Пише: Јован Ераковић из Бањана

Свеска

Да би се знао генитив множине именице свеска, потребно је научити и нешто из историје ове ријечи. Свеска је у прошлости значила нешто свезано, па се говорило да је то свезак. Женски род ове ријечи није могао да буде свезка, него је једначењем по звучности звучни сугласник з прешао у безвучни парњак с.

Номинатив множине ове именице је свеске, а генитив: свезака. Чим се између с и к нашао самогласник а, сугласник с вратио се у звучни парњак з.

Ко зна фонетику, лакше изговара ријечи.

Нелогичност

Некад се изговара и нешто нелогично, јер се не може казати друкчије. Примјер за то је: не јавља се нико. Па и не тражи се нико, него неко, понекад кажу хумористи.

Кад их неко упита како би требало, они одговоре да не умију изговорити друкчије.

Постоји и анегдота о оцу и синовима. Кад им је рекао да њихове глупости не ради нико, одговорили су да они нијесу нико.

“А како бисте ви то изговорили”, упитао је отац.

“Таман као и ти, тајо”, одговорили су.

Пуцњава

Гласила јавише да се пуцало послије “двадесет другог сата”. Јесу ли то била поређана двадесет два часовника, па се послије њих нешто десило?

Довољно је било рећи да се пуцало послије двадесет два сата. Тада се не би тражила додатна објашњења.

Сахрана

Чуло се да је покојник сахрањен “у једној гробници, па послије пренесен у другу гробницу”.

У гробницу раније нико није спуштан, па је покојник сахрањен у њу. Као што је речено да је пренесен у другу, могло се казати да је сахрањен у прву. Тада се именица гробница не би два пута помињала у истој реченици.

Употреба локатива, умјесто акузатива, може да буде непријатнија него кад се говори обратно.

Ријечи пјесника

На поетској свечаности чуло се да су се, послије “неких пјесника, Змаја и Тартаље, појавиле сјајне поете”. А зар они, а нарочито Змај, нијесу сјајни пјесници?

Онај који је ово рекао не може ни да се приближи Змају. Бољи горега не напада никад, а гори на бољега насрће увијек.