„Aj  veseli se kućni domaćine…“, pjevaju sijede glave pete decenije dok smo se ukrcavali u autobus. Trudila sam se da se prilagodim veseloj uvertiri za sedmosatnu vožnju busom do Bosne. Priznajem da je teško bilo. Četiri sata je ujutro. Krećemo iz Podgorice do susjedne zemlje na svadbu. Tu je nas dvadesetak, svatovi sa njene strane.  Mlada iz Crne Gore, a mladoženja Bosanac. Atrakcija. Pošto sam spavala svega dva sata, čvrsto sam bila uvjerena da će me vožnja koja traje sedam sati fino uspavati. Ali, kakvi. Nače se vinjak i poče se ispijati u zdravlje onom, ovom… I tako stigoše do bog zna kojeg koljena. Tu su mladini rođaci, tetke, ujaci, stričevi… a ja u svojstvu drugarice.  I pojavi se nepozvana jeka Jelene Karleuše. Vozač pojačava. Niko ne reaguje.  Očito im prija. Zar i ona sa nama na svadbi? Nadam se da joj neće dozvoliti da pređe granicu. Vrpoljim se i ne mogah više. Upitah učtivo da promijenimo stanicu. Čak poželjeh da zapjevamo „Aj veseli se kućni domaćine“, kako god dalje išlo, koju mrgodno odslušah na početku… Niko ne reaguje na moje vapaje. Kako ćemo ovakve naravi  u EU? Uživaću u prirodi. Kamenje, krš. Ljepota. Prolazimo Plužine. Zaspah. Iako gazimo kilometre bosanske zemlje, čini mi se da se zapravo uopšte ne krećemo. Sve je isto. Foča. Zvornik… Kamene kuće u društvu prostranih livada. Šume. Ovce i konji uz ulicu. Psihološki hedonizam. No, ovo je grad? Iz autobusa dobacuju da je isto kao naš sjever. Poljoprivreda ođe ne donosi nikakvo dobro. Uz put sretosmo mještane u dotrajaloj odori. Zamolismo ih da nam daju navigaciju do restorana gdje je naše veselje. Jedan se našali da će prije doći Anđelina Džoli nego što će se opet održati neka svadba u ove krajeve.

“Hoćete li domaćih jabuka?!”, upita nas starac zamrznutog pogleda.

Vozač uze jednu. Jedna se dokotrlja i do mene. Crvena sa crnim tufnama. Sa nama bi pričali, čini mi se, do sjutra.

“Nema se. Vidite niđe ništa. Devedeste, proklete devedesete. Sve nam proguta Banja Luka…”, reče starac.

Mašu nam i kažu da smo im mili.  Osmijesi miroljubivi, a opet puni tuge. Nešto me vuče da ostanem sa njima, pa nek me pokupe u povratku. Kraj koji grca u siromaštvu i rašireni dlanovi u mahu klize u našem retrovizoru. Po tri puta se izljubismo i sjedosmo u ogromnu  lijepo dekorisanu salu.  Zumirani pogledi u nas. Onda jedan njihov dobaci da su Crnogorci i Crnogorke lijepi i otmeni. Kao ambasadori tih komplimenta odosmo u opštinu da ispratimo vjenčanje.  Na povratku iz opštine lanac automobila zastavljaju mališani. Poređani jedno naspram drugog zatežu konop i ne daju svatovima da prođu dok ne ostave koju marku-euro, šta god. Važni su, pa se smijulje. Čini mi se da je naš vozač izdvojio za njih, njima pozamašnu sumu. Počeše da skakuću i mašu uprljanim dlanovima. Alokohol je pomogao da se odsluša bend koji je zabavljao svatove. Pjevaju komercijalu, grand. I  nema zabave. Ali razvlačim osmijeh koliko je moguće…

U povratku pojedoh crvenu jabuku i zaželjeh da onom starcu kažem da je jako ukusna. To je arhivirano obilježje  istorijskog vjenčanja.