И дан данас се воде дискусије на тему – да ли је требало прекинути било какве устанке на територији Њемцима окупиране Србије, гдје је важило неотклоњиво правило силе – да се због убијеног или рањеног њемачког војника праве одмазде над цивилима. Исти случај је и са окупираном Црном Гором, гдје су било какве устаничке активности праћене незаобилазним одмаздама над цивилима од стране Италијана. Једни говоре да је требало свуда наставити устанак и борити се, не обраћајући пажњу на страдање цивила. Други тврде супротно, да је требало прекинути устанак јер се по ту цијену није смјело ратовати, и сачекати право вријеме за побуну.

Одмазде иду „систематски и по плану“

Генерално наређење за одмазде над цивилима, због дејстава устаника (партизана и четника) у Србији, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом војном заповједнику фелдмаршалу Вилхелму Листу. Хитлер је лично одредио пропорцију одмазде, да се за једног убијеног њемачког војника или фолксдојчера стријеља 100 српских талаца- цивила, а за рањеног 50.

Да би угушио устанак у Србији, Хитлер је у септембру 1941. упутио 30 000 елитних војника. На приједлог фелдмаршала Листа, 20. септембра 1941. године пјешадијски генерал Франц Беме је примио дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, који има апсолутну војну и извршну власт у марионетској Србији.

Беме одмах наређује систематски терор над цивилима, па је већ 24. септембра ухапшено 4 000 талаца, житеља Шапца старосне доби од 14 до 70 година. У следећих 15 дана војници Вермахта убили су 88 устаника, стријељали 1 267 талаца, и ухапсили укупно 17 420 особа.

Њемачка војска је у октобру 1941. наступајући ка Лозници код Гајића стене, испред Драгинца, наишла на партизанску засједу где је у борбама претрпјела одеђене губитке. Због овог напада, у Драгинцу, селу крај Лознице, и у његовој околини је за одмазду стријељано 2 950 грађана у периоду између 13. и 16. октобра 1941., при чему је најмлађа жртва била стара само три дана.

Велики масакр се догађао у периоду од 15. до 20 октобра у Краљеву, а као повод је узето то што су четници и партизани у заједничкој акцији убили 14 војника Вермахта. Њемачка команда је саопштила да је стријељала 1 735 људи, а по факту- историчари Музеја у Краљеву су открили идентитет 2 190 стријељаних грађана Краљева.

Исто се десило у Крагујевцу и околини, гдје је од 19. до 21. октобра стријељано 2 792 особе, међу којима и велики број ђака. Њемци су 22. октобра излијепили Крагујевац плакатима гдје су указали да је због напада на њемачке јединице, гдје је погинуло 10 а рањено 26 њемачких војника, у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300 људи. Ипак, стријељали су више од задане пропорције чак пет стотина цивила.

Изасланик њемачког Министарства иностраних послова послао је у Берлин извештај о томе да је до 3. децембра у Србији стријељано 20 000. Током гушења устанка 1941.г. Њемци су у Србији убили 11 522 устаника и стријељали 21 809 цивила. Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, њемачке окупационе власти су наставиле да стријељају и касније, све до прописане квоте од 39 900 талаца које треба ликвидирати, а која је њемачком командом јасно била задата. До 1944. Вермахт је у Србији побио око 70.000 цивила у казненим експедицијама и одмаздама.

Тринаестојулски устанак у невријеме

Типичан примјер грешке и промашаја у одређивању времена покретања побуне је Тринаестојулски устанак у Црној Гори. Он се десио 1941 г. а требао је да се деси, рецимо, 1944. године! Као што је грађанство Недићеве Србије могло да без устанака и устаника претури неколико тешких година њемачке окупације, тим прије је грађанство Црне Горе то могло да уради под меким окупатором као што су били Италијани.

Да подсјетим, Тринаестојулски устанак је имао свенародни карактер- јер је од 32 000 устаника у њему учествовало 7 000 комуниста и скојеваца, и 25 000 некомуниста. Сви заједно су направили величанствену побуну, која је требала бити таква, али тек кроз три године.

У гушењу Тринаестојулског устанка су учестовале невјероватне силе противника – 100 000 италијанских војника и 20 хиљада припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, Санџака и дијела Метохије.

Гушење устанка је било пропраћене одмаздама над цивилима, гдје су нестајала цијела села. Са гушењем побуне, почео је и грађански рат на територији Црне Горе, са класичним разилажењем устаника, пропраћеним оружаним конфронтацијама, пуцњавама и паролама. Црна Гора је већински била незаинтересована за даље акције против окупатора које ће произвести масакре над сопственим народом. Јосип Броз је био заинтересован за даље вођење операција, и није га било брига за цивилна страдања.

Тако се и десило да је по послијератном попису установљено да је на територији Црне Горе пострадало 18 573 људи, гдје су урачунати цивили, устаници и партизани, а тој листи се треба додати и поименични списак погинулих 5 800 монархиста, које је дао Саво Греговић у књизи “Пуцај, рат је завршен”.

Чак и тај битни моменат илузије, да ће Тринаестојулским устанком народ Црне Горе задивити антихитлеровску коалицију, па ће из тога проистећи неке бенефиције, срушило је стравично англоамеричко бомбардовање Никшића, Подгорице, Пљеваља, пред крај Другог свјетог рата. Управо зато, посебно треба споменути озвијереле Англоамериканце, увијек спремне за непотребне злочине над “дивљим народима”, који су грађанима Црне Горе одали признање за Триаестојулски устанак тако што су својим бомбардерима 1944. године разорили градове и побили преко 2 500 цивила у Црној Гори.

Њемачки генерали пуштени на слободу

Дакако, послије завршетка Другог свјетског рата, у Нирнбергу се за злочине над таоцима судило њемачким генералима, и то суђење је познато као „Талачки процес“. На том процесу судило се дванаесторици њемачких генерала за „масовна убиства цивила у Грчкој, Албанији и Југославији“.

Ко није знао, на том процесу судије су закључиле да су „партизани незаконите формације”, те због тога “нису морали да се третирају као ратни заробљеници“. Тако су и одлучиле да је “послије заробљавања партизана њихова егзекуција била легитимна”!? И не само то, већ је суд закључио да „под одређеним околностима, узимање талаца, одмазде и убиства могу представљати дозвољену линију акције против герилских напада“.

Генерал Франц Беме, командант гушења устанка у Србији, убио се прије пресуде. Остали генерали одговорни за смакнуће 70 000 српских талаца током Другог свјетског рата осуђени су на кратке временске казне. Пресуде су им изречене 1948. а сви су на слободу изашли већ 1953. године.

Да закључим, Запад је у Нирнбергу дао право да окупационе власти, макар биле Хитлерове, имају право на одмазду над цивилима, и да су то дозвољене акције у борби против герилаца, који се третирају бандитима ма које обојености они били.

Пуцај, и иди у ад!

Послије свега реченог, размишљам- како су се „дивно“ осјећали такозвани „хероји“ док Њемци стријељају неку дјецу и жене по систему „сто за једног“, а они су знали да ће то бити цијена тога, њиховом руком, упуцаног Њемца.

Да, партија им је то рекла, или краљ, а они срећни и живи планирају да убију још једног Њемца и још 100 цивила који иду „у пакету“. Дивно! А Запад послије тога пресуди, да су ти исти нацисти имали право на ограничене одмазде!?

Дакако, то су били идеолошки „свјесни“ људи, јер шта значи некаквих 100 цивила у смислу личне жеље, која ће се херојством звати?!

Много би часније било да су, тако свјесни, узели својих 100 рођака, предали их Њемцима као таоце. А тек потом упуцали Њемца, гдје би остали Њемци (по пропорцији) и правилима грубе игре ликвидирали тих њихових 100 рођака. Тиме би били квит, и бајка (дакако крвава, одвратна, црвена од крви истинских а не лукавих носиоца идеологије, самосвјесних „пролетера“) би била логичнија, бар с тачке гледишта моје маленкости!

Наравно, исто то важи и за оне који су убијали Италијане током окупације, често сасвим непотребно, а одлично знали да ће због тога нечија села бити спаљена а цивили стријељани. Збиља, зашто нису такви чудни хероји своје село понудили окупаторима на спаљивање, све са рођацима, комшијама, сељанима?

Јер финиш те катастрофалне приче тек долази у ово вријеме, и постао је очигледан када се сва та идеологија просула. Да, управо сада би тај, у невријеме, убица Њемца или Италијана могао посјетити гробове тих својих сто рођака, одмаздом страдалих, у упитати себе, док га дивљи капитализам гази, а шта је то он тада урадио?!

И још би интересантно било, да му на крају баладе нико чашу воде не донесе у предсмртним годинама, јер је све те руке које су требале да је донесу, његовом вољом одјетјеле у ништа.

Када се праве побуне, треба мислити о цивилима

А можда је ипак требало дизати устанке када то раде и неки мудрији народи? Као и Французи, којима је Шарл де Гол забранио да убијају Њемце да не би страдали француски цивили, те да сачекају са оружаним акцијама док се не створе повољни услови за њих.

Можда је требало сачекати да дође Црвена армија или се искрцају Западни савезници у Далмацији, или у Нормандији? Или, како то мора бити на наопаком Балкану?!

Логика, здрав разум, говоре да се устанак и борба могу и морају водити увијек размишљајући о последицама за цивиле, а онда и о последицама за устанике, да не изгоре када не треба, већ када се мора, и када нема другог избора! И народна поговорка каже- јесте прилика, али није вријеме! Дакако, и свакако, преозбиљне ствари треба радити на вријеме, а не мимо логике и потпуно јасних правила игре коју морају играти мали народи када гори планета.

Зато је очигледно да се у окупираној Србији и Црној Гори устанак није смио десити на почетку рата, већ онда када превагну велике силе антихитлеровске коалиције, а то могло бити тек 1944. године. Нема сумње да је хипотеке и недоумице прошлости неопходно отклонити здравом логиком, држећи се цивилизацијских принципа. А потом, по тим цивилизацијским принципима кренути у будућност, с увјереношћу да се ради управо то што треба, дакле исправно.