Autor: Prijatelj studenata

Osim pokušaja legislativne uzurpacije starog Generalštaba, u toku je i pokušaj legislativne uzurpacija novog – pravog Generalštaba Vojske Srbije – koji se nalazi u Neznanog junaka 38

Nakon moje poslednje replike Svetislavu Basari, u Kuriru je ispisao čitave tri kolumne u kojima odgovara na moju repliku (24., 25. i 26. novembra). Hvala Basari na tim „replikama na repliku“ i ako nađete vremena pročitajte ponovo moje poslednje pismo i njegove replike pa se sami uverite u to ko je u pravu.

Ovo pismo bih ipak iskoristio za jednu aktualnu temu koja je izuzetno važna, a koja predstavlja klizav politički teren studentskog pokreta, a to je Generalštab. Ispred Generalštaba ste već više puta održavali proteste i vašim inicijativama sprečavate da ova važna Nepomenikova monetu za potkusurivanje pređe Trampovom zetu.

Međutim, istovremeno u Generalštabu leži još jedna zamka koju Nepomenik, kao i po pitanju Kosova, dobro iskorišćava protiv vas – da vas predstavi kao ekstremiste, nacionaliste i evroskeptike. Podsećam da je Milošević pao onda kada je izgubio podršku iz inostranstva i zato Nepomenik čini sve da vas ocrni pred međunarodnom zajednicom.

Zato je važno da jasno artikulišete narativ oko pitanja Generalštaba – u smislu šta tačno za vas znači ta „ruševina“ pored koje ste mnogo puta prošli – i sprečite njegovu zloupotrebu u spoljnopolitičke svrhe. Da biste to mogli, važno je da razumete neke činjenice o zgradi Generalštaba.

Autorstvo ovog monumentalnog zdanja pripada Nikoli Dobroviću, arhitekti internacionalnog renomea i jednom od ključnih protagonista modernističke arhitekture u Jugoslaviji. Verujem da mnogi od vas ne znaju da je Dobrović najviše projekata po kojima je poznat realizovao u Hrvatskoj, budući da je deo svog života proveo u Dubrovniku. Generalštab je zapravo jedina Dobrovićeva građevina u prestonici Srbije.

Ona je višeslojno kulturno dobro, čija se važnost nikako ne može svesti isključivo na događaje iz 1999. godine, kako to često čini preovlađujući jednodimenzionalni anti-NATO narativ. Udruženje arhitekata Srbije (UAS) je istaklo da Generalštab ima mnogo dublje istorijsko i institucionalno značenje. On pre svega simbolizuje antifašističko jugoslovensko nasleđe Drugog svetskog rata, ali i tragične događaje u ratovima 1990-ih i ranih 2000-ih. Konture kompleksa inspirisane su idejom Kanjona Sutjeske. Ova referenca na jednu od najvažnijih bitaka u Drugom svetskom ratu nije samo puki arhitektonski motiv, već nedvosmisleno upućuje na prekretnicu u antifašističkoj borbi.

Očuvanje Generalštaba stoga predstavlja još jednu borbu za kontinuitet složene institucionalne memorije regiona, a svaka instrumentalizacija objekta zarad nacionalističkih ciljeva neminovno vodi ka porazu. U svakoj takvoj nacionalističkoj debati Nepomenik pobeđuje jer je on izgradio svoju političku karijeru na nacionalizmu. Niko nema toliko iskustva u Srbiji u tome osim njega i Šešelja. Nacionalizam deli ljude, a Nepomenik to koristi da deli narod i vlada, ako je moguće, doživotno po starom principu rimskih imperatora.

I to nije prvi put da se Generalštab iskorišćava za ostvarenje nacionalističkih ciljeva. Kompleks Generalštaba je tokom 1990-ih godina funkcionisao kao centralni komandni centar Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), a nakon toga i Vojske Jugoslavije (VJ). Iz ove zgrade donošene su strateške odluke koje su oblikovale tok oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.

Posebno je značajna uloga Generalštaba u ranoj fazi rata u Bosni i Hercegovini. Početkom 1990-ih, JNA je u BiH raspolagala impresivnim vojnim potencijalom, koji je uključivao oko dvesta hiljada vojnika, na stotine tenkova i oklopnih transportera, teška naoružanja, avione i helikoptere – a sve te snage bile su pod komandom Generalštaba JNA u Beogradu. Od tamo je započeta opsada Sarajeva, najduža opsada jednog glavnog grada u modernoj istoriji -koja je bila duža i od opsada Staljingrada i Lenjingrada koje su čuvene po trajanju i žrtvama.

A upravo je opsada Sarajeva sada došla u fokus javnosti zbog italijanske istrage o ljudskom safariju za vreme opsade, u kojoj je učestvovao i Nepomenik, što potencijalno implicira i njegovu odgovornost za dovođenje „turista“ koji su plaćali da pucaju na civile i decu.

Dakle, iz tog istog Generalštaba se komandovalo promašenim ratovima u BiH i Hrvatskoj (čak i 10-dnevnim ratom u Sloveniji) koji su imali za posledicu preko 80 hiljada ubijenih i na stotine hiljada izbeglih sa svih strana, a krajnja posledica je bilo NATO bombardovanje.

Da su ljudi koji su 1990-ih sedeli u Generalštabu odbili slušati Miloševića i pružili otpor njegovom režimu, brojni životi bili bi spašeni. U Hrvatskoj bi danas živelo 300 hiljada Srba umesto 100 hiljada. BiH bi bila unitarna država odnosno u njoj ne bi bilo paradržave Republike Srpske iz koje se dovode glasači u Srbiju. Kosovo bi bilo u sastavu Srbije kao autonomna pokrajina. Da li bi se i Crna gora odvojila ne znam, ali bismo ionako svi odavno bili u Evropskoj uniji pa granica ne bi ni bilo.

Očuvanje kompleksa Generalštaba, stoga, nosi veliki značaj za istorijsku istinu i pamćenje. Institucionalna memorija Generalštaba služi kao materijalni dokaz o komandnoj i logističkoj odgovornosti centralne vojne uprave u Beogradu za operacije izvan granica Srbije. Rušenje tog objekta stoga treba tumačiti kao simbolično brisanje traga krvavih ruku onih koji su sedeli u foteljama Generalštaba dok je narod ginuo zarad sprovođenja nacionalističke političke agende.

Nametanje narativa o Generalštabu kao simbolu nevinih žrtava NATO bombardovanja je upravo ono što režim hoće da čuje od vas i opozicije. SNS-SPS režim vuče kontinuitet upravo onog istog režima čiji ljudi su sedeli krvavih ruku u Generalštabu koji je zbog toga bio targetiran NATO bombardovanjem i koji se urušio ubrzo posle toga. Prave žrtve NATO bombardovanja su civilne žrtve, a ne Generalštab.

Postavlja se pitanje šta sada uraditi sa Generalštabom koji je sada već napola srušen? Svakako treba sagraditi istu onakvu zgradu prema Dobrovićevom projektu – samo u nekim svetlijim bojama i sa novom funkcijom koja nikako ne sme da bude hotel Trampovog zeta.

Jedina funkcija koja je primerena, imajući u vidu istorijsku pozadinu, jeste da se Generalštab pretvori u „Zgradu mira“. Tamo treba da se smesti kao stalna postavka vrhunska izložba „Lavirint 1990-ih“ istoričarke i profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu Dubravke Stojanović i njenih saradnika, koja na ilustrativan i vešto dokumentovan način govori upravo o ovim teškim, ali važnim temama koje nikako ne smeju da se ignorišu. Bez suočavanja sa prošlošću, Srbija će zauvek ostati zaglavljena u vrtlogu nacionalizma.

Da biste razumeli šta se dešavalo pre vašeg rođenja 1990-ih, preporučam da posetite ovu izložbu u prostoru inicijative „Muzej devedesetih“ istoimene fondacije (M90), koja se smestila u Generalštabovom komšiluku – u Kneza Miloša 3 (Generalštab je na broju 33).

Osim pokušaja legislativne uzurpacije starog Generalštaba, u toku je i pokušaj legislativne uzurpacija novog – pravog Generalštaba Vojske Srbije – koji se nalazi u Neznanog junaka 38. Naime, Nepomenik je uputio u proceduru izmene Zakona o vojsci Srbije prema kojem načelnik Generalštaba više formalno neće moći da komanduje Vojskom Srbije samostalno – nego u skladu sa „odlukama predsednika Republike Srbije“. Time Nepomenik de fakto sebe hoće da postavi na čelo Generalštaba.

Razlog ove izmene je samo jedan – Nepomenik hoće da bude siguran da će vojska da ga sluša ako dođe do prave građanske pobune protiv njega. A to znači da Nepomenik hoće ponovo da šalje vojsku na narod iz fotelje Generalštaba kao što je to radio Milošević 1990-ih.

Ako se to desi, vojska će ponovo morati da izabere na čiju će stranu da stane. Nadamo se da će ovaj put da izabere onu pravu.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)