Sa dr Milicom Popović nedavno sam se sreo u Podgorici povodom njenog istraživačkog projekta “Tišina riječi NE: (Ne)Sjećanje na dezertere u jugoslovenskim ratovima”. Ova mlada naučnica iz Beograda, čiji su korijeni na Kordunu, radi na Institutu za studije kulture na Austrijskoj akademiji nauka. Projekat koji se bavi dezerterima  finansira Austrijski naučni fond.

“Projekat namjerava da doprinese našem znanju i razumijevanju  dezerterstva u postkonfliktnim društvima, kao kolektivnog i indiviudualnog čina ; razumijevanju diskursivnih strategija organizovanog zaboravljanja i organizovanog sjećanja; i razumijevanja (post)jugoslovenskog  prostora i jugoslovenskih ratova”, piše, pored ostalog, u zvaničnoj Informaciji o projektu koju sam dobio prije razgovara sa Milicom o ličnom iskustvu dezertiranja iz bratoubilačkih jugoslovenskih ratova. U tome razgovoru, Milica je pitala a ja odgovarao; u ovom ja pitam a ona odgovara za portal PCNEN.

Dogovorili smo se da u oba razgovora budemo na TI.

PCNEN: Što Ti je baš palo na pamet da se baviš dezerterima?

Milica POPOVIĆ: U prethodnom istraživačkom projektu u kom sam se bavila sećanjem na Jugoslaviju generacije poslednjih pionira, kojoj i sama pripadam, raspad Jugoslavije i ratovi koji su ga obeležili su naravno bili prominentna tema, kao momenat u kome se identitetski kontinuitet cele generacije prekinuo preko noći; a još tokom detinjstva i adolescencije. U tim razgovorima sam shvatila da, iako se čini da je već toliko toga rečeno o tim ratovima, fokus je oduvek bio na tome ko je išao u ratove, ko ih je vodio, ko je činio zločine i ko su bile žrtve, a u tim narativima se gubilo nešto šta se meni činilo izuzetno važnim – patnja ljudi koji nisu učestvovali, koji su odbili učestvovati, neretko u tišini a bez nužno izgradnje čitavog svog identiteta kao aktivističkog i antiratnog.

Antiratni pokret je bio izuzetno značajan i još uvek bez dovoljno priznanja, no ljudi koji se u njega nisu uključili a protivili su se ratu na najrazličitije načine ostalisu dodatno neprepoznati. A bilo ih je mnogo, i njihove odluke su obeležile njihove živote nekada i nadrastične načine. I sama sam odrasla u okruženju u kome nisam znala nikoga ko je pristao da ide u rat.

To je bilo naravno jednostavnije u velikom gradu, Beogradu, gde se bilo lakše sakriti, i među srednjom klasom koja je, bar na početku, imala sredstva da omogući svojim sinovima odlazak iz zemlje, studije koje bi odlagale služenje vojske ili jednostavno koruptivne radnje kojima je onda bilo moguće izbeći regrutaciju i/ili mobilizaciju. Tema je važna i sa odmakom od našeg konkretnog jugoslavenskog slučaja – za sociološko razumevanje šta čini jedan rat, smatram da je nedostajući a neophodni deo slagalice razumeti ko, kako i zašto u ratovima ne želi učestvovati.

PCNEN: Koliko se o fenomenu dezerterstva iz yu bratoubilačkih ratova uopšte zna? Je li se, osim tebe sada, neko time ozbiljnije bavio?

MP: Svakako su se nezavisni mediji poput Vremena i Republike u Srbije, Feral Tribune-a u Hrvatskoj, Monitora u Crnoj Gori itd. još tokom rata bavili tim fenomenom ili danas Novosti u Hrvatskoj, a ponajviše nevladine organizacije (Centar za Antiratnu Akciju, Žene u Crnom, Fond za Humanitarno Pravo, Documenta) koje su izdale nekoliko izveštaja. U naučnom svetu sam se, s druge strane, suočila sa izuzetno malom pažnjom koja je posvećena pitanju dezerterstva i odbijanja odlaska u rat. Svega nekoliko naučnih članaka (Saše Milićević, Roberta Lučića, Krisztine Racz, Szabolcs Laszla), uz neizostavnu autobiografiju Bojana Aleksova, su obrađivali ovu temu i svi su se isključivo odnosili na Srbiju.

U današnjoj znanstvenoj hiperprodukciji je izuzetno retko suočiti se sa tako slabo obrađivanom temom, šta mislim da govori već samo za sebe a čini moj rad urgentnijim. Važno je spomenuti da to nije samo naša nekakva specifičnost, tema dezerterstva je inače relativno retko obrađivana, pa čak i u slučajevima dezerterstva iz Wehrmacht-a u Nemačkoj i Austriji koja se danas ne čine ikako spornim.

PCNEN: Zašto je to tako?

MP: Dezerterstvo, ili prigovor savesti, ili bilo kakvo odbijanje učestvovanja u vojnom nasilju udara u srž represivnog etno-nacionalističkog patrijarhalnog društva, sa jedne strane, a sa druge strane, ima potencijal osujećivanja ekspanzivnih planova neoliberalnog društva vođenog od strane industrijsko-vojnih kompleksa, u kakvom živimo danas. Samim tim, tema je koja političkim elitama ne odgovara da bude u fokusu javnosti: dok se promiče ponovno uvođenje vojnog roka, nitko ne želi pričati o dezerterstvu. Znanstvene i akademske elite su oduvek svakako bile bliske političkim elitama, a danas postoji još jedan ozbiljniji problem a to je strukturna podređenost: u sistemu projektnog finansiranja i ekstremno prekarnih uslova rada, ne iznenađuje da se nije puno ljudi odlučilo da se bave tzv. osetljivim temama. Uz to, svakako dodatni element jeste i kompleksnost samog fenomena, teži pristup sagovornicima i arhivskoj građi, itd.

PCNEN: Kakvi su ljudi ti dezerteri? Zaslužuju li ordenje ili javno sramoćenje?

Prigovor savesti se smatra osnovnim ljudskim pravom, ali kao i mnoga druga, i dalje se ne poštuje i ne primenjuje na odgovarajući način

MP: Moj rad je pre svega istraživački a ne normativan. Ali kao što znamo, ili bismo trebali znati, naučnici ne trebaju istraživati svet samo da bi ga opisali, već i da bi ga menjali. Ono što je sasvim izvesno jeste da nam je neophodno u društvu da razgovaramo o toj temi i da skinemo sramotu sa autonomne odluke ljudskih bića da ne žele ubijati. Odluka koja se često prezentuje kao strah od smrti, češće se u stvari javlja kao strah od ubijanja; tu vidimo koliki je značaj diskurznivnih strategija koje žele uneti sramotu u čin odbijanja odlaska u rat. Prigovor savesti se smatra osnovnim ljudskim pravom, ali kao i mnoga druga, i dalje se ne poštuje i ne primenjuje na odgovarajući način. Posebno danas u opštoj ponovnoj militarizaciji Evrope u kojoj živimo i svetu ozbiljnih geopolitičkih previranja odbijanje učestvovanja u ratu – a ratovi su uvek nepravedni jer služe za bogaćenje privilegovanih klasa i ubijanje i dalje osiromašenje neprivilegovanih klasa – jeste izuzetno važan čin koji spada u panoramu građanske neposlušnosti i mora biti, pre svega, pravno dozvoljen. No, državni interesi i interesi vojno-industrijskih kompleksa će teško dozvoliti takvu promenu paradigme.

PCNEN: Može li se praviti razlika među dezerterima? Da li prigovor savjeti jednako funkcioniše ako je riječ o građanskim ratovima, o agresorskim ratovima i o odbrambenim ratovima?

MP: Iz legalne perspektive, i perspektive ljudskih prava, nikako se ne sme praviti razlika. Svako mora imati pravo na prigovor savesti, bez obzira na kvalifikaciju konkretnog ratnog sukoba.

Drugo pitanje ljudi vole nazvati političkim, no najčešće se pretvara u moralističko – pravno-političke kvalifikacije određenih ratova uvek se rade u određenom kontekstu od strane određenih aktera. Često ćete se naći u situaciji da će «obe  strane» kvalifikovati neki rat kao odbrambeni. U revolucionarnim krugovima se govori o neophodnosti nasilja, recimo u slučajevima antikolonijalnog otpora ili antifašističke borbe. U teoriji se raspravlja da li postoji «pravedni» rat. Bez ulaska u diskusiju o neophodnosti nasilja ili ograničenim mogućnostima pacifističke borbe i otpora, pitanje prigovora savesti i odbijanja učestvovanja u nasilju – po mom mišljenju – mora ostati neupitno. Autonomija tela, no i duha i etike, u tom smislu mora biti neprikosnovena.

PCNEN: Ko je imao razumijevanje za dezertere na domaćem terenu, a ko na stranom?

MP: Antiratni pokret i nevladine organizacije su bile ključne za podršku dezerterima, no i sam sistem je često bio tolerantan; ili bar proizvoljan i nasumičan u kažnjavanju. Znamo da Crna Gora od 1992. organičava služenje vojnog roka samo na granice Crne Gore i ne nastavlja učešće u daljim akcijama transformisane JNA i srpskih paravojnih formacija (osim pružanja logističke podrške). Na međunarodnom planu je situacija bila dosta složenija – naime, vi ne možete na osnovu dezerterstva dobiti status izbeglice niti tražiti azil, što je činilo dodatno teškim mogućnosti bekstva. Neke evropske države, poput Italije, zahvaljujući njihovom izuzetno jakom antiratnom pokretu, prepoznaju ovaj problem i uspešno uvode zakonsku mogućnost specijalne dozvole boravka za dezertere iz Jugoslavije 1992. godine. No to ostaje retko i do današnjeg dana evropske države nisu ovu problematiku rešile na usaglašen i koordinisani način.

PCNEN: Kakva je budućnost dezertera u svijetu u kome zveket oružja ponovo tako snažno odjekuje?

MP: Kao politikološkinja izbegavam da dajem predikcije i odgovore koji bi zahtevali uvid u budućnost – nažalost, takva znanstvena kristalna kugla još nije stvorena. No ono što svakako znamo kao lekcije iz istorije – za svako pravo se moramo izboriti kao zajednica i braniti ga i nakon što je izboreno, da nam ne bi ponovo bilo oduzeto. Dezertera je uvek bilo, i uvek će biti : dezertere danas imamo i iz ruske i iz ukrajinske vojske u okviru ruske invazije na Ukrajinu, imamo ih u Izraelu u okviru genocida u Gazi, itd. A u času opšte militarizacije, antiratni pokreti i antikapitalistički pokreti – kako nam je još Roza Luksemburg skrenula pažnju na inherentnost rata kapitalističkom sustavu – moraju da jačaju kako bismo imali uopšte i šansu da se suprotstavimo i zveketu i upotrebi oružja.

Duško Vuković