Piše: aforističar Jovan Zafirović

U današnjoj Srbiji, vlast se istinski potrudila da obesmisli i besmisao, u čemu je, naravno, i uspela, što nam govori da je izlišno čuditi se kako je nešto moguće, kako smo bili sigurni da do nečega neće doći, kako nas danas ništa ne može iznenaditi, a uvek nas, svakodnevno gotovo, iznenadi. Neprijatno, naravno.

Između slika gde poljoprivrednici u očajanju po ulicama prosipaju svoje žuljeve, znoj i muku u vidu mleka, između sportskog ribolova srpske policije koja privodi i pušta pripadnike „UČK“ i brutalnosti nad svojim narodom, jezive suspenzije mitropolita žičkog Justina koju je nemoguće ne povezati sa njegovom podrškom studentima, između silovanja Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, konstantnih protesta nezadovoljnih građana, targetiranja od strane pijuna dvorske lude u odelu kralja, dodeljivanja otkaza nepokornim pojedincima, privođenja od strane onih koji bi trebalo biti privedeni, gušenja slobode ugušenima primitivizmom i beskrupuloznosti, pronađenih pet tona marihuane u Konjuhu kod člana Srpske napredne stranke, rasparčavanja rasparčane Srbije itd. desile su se i neke dobre stvari.

Radi se o prestižnom godišnjem priznanju za najbolju novinsku karikaturu u Srbiji, koju od 1967. godine dodeljuju „Večernje novosti“, nagradi za novinsku satiru „Jovan Hadži Kostić“, koju, takođe, dodeljuju „Večernje novosti“, a koja nosi ime nekadašnjeg autora rubrike „TRN“ (Tako reći nezvanično) i o Vibovoj nagradi, koju od 1994. godine dodeljuje list „Politika“ najboljim mladim satiričarima na dan rođenja Vladimira Bulatovića Viba, 8. marta, po kome nagrada nosi ime.

Dobar broj nagrada posvećenih satiri danas kompromitovan je, izgubio je svoj legitimitet i težinu; svojim odlukama oni koji se izdvajaju kao ljubitelji satire, a nemaju dodira sa njom, neretko su doprineli tome. Takođe i autori svoju nedostojnost pokazuju time što agituju za sebe da im se nagrada udeli. Sve u svemu, kao što vlast ogrnuta trobojkom trubi o nacionalnim interesima dok radi protiv njih, ima satiričara koji pod plaštom brige o satiri o njoj ne brinu.

Ipak, pored neodgovornosti pojedinaca za satiru, ja, koji pucam od objektivnosti, pored kritike vlasti, želim da iznesem opravdanu pohvalu i da joj čestitam. Toliko je vlast svojim potezima povodom pomenutih prestižnih nagrada uradila za satiru, da je prava šteta što sama sebi nije dodelila orden za Sretenje. Ona ga je, za razliku od mnogih, u ovom pogledu, zaslužila.

Naime, dosadašnja praksa bila je da nagrade koje su posvećene satiričnom stvaralaštvu budu dodeljivane satiričarima. Ove godine nagrade su dodeljene junacima njihovih priča, aforizama i poezije. Da, predstavnicima vlasti. Kako? Tako što ove godine „Pjerova nagrada“ i nagrada „Jovan Hadži Kostić“ nisu dodeljene, a po svemu sudeći će i „Vibovu nagradu“ takva sudbina možda zadesiti. Neko će reći da to nije dobra vest, da vlast, pored svega, nedodeljivanjem nagrada za satiru „u potpunosti ogoljava sebe“, „da je izgubila kompas“, što, priznaćete, nije istina.

Vlast je odavno ogoljena, a za onog ko to ne misli nemam lepe epitete, a kompas nije izgubila jer ga nije ni imala; stoga, nedodeljivanje ovih značajnih nagrada koje dodeljuju sad već strogo kontrolisani mediji „Večernje novosti“ i „Politika“ jeste izvanredna vest, vest koja treba da oraspoloži sve satiričare. Zašto? Zato što se od njihovog pera još zazire i zato što se, ionako marginalizovani i skrajnuti, dodatno guraju u nevidljivost i neprisutnost.

A Vladimir Bulatović Vib, Jovan Hadži Kostić i Pjer Križanić nemaju mnogo, ali ipak imaju dostojne naslednike i zato ne treba da brinu.

nova.rs