloidi bliski vlastima, koji su tvrdili da Hrku građani podržavaju da „izdrži“ u štrajku glađu i žrtvuje svoj život. Podržali su je zato što su u njoj videli simbol 16 žrtava pada nadstrešnice i njihovih porodica. Svojim prisustvom pored šatora u kojem je bila, želeli su da joj iskažu empatiju i budu sa njom, iako su joj mnogi među njima davali do znanja da misle da treba da prekine štrajk glađu.

Ako se utisak da je Hrka spremna da postane „majka“ ili simbol pobunjenog društva u Srbiji pokaže kao tačan, a posebno ako u tome i uspe, onda svaka njena reč postaje važna, jer više ne predstavlja samo sebe, već sve one koje želi da okupi.

Izjava „Mogu samo moji veterani da budu obeleženi“ zato ima ogromnu težinu, imajući u vidu da je to izgovoreno u zemlji koja je pre 30 godina učestvovala u ratovima tokom kojih su počinjeni i masovni ratni zločini.

Među ratnim veteranima koji su javnosti postali poznati tokom protesta je Goran Samardžić, koji je, obraćajući se studentima ispred RTS-a u aprilu ove godine, rekao da pripada generaciji koja je poverovala u ratnohuškačku propagandu protiv Bošnjaka u Bosni i Hercegovini gde je tokom rata stradalo oko sto hiljada ljudi. Za tu propagandu optužio je RTS i nazvao ga „kuhinjom za širenje laži i mržnje“. Naglasio je da više nema „naše i njihove dece“ i da su studenti iz Novog Pazara, kako je rekao, „naša deca“.

On je postao simbol veterana drugačijih od onih koji nikada nisu pokazali želju da učestvuju u onome što nevladina organizacija Centar za nenasilnu akciju naziva izgradnjom mira. Zato u knjizi „Dolazimo u miru“ ta organizacija, koja godinama radi sa veteranima, spremnim da se uključe u mirovni pokret, skreće pažnju da pojedina udruženja veterana u svim zemljama regiona još uvek „neguju etnonacionalističke identitete i ponašanja“.

Upravo zbog toga Dijana Hrka, kojoj se otvara šansa, ili bi ona to volela, da postane simbol pobunjenog društva u Srbiji, kao i oni koji je i sada bezrezervno podržavaju, treba da imaju na umu šta njene reči mogu da proizvedu. Sve to, naravno, ne samo zato što su pre 30 godina na području bivše Jugoslavije vođeni ratovi, nego i zato što je 2003. godine izvršen atentat na premijera Zorana Đinđića za koji su, između ostalih, osuđeni oficir Jedinice za specijalne operacije (JSO) Zvezdan Jovanović i komandant JSO Milorad Ulemek Legija.

Neprijatnost izaziva i to što je Hrka tokom jednog protesta u avgustu, na pitanje novinara kako se oseća što moraju da je čuvaju ratni veterani, rekla: „Hvala veteranima; ja nisam osetila potrebu da moraju i dalje da me čuvaju, ali oni su imali sastanak i doneli su odluku da me čuvaju. Legija je rekao, to je odlučeno tako.“

Ostaje nada da je reč o zabuni i da Dijana Hrka nije mislila na jednog od organizatora ubistva Zorana Đinđića, odnosno na nekadašnjeg oficira Srpske dobrovoljačke garde (SDG), čiji je komandant bio Željko Ražnatović Arkan, a čiji su pripadnici počinili ratne zločine tokom ratova devedesetih godina u Hrvatskoj i BiH i na Kosovu.

Odgovornost za izgovorene reči trebalo bi da preuzme svako ko javno govori, a posebno neko ko se nameće – ili ispostavlja kao važan akter organizovanja novih protesta u Srbiji. Tako je i Hrkina izjava „ne volim opoziciju“ – uz obrazloženje da su tokom vladavine Dragana Đilasa upućene pretnje njenoj sestri koja je izgubila muža – nepromišljena, jer sebi dozvoljava da eliminiše celokupnu opoziciju u državi ogrezloj u korupciji, što je samo jedan od „rezultata“ trinaestogodišnje vladavine Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera.

I na kraju – uzvici „Aco, Šiptare“, kojima je po ko zna koji put poslata poruka mržnje prema pripadnicima albanske nacionalnosti, a koje je Hrka predvodila prvog dana štrajka glađu, a vlasti to iskoristile kao oružje protiv nje i svih svojih protivnika, ne daju nadu da ona može da postane adekvatan simbol otpora Srpskoj naprednoj stranci i na pravi način pomogne da pokret koji je nastao pre godinu dana dovede do neophodnih promena u Srbiji. Umesto tog uzvika, možda je trebalo da, slično onome što je učinio Samardžić, kada je studente iz Novog Pazara nazvao svojom decom, pozove pripadnike albanske nacionalne manjine da zajedno sa ostalim građanima Srbije u tome aktivno učestvuju.

Peščanik.net