Piše: Goran Marković
Iako je vojna neutralnost zvaničan stav vladajuće srpske političke elite, pristupanje NATO paktu predstavlja jedno od gorućih pitanja, o kome se godinama vode polemike i iznose oprečni stavovi. Pristupanje Individualnom akcionom planu partnerstva (IPAP) označilo je novu fazu u razvoju odnosa Srbije sa NATO-om, ali joj je omogućilo da formalno ostane vojno neutralna. Srbija nije postala članica NATO pakta, ali se faktički nalazi na putu da to postane.
Vladajuća politička elita se opredelila za strategiju sedenja na dve stolice. Ona želi da zadrži privid vojne neutralnosti, ali i da proširi saradnju sa NATO-om, kako bi bila zaokružena strategija evroatlantskih integracija. Pošto to nije moguće na dugi rok, biće potrebno da se opredeli za ili protiv pristupanja NATO paktu. Unutar vladajuće klase, dominantno je raspoloženje za pristupanje NATO paktu. Koalicija okupljena oko Demokratske stranke, koja je bila na vlasti pre naprednjaka, manje-više otvoreno je isticala pozitivan stav o NATO paktu. Današnja vladajuća koalicija ima oprezniji nastup, iako se uočavaju pozitivniji tonovi. Tako se, na primer, relativizuje značaj NATO agresije na SR Jugoslaviju, jer se kaže da, iako postoje različiti stavovi zvanične Srbije i NATO-a o tom činu, te razlike ipak ne treba da sprečavaju saradnju Srbije sa ovom organizacijom.
O potrebi pristupanja NATO paktu najotvorenije govore minorne političke stranke, kao što su Srpski pokret obnove (SPO) i Liberalno-demokratska partija (LDP). Velike parlamentarne stranke se nerado otvoreno izjašnjavaju o ovom pitanju, verovatno zbog toga što se plaše gubitka dela glasova, znajući da građani imaju negativan stav o ovom vojnom savezu. Prema istraživanju CeSID-a iz juna 2015, 73 % građana Srbije protivi se ulasku zemlje u NATO.(1) Taj procenat je veći nego pre pet godina, kada se ulasku u NATO pakt protivilo 63 % ispitanika.(2) Ulazak u NATO je, dakle, povezan i sa problemom demokratskog legitimiteta, i to ne samo političkih elita nego i sa legitimitetom tako važne, strateške odluke, koja bi mogla biti donesena. U svakom slučaju, vladajuća koalicija može da se poziva na skupštinsku rezoluciju iz 2007, kojom je utvrđena vojna neutralnost Srbije.
Zagovornici ulaska u NATO pakt ne vode računa o mišljenju građana. To mišljenje uvek može biti zanemareno tako što bi odluku o ulasku u NATO pakt donela Narodna skupština. Korištenjem ovog mehanizma predstavničke demokratije, volja građana bila bi izigrana, uz izgovor da je odluku donelo predstavničko telo, koje je i birano s ciljem donošenja takvih odluka. Drugim rečima, odluka o ulasku u NATO pakt bila bi u rukama političkih elita. Treba očekivati da će one, kad se osmele da tu odluku donesu, pribeći triku – umesto da raspišu referendum, odlučiće u Narodnoj skupštini.
U vrtlogu besmislenih razloga
Prvi argument koji se ističe u korist pristupanja Srbije NATO paktu jeste prihvatanje liberalno-demokratskih vrednosti, koje ovaj vojno-politički savez baštini. Taj argument pati od dva ozbiljna nedostatka. Prvi se tiče neupitnosti liberalno-demokratskih vrednosti, njihovog dogmatskog tumačenja i samog sadržaja. Ako se pod ovim vrednostima misli na vrednosti koje baštini neoliberalni kapitalizam, onda je veliko pitanje da li su to progresivne vrednosti i imaju li one alternativu. Ako, pak, Srbija želi da postane demokratsko društvo, ona mora pružiti pravo na alternativu i promenu društvenih odnosa. Međutim, to je onda nespojivo sa članstvom u NATO paktu, koji nije stvoren s ciljem promocije traženja demokratskih alternativa, već učvršćivanja postojećeg društveno-ekonomskog poretka. Tako, u krajnjoj liniji, alternativa, bez ikakvog preterivanja, može da se postavi i ovako: NATO ili sloboda, odnosno NATO ili demokratija.
Ako NATO baštini „liberalne“ vrednosti, a on je vojni savez, neće li, koristeći fizičku prinudu, sprečavati pobedu i ostvarenje alternativnih ideoloških koncepcija i političkih programa? Ako su demokratija, sloboda i jednakost liberalno-demokratske vrednosti, zar one ne podrazumevaju slobodu građana da se demokratski izjasne o prihvatljivosti i drugih vrednosti, na primer socijalističkih? Postojanje i svrha NATO pakta ne mogu se pomiriti sa ovako shvaćenom slobodom. To, opet, znači da se postojanje NATO pakta ne može smatrati spojivim sa idejom slobode uopšte. Sloboda podrazumeva slobodu onog ko misli drugačije i želi drugačiji poredak. Ako NATO štiti liberalno-demokratske vrednosti, koje su unapred prihvaćene kao najbolje ili jedino prihvatljive, tada je potraga za drugim i boljim vrednostima isključena. NATO, dakle, ne štiti slobodu nego dogmu. On štiti poredak a sprečava društvene promene, bez obzira na to da li su one, u pogledu načina svog izvršenja, nasilne, mirne ili sadrže elemente jednih i drugih.
Promovisanje i zaštita liberalno-demokratskih vrednosti posebno je sporno sa stanovišta spoljne i bezbednosne politike. Šta bi za Srbiju značilo pristupanje NATO paktu u ovom smislu? Ništa drugo nego učešće u vojnim operacijama država članica NATO pakta širom sveta, u meri u kojoj to ovaj savez bude tražio od Srbije. Pošto Srbija ne bi imala nikakvu realnu šansu da efektivno odlučuje o tome da li je neka intervencija opravdana ili ne, ona bi bila primorana da učestvuje i u imperijalističkim vojnim intervencijama. Time bi se našla u apsurdnoj situaciji da učestvuje u nekoj operaciji koja bi bila onoliko neopravdana koliko i NATO udar na SR Jugoslaviju. Ukoliko jedan narod smatra svoj režim nelegitimnim, ima pravo na pobunu. Ali, ta pobuna treba da bude stvar unutrašnjih odnosa režima i naroda, a ne spoljne intervencije NATO pakta. Srbija ne može imati bilo kakav interes da učestvuje u takvim intervencijama, osim ako se taj interes ne poistoveti sa interesom političke elite da se dodvori vladajućoj klasi imperijalističkih sila. Ništa nije suprotnije poštovanju ideala demokratije i slobode od mešanja u stvari drugih država i naroda, što je i sama Srbija koliko juče osetila na svojoj koži.
Srbija nema interese bezbednosne prirode da postane članica NATO-a. Ona nije ugrožena od drugih država, niti ima izgleda da bi mogla biti. S druge strane, članstvo u NATO paktu moglo bi dovesti do pretnji po bezbednost građana Srbije. Učešće vojske Srbije u NATO operacijama dovelo bi do opasnosti od terorističkih napada u Srbiji, kao što taj rizik sad postoji širom Evrope i SAD. Građani Srbije sada ne strahuju od terorističkih napada, jer nisu izloženi osvetničkom gnevu terorističkih organizacija (ili organizacija koje se uobičajeno tako nazivaju). Stvari bi se mogle drastično promeniti ako bi Srbija, zato što je to politika NATO-a a ne njen državni ili bilo kakav drugi interes, učestvovala u vojnim akcijama širom sveta. Čak i simbolično učešće Srbije moglo bi imati izrazito negativne posledice.
Članstvo u NATO paktu treba posmatrati iz ugla osnovnog cilja koji žele postići ovaj savez i države koje mu pristupaju. Cilj vodećih sila NATO saveza je da prošire teritoriju koju kontrolišu i koja predstavlja bazu za njihovo vojno delovanje, da obezbede veće vojno-političko prisustvo, ojačaju svoje vojne efektive i povećaju broj država koje će neupitno slediti njihov društveno-ekonomski poredak. NATO pakt nije ništa drugo do vojni instrument u rukama vodećih zemalja centra. Ono što je za pojedinu državu armija, to je za savez hegemonih kapitalističkih sila NATO pakt. U tom smislu, pristupanje NATO paktu ne može značiti da Srbija dobija nove prijatelje i zaštitnike, već da ulazi u krug država u kojima su sve one formalno ravnopravne, a u stvari postoji jasna podela na velike i male. Ulazak u NATO pakt znači da jedna generacija političara oduzima suverenitet budućim generacijama građana, jer ih svojom odlukom o ulasku u ovaj savez vezuje za jedan društveno-ekonomski poredak i za jedan tip spoljne (i unutrašnje) politike.
Ekonomski posmatrano, NATO pakt ne postoji kako bi obezbedio ekonomski rast i razvoj. Stoga, tvrdnje o tome kako će strane investicije porasti zato što će Srbija biti sigurnija za ulaganje, ne mogu se uzeti kao ozbiljan argument u korist pristupanja NATO paktu. Teško bi se mogao prihvatiti argument da strani kapital smatra kako Srbija danas nije bezbedna za ulaganje. Zašto ne bi bila? Politička situacija u Srbiji nije nestabilna. Ne preti opasnost od građanskog rata. Srbija ima stabilne odnose sa susedima, čak se upinje da se u očima Evropske unije predstavi kao lider regionalne stabilnosti i saradnje. Strani investitori, stoga, nemaju razloga da brinu da će njihova ulaganja biti ugrožena. Ako oni ne ulažu dovoljno, to je povezano sa ekonomskim razlozima, ali i sa činjenicom da je Srbiji ipak namenjena (polu)periferna uloga na evropskom tržištu. Pristupanje NATO paktu tu ne može ništa popraviti.
Potpuno su neozbiljne tvrdnje kako Srbija, kao mala država, treba da ima velike i moćne prijatelje, u čiju zaštitu će moći da se pouzda ako bude napadnuta. Nema izgleda da će doći do novog rata u regionu, niti da mogu biti ugroženi suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Naprotiv, bezbednost građana Srbije (a ne Srbije kao države, što je političkoj eliti jedino važno) biće ugrožena ako bi Srbija, kao članica NATO-a, učestvovala u operacijama ovog saveza. Ne samo da će Srbija biti dužna da ulaže finansijska sredstva za opremanje vojske u skladu sa NATO standardima, nego će, kako je već napomenuto, biti izložena opasnosti od terorističkih napada onih na čije zemlje Srbija vrši napade u okviru NATO pakta. Kakav je interes Srbije da to čini? Da li su interesi Srbije ugroženi u Avganistanu, Siriji, Libiji ili Iraku?
Vojna neutralnost omogućava Srbiji da vodi spoljnu i bezbednosnu politiku koja joj odgovara, umesto da se vezuje za jednu državu ili grupu država. Kaže se da je vojna neutralnost izraz političkih težnji proruskih snaga u srpskoj politici. Istina je da rusofili zagovaraju vojnu neutralnost (iako bi radije ušli u neki vojni savez sa Rusijom i njenim saveznicima, kad bi to bilo moguće). Međutim, vojna neutralnost je politički stav svih onih koji su protiv pristupanja Srbije NATO paktu ili drugom vojnom savezu. Vojna neutralnost omogućava Srbiji da vodi samostalnu spoljnu i bezbednosnu politiku. Ona joj omogućava da ne učestvuje u vojnim operacijama koje nisu u interesu njenih građana svih nacionalnosti. Treba imati na umu da članstvo u nekom vojnom savezu podrazumeva obavezu učešća i u onim akcijama kojima se pojedina članica protivi, jer vojni savezi ne počivaju na konsenzusu velikih i malih država.(3)
Pristupanje NATO paktu odgovara samo političkoj eliti Srbije. Ona bi time stekla nove poene kod evropske i američke političke elite, koja bi joj bila zahvalna zbog učinjenih napora da Srbija postane članica ovog saveza. Srpska politička elita bi stekla poverenje vladajućih elita Evrope i SAD jer bi time dokazala da je spremna da Srbiju dugotrajno ugradi u društveno-ekonomski, politički i vojni sistem ovog sve okrutnijeg kapitalizma. S druge strane, srpska politička elita bi bila sigurna da ima političku i vojnu podršku za reforme koje sprovodi, a koje treba da dovedu do učvršćivanja neoliberalizma. To znači da će srpska politička elita, i to ne samo ova sadašnja, već i svaka nova, koja se pojavi na političkoj sceni u budućnosti, biti zaštićena od eventualnog narodnog gneva zbog politike koju vodi. NATO će biti tu da zaštiti postojeći poredak, tako da će ideja da narod odlučuje i upravlja sobom izgubiti svaki smisao. Ne bi to bilo po prvi put u istoriji. Treba se setiti kako je NATO bio uzbuđen kad se u Italiji 70-ih godina prošlog veka javila mogućnost da Komunistička partija pobedi na izborima. Šta, dakle, NATO obezbeđuje? Prvo, on obezbeđuje ekonomske pozicije stranog kapitala, koji se već ugnezdio ili će se tek ugnezditi u srpskoj privredi i na srpskom tržištu.(4) On štiti već izvršene ili planirane privatizacije srpskih preduzeća i podređenu ulogu koju privreda Srbije ima na svetskom tržištu. Drugo, NATO štiti srpsku političku elitu, koja, igrajući „partnersku“ ulogu vlada velikih sila, sprovodi neoliberalne „reforme“ i učestvuje u raspodeli privilegija na globalnom planu. Drugim rečima, NATO nije ništa drugo do aparat fizičke prinude, uperen protiv svih onih koji bi hteli da dovedu u pitanje trenutno hegemoni globalni poredak. On treba da bude garant ekonomskog, političkog i vojnog status-a quo, garant da se neće promeniti ne samo odnos velikih sila na globalnom planu, već i da će društveni odnosi klasne dominacije krupnog kapitala unutar zemalja članica (pa i šire) trajati. A u okviru tog poretka, male države članice NATO-a imaju ulogu izvora jeftine radne snage, sirovina i tržišta za zapadne robe.
Neodržive su i tvrdnje da će članstvo u NATO-u biti ekonomski korisno za Srbiju, jer će njena privreda imati koristi od zajedničkog tržišta, zajedničkih fondova i prodaje robe NATO-u.(5) Pre svega, Srbija će izdvajati više sredstava za odbranu nego dosad. Članice NATO-a obavezale su se 2006. da će izdvajati najmanje 2 % BDP-a za odbranu. Prema podacima iz 2014, uzimajući u obzir njen BDP i vojni budžet, Srbija bi povećala budžetska izdvajanja za odbranu za oko 350 miliona dolara.(6) Ovome treba dodati obavezu Srbije da nabavi oružje po NATO standardima i dr. S druge strane, ne izgleda nimalo uverljivim da su nove (ili stare) članice NATO-a imale ekonomske koristi od članstva u ovoj organizaciji. Sve one prolaze kroz ekonomsku krizu (najsnažniji primer je Grčka), a nove članice, poput Rumunije, Bugarske ili Mađarske nisu videle neke ekonomske koristi od pristupanja NATO-u. Tako zagovornicima pristupanja ostaje samo nada da će NATO kupovati srpsko povrće i čizme. Ipak, nema nikakvih dokaza ni da će biti tako, budući da se NATO ponaša po kapitalističkim principima – nastoji da minimalizuje cenu i maksimalizuje kvalitet onoga što kupuje. Ako srpska roba ne bude dovoljno kvalitetna i jeftina, NATO je neće kupovati. Nikad ili do daljnjeg. A dotad, Srbija će kupovati oružje od država centra po NATO standardima i opremati svoju vojsku, koja će učestvovati u NATO vojnim operacijama. U ovom trenutku, zagovornici pristupanja NATO-u ne iznose ni okvirne iznose izdataka za ove svrhe. Da su oni ogromni, nesumnjivo je, jer se radi o izdacima kojih dosad nije bilo i ne bi bili potrebni kad bi Srbija ostala vojno neutralna.
Agresija kao spas od NATO-a
To što Srbija već nije članica NATO-a treba zahvaliti činjenici da narod ima sveže pamćenje NATO napada 1999. Građani Srbije imaju negativan stav o NATO paktu prvenstveno zbog svojih iskustava s njim, a ne zbog bilo čije i bilo kakve propagande. Da nije bilo tog iskustva, kao i potonjih pozitivnih stavova NATO-a o osamostaljenju Kosova, verovatno je da bi stav građana bio pozitivniji, a konzervativnih i liberalnih političkih elita svakako, pa bi odluka o pristupanju bila donešena znatno ranije. Drugim rečima, političke elite su spremne da donesu ovu odluku, ali je ne mogu doneti zbog suviše velikog broja građana koji tu odluku ne bi podržali.
Odnos sa Rusijom drugi je razlog zbog kojeg ta odluka još nije donesena. Politička elita još uvek govori o Rusiji kao tradicionalnom savezniku i prijatelju, pogotovo kad je reč o podršci Rusije u kosovskom pitanju. Međutim, srpska politička elita je opredeljena da Srbija postane članica Evropske unije. Ona u celosti podržava vladajuću ideologiju Evropske unije, koja se suštinski ne kosi sa vladajućom ideologijom putinističke Rusije, i principe spoljne i unutrašnje politike koja se vodi u Evropskoj uniji. Stoga, verovatnije je da će se nastaviti politika približavanja i pristupanja NATO-u na mala vrata, nego da će Srbija principijelno slediti strategiju vojne neutralnosti. Od toga do zvaničnog pristupanja mogao bi biti mali korak.
(1) „CeSID: Protiv ulaska u NATO 73 odsto građana Srbije“, http://rs.n1info.com/a73218/Vesti/Istrazivanje-CESID-a-o-NATO-i-EU.html, 25.11.2015. (2) „Proglas 200 javnih ličnosti“, http://rs.n1info.com/a73218/Vesti/Istrazivanje-CESID-a-o-NATO-i-EU.html, 25.11.2015. (3) Neozbiljne su tvrdnje zagovornika NATO-a da bi glas Srbije vrijedio koliko i glas SAD-a (vid. Vuk Drašković, „Šta Srbija gubi neulaskom u NATO“, Politika, 23.1.2010). Formalno, to jeste tako, ali teško je naći ikoga ko bi povjerovao da bi Srbija mogla imati isti uticaj kao i SAD u NATO-u. (4) Radovan Radinović, „Srbija napušta politiku vojne neutralnosti?“ (Iz predgovora drugom izdanju knjige Srbija i NATO), Nova srpska politička misao, http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-napusta-politiku-vojne-neutralnosti.html, 3.12.2015. (5) O ovakvom pristupu članstvu u NATO-u, vid. Vladan Živulović, „Interes Srbije da uđe u NATO je ekonomija“, Politika, 20.1.2010. (6) Sa istom obavezom suočile su se druge države, koje su prije pristupanja NATO trošile manje na odbranu. Tako, Mađarska je 1996. godine, tri godine prije pristupanja, trošila 1,26 % GDP-a na odbranu, što je znatno manje od danas obaveznog minimuma od 2 %. – Zsolt Rabai, Hungary as a Member of NATO, http://www.dcaf.ch/content/download/36820/528857/file/16.pdf, 3.12.2015.
Davnoi nijesam procitao vise gluposti o NATO? No, nekome su te gluposti ocito bile interesantne? Doduse ima novih “originalnih” argumenata. Na primjer, po prvi put cujem da ce NATO da koristi vojnu silu protiv ljudskih sloboda? Interesantno je koliko pate zemlje EU (skoro sve su clanice NATO) od nedostatka sloboda? S druge strane, Rusija je zemlja najvecih gradjanskih sloboda? Iakop autor dobro zna da svaka zemlja slobodno odlucuje da li ce usestvovati u vojnim akcijama ili ne (Grcka nije ucestvovala u napadu na Jugoslviju) autor bestidno tvrdi suportno? Itd.itd.
Jedno je tacno – Srbija ne treba da udje u NATO – da joj ne ugroze (i to vojnom silom) pravo na klero-nacisticke & svetosavske ideale. CG mora – da bi se zastitila upravo od tih veliko-srpskih vrijednosti i snova.
Gospodine Stojanoviću,
iz vas ne progovara nikakva druga pamet osim one koju posjeduje prosječni palanački šoven. Od balkanskih imperijalista Crnu Goru neće odbraniti NATO, već jedino patriotizam njenih građana, a taj patriotizam se ne kreira pljačkom javnih dobara od strane politiučke i ekonomske kvazielite koja gura Crnu Goru u NATO.
Gospodine Vukovicvu,
Iz vas, izgleda, progovara sujeta? I glupost. Sto iznendadjuje, jer sam vas smatrao za pametrnog covjeka. Sto cete, niko nije savrsen. Vas “blind spot” je izgleda NATO? Necete valjda tvrditi da su svi porobljeni i opljackani narodi pali zbog “nedostatka patriotizma”? I da su svi zrtve zato sto nijesu sceli da se brane od siledzija. Zar nije CG pokusala da se odbrani 1918 – i odustala poslije vise godina i vise od 8,000 zrtava? Da li se to desilo zbog manjka patriotizma Crnogoraca – ili viska sile i podvale na strani okupatora – i domacih klisinga (koji su – i dan danas – prisutni u CG)?
Ako ista zelim – to je CG bez podijela! CG sa zdravim gradjanskim (nikako nacionalnim) patriotizmom, odnosno, lojalnoscu prema nasoj zajednickoj drzavi.
P.S. Uvjeravam vas da ne pripadam “pljackaskoj politickoj i ekonomskoj kvazi eliti”. Priznajem jedino “plemstvo (elitu) duha”. Ali, sam potpuno siguran i ubijedjen da za CG nema spasa izvan NATO saveza. Ako vi to ne vidite, onda bi se prije moglo reci da vi imate lokalno, palanacko, umovanje? Ili ste placeni da pricate to sto pricate? No, to nije bitno. To je vas stav i ja to postujem. Ali vi time jednostavno odbijate CG pravo da se brani. I zaista bih zelio da cujem jedan jedini zdravorazumski razlog o “opasnosti” koja prijeti CG od Francuske, Italije, Norveske, Spanije, Grcke, Islanda i ostalih NATO clanica? Za razliku od potencijalne opasnosti koja nam prijeti od strane svih nasih susjeda? Koji su, uzgred, mnogostruko veci – i neuporedivo jaci – od CG.
Nadam se da nece pominjati onu ordinarnu glupost o “neutralnosti”? U tom slucaju savjetujem vam da ponovo procitate Ezopovu basnu:
“Vuk i janje”
Vuk je ugledao janje pokraj rijeke i poželio ga je pojesti. Lukavo mu je prišao i stao poviše janjeta. Okrivljavao ga je da mu muti vodu jer je naniže i da vuk stoga ne može piti. Na to janje odgovori da svojim malenim usnama samo dodiruje vodu te da je nemoguće da je muti. Vuk je nato, vidjevši da ga nije uspio nadmudriti, rekao janjetu da se ono prošle godine njemu i njegovu ocu podrugivalo. Janje mu je uzvratilo da prošle godine i nije bilo živo. Vuk je potom rekao: “Iako za sve imaš spremnu ispriku, ipak ću te pojesti.”
Kad imamo posla sa zlim ljudima, bez obzira na najbolju obranu i opravdanja, male su nade za uspjeh. Sapienti sat.
Gospodine Stojanoviću,
davno sam shvatio da vi pripadate onom soju ljudi koji sliku svijeta i sebe u svijetu gradi na osnovu gotovih ideoloških obrazaca i formula, i da ne želite da se upuštate u avanturu njihovog kritičkog promišljanja i vrednovanja. Sa takvima nemam gušta raspravljati, niti bih i sad da nijesam bio isprovociran Vašom ocjenom da je autor teksta koji je prenio portal PCNEN govorio gluposti o NATO-u. Rekli ste da su to gluposti, a nijeste nijednom riječju argumentovali taj svoj vrijednosni sud, što bi bio red. Sada i meni, olako, pripisujete sujetu i glupost.
Koliko vidim, Vaš glavni proNATO argument je da će članstvo u tom vojnopolitičkom savezu spasiti Crnu Goru od Srbije.
Kad govorite o državi, volio bih da znam šta Vi pod državom podrazumijevate, da bih o tome mogao sa Vama da raspravljam. Volio bih, takođe, da znam kako će NATO spasavati Crnu Goru od Srbije ako i Srbija uđe u NATO? Volio bih, isto tako, da znam koje građane Crne Gore nazivate kvislinzima i na osnovu čega ih tako obilježavate? Kažete da ne pripadate kvazielitama koje pljačkaju javna dobra, ali bih volio znati šta ste učinili nakon povraćaja državne samostalnosti da Crna Gora bude poželjno mjesto za život i planiranje budućnosti.
Ja sam protiv NATOa zato što kao čovjek sa priličnim životnim iskustvom i koji je informisaniji od prosječnog crnogorskog građanina znam da je ta organizacija stvorena prvenstveno radi odbrane kapitalističkog načina proizvodnje i organizacije društva, a posebno imperijalizma SAD i preveniranja alternativnih politekonomskih modela u svijetu. Prvo je stvoren NATO, pa Varšavski pakt, ako nijeste znali, kao što biste trebali znati i da De Golova Francuska nije htjela u taj savez. A meni je, kad je već o tome riječ, bliža De Golova vizija Evrope, nego ona koju imaju američki jastrebovi.
Naravno da mi je bliža ideja o neutralnosti, nego o svrstanosti Crne Gore, ali ne nikakve proruske neutralnosti. Ja sam, da Vam se povjerim, iskreni pobornik ideje o demilitarizaciji Balkana i njegovom političko ekonomskom jedinstvu.
U nadi da državu ne doživljavate kao pećinu izvan koje vreba opasnost od susjednih plemena, srdačno vas pozdravljam.
g. Vukovicu,
Posto trazite da budem “analitican kao vi” (nesto nijesam impresioniran vasom “analitikom” – jesam iznendajen, i to negativno -vasim insitiranjem na dijeljenju etiketa i vrijedjanju) dacete mi malo vremena da vam analiticki odgovorim.
Meni nije smetala Titova Jugoslavija – ali jeste Slobodanova. Nazalost, i vi i ja znamo da je komunizam/socijalizam SFRJ mrtav – ali je zato veljesrpski klero-nacionalizam veoma ziv i prisutan u Srbiji. A i kod naseg “zla domacega” – velejsrba. Valjda nema potrebe da vam tumacim sto znaci rijec “kvisling”?
CG ne prijeti opasnost od “drzave Srbije” vec opasnost od klero-nacisticke i rasisticke (“nebeski narod”) ideologije “velike srbije”. I to spolja – i iznutra. Na svu srecu, Vuciceva Srbija, trenutno, vodi prijateljsku politiku prema CG – za razliku od Tadiceve. Medjutim, sto ako na vlast dodju vasi prijatelji: markovici, seselji, vukadinovci (nova srpska fasisticka misao – kako kaze Basara), antici, itd. Da li ce CG biti spokojna u takvom okruzenju? Za razliku od vasih praznih tvrdnji – CG ima direktno istorijsko iskustvo (Podgoricka skupstina) koje govori da postoji permanentna opasnost od susjeda. Umjesto sto izbacujete kvazi-internacionalisticke, kvazi-socijalisticke i kvazi-demokratske slogane (a izgleda i kvazi-inetlektualne?) – i sto se pravite slijepi da ne postoje opasne ideologije u nasih susjeda: velike srbije, velike “prirodne albanije”, “prekogranicnih regija” – zukorlica, i sl. – vi djelite lekcije i pokusavate da me ponizite (“sa takvima nemam gusta raspravljati”?). No, mene ne mozete tako lako uvrijediti. Dok god se sluzite “argumentom ad hominem” – vi ste gubitnik.
Do skorog “analitickog” susreta, i ja vas srdacno pozdravljam.
S postovanjem, Danilo
P.S. Ako pogeldate moj komentar vidjecete da sam odgovrio na dva glupa argumenta vaseg prijatelja. Nazalost, i vasu i njegovu?, ima vise.
“Doduse ima novih “originalnih” argumenata. Na primjer, po prvi put cujem da ce NATO da koristi vojnu silu protiv ljudskih sloboda? Interesantno je koliko pate zemlje EU (skoro sve su clanice NATO) od nedostatka sloboda? S druge strane, Rusija je zemlja najvecih gradjanskih sloboda? Iako autor dobro zna da svaka zemlja slobodno odlucuje da li ce usestvovati u vojnim akcijama ili ne (Grcka nije ucestvovala u napadu na Jugoslviju) autor bestidno tvrdi suportno? Itd.itd.
Dakle, nijeste u pravu?
Gospodine Stojanoviću,
ne umijete ljudski da razgovarate, ali umijete palanački da podmećete. Takvi kao vi ste odlični saveznici svakom manipulantu koju vam obeća kratkoročnu pomoć. Uživajte u Vašim uvjerenjima, ali kada ih drugima nastojite nametnuti, morate ponuditi i bolje argumente od floskula iz partijskih priručnika.Izađite ponekad iz kruga istomišljenika i probajte da makar sami pred ogledalom odgovorite na neka pitanja koja vam postavljaju neistomišljenici. Za početak, na ono o državi: “Šta stvarno za mene predstavlja država?”
G. Vukovicu,
Poslacu vam detaljiniji komentar na tekst g. Markovica sjutra (nazalost, bio sam zauzet u toku dana). Vi naravno mozete da mislite o meni sto god hocete – i ja o vama – no ne vidim zasto je to vazno ako distutujemo o cinjenicama? Vi imate pravo na vase misljenje, ali ne i na vase cinjenice. I u svom trecem odgovoru nijeste ponudili nijedan dokaz/cinjenicu za vasu tvrdnju da je clanstvo u NATO lose za CG. Ali, od mene trazite dokaze? Sto bi sa vasom “objektivnoscu”?
Objasnite mi, molim vas, sto mislite sa tim vasim pitanjem: “Sto stvarno za mene predstavlja drzava”. Objasnite prvo vi sto drzava predstavlja za vas pa cu vam odgovoriti sto predstavlja za mene. Bas me interesuje vasa lekcija o znacenju drzave? Mozda ce nam i pomoci da dodjemo do nekih zajednickih stavova/zakljucaka?
P.S. Jedno sto bi se moglo zakljuciti iz ove prepiske jeste da se, po svemu sudeci, lose snalazite u diskusijama? Ne postujete sagovornika i pokusavate da ga pobijedite na logicki netacan i eticki upitan nacin – vrijedjanjem? Uzgred, nikada nijesam bio clan nijedne partije. Nijesam ni sada. Tako da ste – po ko zna koji put – promasili metu.
Gospodine Stojanoviću,
elementarna kultura dijeloga nalaže da prije nego učesniku dijaloga postavite pitanja, odgovorite na njegova ranije postavljena.
Što se tiče detaljnijih komentara na tekst g. Markovića, pošaljite ih mediju koji g. Marković uređuje (Novi plamen) odakle smo tekst prenijeli. PCNEN ne dozvoljava polemiku sa autorima čije tekstove prenosi.
g. Vukovicu,
Ne mogu odgovarati na hipoteticka pitanja bez konteksta u kojem postavljate pitanje. Na prvi pogled, vase pitanje je izlisno? Svi znamo sto je drzava. Odgovor iz Wikipedia-e glasi: “Država je organizirana društvena zajednica ujedinjena pod zajedničkim političkim sustavom.” Medjutim, to nije odgovor koji vi trazite, zar ne? Vi zelite da me “navedete na tanak led” umjesto da posteno kazete sto vi mislite o drzavi – i sa kojeg aspekta vi pitate to sto pitate?
Dakle, nijeste fer i posteni sagovornik.
Ovo o mojem komentaru koji vi necete objaviti – je zaista uzasno nepristojno od vas. Jer, vi ste (u vasem drugom odgovoru) rekli (citiram):”Rekli ste da su to gluposti, a nijeste nijednom riječju argumentovali taj svoj vrijednosni sud, što bi bio red.” I sada kada ste mi oduzeli dragocjeno vrijeme da iznesem sve gluposti i lazi u tekstu g. Markovica – “sto je red”, kako vi kazete – vi me hladno obavjestavate da “ne dozvoljavate polemiku sa autorima cije tekstove prenosite”. Zaista bijedan izgovor.
Gospodine Stojanoviću,
kada Novi plamen objavi Vaš polemički odgovor g. Markoviću, sa zadovoljstvom ćemo prenijeti isti.
Mogu se na internetu naći brojne definicije države, ali mene nije to zanimalo, već Vaše mišljenje o državi da bismo mogli razgovarati o tome kako se to što vi mislite da je država može ugroziti – iznutra i izvana.
g. Vukovicu, Hvala na obavjestenju. Poslacu moje komentare g. Markovicu – Novi plamen (Hvala za info – Ima u Novom plamenu dosta interesantnih tekstova i saradnika – tekst g. Markovica to, za mene, sigurno nije). Jedino mi nijeste odgovorili zasto ste me onda upozorili da “nijesam argumnentovao” svoje stavove (iako jesam iznio dva eklatantna primjera netacnosti) – ako nijeste imali namjeru da objavite sve argumente? No, to vise i nije bitno.
Moram priznati da opet nijesam nacisto na sto ciljate sa vasim pitanjem o drzavi? Nece biti da ne znate da se drzava moze ugroziti spolja – agresijom, i iznutra – unutrasnjim neprijateljima tj. onima koji zele da ta drzava nestane, odnosno, da je predaju neprijateljima. Slutim na sto ciljate, ali mi nije jasno sto vas to toliko sprijecava da kazete ono sto zaista mislite? Volio bih da se toga pitanja dotaknemo.
Da vas potsjetim da je veliki istoricar Gibon – kao dva najvaznija razloga za propast Rimske imperije (Zapadnog dijela) – naveo varvare (spolja) i hriscane (Hriscanstvo) iznutra (i tamo je postojala korupcija ali je, po Gibonu, vjera/ideologija bila daleko opasniji i subverzivniji faktor). Kao i kod covjeka, najopasniji neprijatleji jedne drzave su oni unutrasnji, subverzivni faktori, koji ruse jednu tvorevinu – iznutra. Tako da oba, i spoljni i unutrasnji faktori mogu, posebno ako simultano djeluju, dovesti i najmocniju drzavu do propasti. Zato, smatram, da moramo voditi bitku za CG na oba fronta. Spolja – od eventualne agresije susjeda – odbrana je NATO. U CG, moramo, u prvom planu, voditi borbu sa pogubnom anti-CG ideologijjom velejesrpstva (klero-nacionalizmom i rasizmom) i SPC. Naravno, podrazumijeva se da se ta unutrasnja borba mora voditi na ideoloskom planu. CG je ideoloski “podjeljeno carstvo” – i zato je u velikoj opasnosti da nestane.