Autorka: Aleksandra Čuk

Decenijama čuvana tajna o pravom identitetu Benksija (Banksy) poljuljana je istragom agencije Rojters, koja je objavila da je reč o Robinu Ganingamu, koji je postao „Dejvid Džons“.

Banksijev tim tvrdi da to nije on, a za Rojtersovu  istragu navode da sadrži detalje sa kojima se njihov klijent ne slaže.

Kakve reperkusije ima ovo otkriće, pod uslovom da je, kako kaže Rojters, „izvan svake sumnje“?

„Ako je Rojtersov identitet tačan, postavlja se ključno pitanje: zašto baš sada?“, kaže Maja Ćirić, nezavisna kustoskinja i kritičarka umetnosti, dodajući da ono u ovom trenutku deluje kao čin „razoružanja“.

„Na pragu trećeg svetskog rata, otkrivanje Benksijevog identiteta deluje kao čudan prioritet, kao čin ‘razoružanja’. Stvar vidim pre kao ideološki čin, kao sociološki mehanizam neutralizacije subverzije, nego kao novinarski podvig. Deluje kao distrakcija od ozbiljnijih tema, kao zatvaranje jedne priče pre nego što istorija uzme maha“, smatra Maja.

Prema njenim rečima, ključno je to kako „sam identitet deluje kao razoružanje“.

„Svesti anonimni, univerzalni glas pobune na ‘sredovečnog, belog muškarca’ znači smestiti njegov aktivizam u usku identitetsku nišu. Čim se autor personalizuje i etiketira, njegova poruka prestaje da bude univerzalni poziv, postaje ‘samo’ lični stav, antiratna poruka ili kritika establišmenta, jednog čoveka iz Bristola. Drugim rečima, misterija je mobilisala mnoge. Otkriveni identitet relativizuje kritiku“, zaključuje Maja Ćirić.

„Dok se tabloidi decenijama bave antropometrijskim analizama i pokušajima da „raskrinkaju“ Robina Ganingama ili Roberta Del Naju, stvarna moć Benksijeve anonimnosti ne leži u maski, već u pravnom i korporativnom inženjeringu, kaže za „Danas“ Stevan Vuković, teoretičar umetnosti.

Prema njegovim rečima, Banksijeva nevidljivost je pažljivo konstruisan sistem „izbrisanog identiteta“ koji koristi same mehanizme kapitalizma da bi ostao van njegovog domašaja.

Korporativni štit

Ovu složenu strategiju Vuković vidi kroz nekoliko nivoa zaštite koji obesmišljavaju puko otkrivanje imena, počevši od onoga što naziva „korporativnim štitom“.

„Jedan od najefikasnijih alata za očuvanje anonimnosti u digitalnom dobu je korišćenje nominovanih akcionara. Godinama je primarna kompanija preko koje je Benksi poslovao, Pictures on Walls Limited (POW), koristila imena poznatih saradnika (poput Džejmija Juleta iz benda Gorillaz) kao zvanične vlasnike u registrima. Ovaj ‘lažni trag’ zadovoljio je javnu radoznalost, dok su stvarni tokovi novca ostali skriveni iza kompleksnih ugovora o povereništvu“, objašnjava Vuković.

On dodaje da su 2016. godine, kada su u Britaniji pooštrene kontrole transparentnosti, njegovi pravni timovi izvršili seriju restrukturiranja koja su vlasništvo praktično učinila nevidljivim za bilo kakvu rutinsku pretragu registra.

Prema Vukovićevim rečima, umesto pojedinca, nosilac svih prava postala je mreža Discretionary Trust-ova i ofšor kompanija, svojevrsnih „Proxy“ entiteta – „Benksi ne kupuje avionsku kartu; kupuje je kompanija X za anonimnog konsultanta“.

Subjekt kao „duh“- „Građanska smrt“

Pravno brisanje civilnog identiteta, odnosno proces u kojem subjekt postaje „duh“, prema rečima našeg sagovornika je možda i najfascinatniji aspekt ove strategije.

Vuković ističe da to ne znači brisanje iz matične knjige rođenih, već potpuno izmeštanje fizičke osobe iz birokratskih tokova kroz svojevrsnu „građansku smrt“.

Onog trenutka kada mediji označe određeno ime kao „Benksija“, taj identitet za sistem postaje operativno mrtav. Ta osoba prestaje da poseduje bankovne račune, nekretnine ili ugovore na svoje ime i u svetu transakcija postaje neko ko fizički postoji, ali pravno ne ostavlja digitalni otisak.

Čitav sistem poseduje i ugrađen sigurnosni osigurač, takozvani Dead-man’s Switch.

Vuković napominje da advokatske kancelarije imaju stroga uputstva da, u slučaju sudskog dokazivanja identiteta, automatski prebace svu imovinu na nove, unapred pripremljene entitete, čineći svaku tužbu protiv „fizičkog lica“ bespredmetnom.

Uporedo sa pravnom nedodirljivošću, Benksi je osigurao i tržišnu dominaciju stvorivši sopstveno regulatorno telo – Pest Control Office.

Vuković objašnjava da je to jedina instanca koja izdaje sertifikate o autentičnosti (COA), čime anonimnost funkcioniše kao apsolutna tržišna moć.

Ako neko pokuša da proda rad ilegalno skinut sa zida, Pest Control odbija sertifikaciju, čime rad postaje bezvredan, a umetnik direktno kontroliše tržište bez ikakvog fizičkog prisustva.

Logistika ove operacije, kako navodi Stevan Vuković, podseća na svojevrsnog „Trojanskog konja“.

Akcije u zonama sukoba, poput onih u Ukrajini 2022. godine, ukazuju na to da Benksi koristi simbiozu sa velikim muzičkim turnejama, krećući se kroz najstrože kontrole kao deo tehničkog osoblja bendova.

Kada se svi ovi elementi sklope, postaje jasno da Benksi  nije samo umetnik koji koristi zidove kao platno.

Možda je upravo ova detaljno razrađena strategija brisanja i skrivanja identiteta zapravo njegovo najveće i najkompleksnije umetničko delo.

Misterija identiteta ili mehanizam kontrole: Šta krije Benksijev „izbrisani identitet“?