U subotu, 1. novembra, dok su hiljade građana i građanki Srbije bili u Novom Sadu i odavali poštu ljudima koji su godinu dana ranije ostali ispod srušene nadstrešnice ili preminuli kasnije od poreda, jedna žena je stajala sama na Trgu Nezavisnosti u Podgorici i u rukama držala maketu nadstrešnice, koju je u jednom trenutku pustila da padne, a kasnije je odnijela i ostavila ispred ambasade Republike Srbije.

Dan ranije, arhitektica Nataša Vukićević, rođena Kraljevčanka koja već 15 godina živi u Glavnom gradu Crne Gore, obratila se sugrađanima porukom da nije u mogućnosti da ode u Novi Sad, ali da osjeća  potrebu da se na neki način pridruži obilježavanju godišnjice tragedije na novosadskoj Željezničkoj stanici.

“Razume se”, napisala je Nataša, “u isto vreme želim da iskažem protest protiv neodgovorne, korumpirane i zločinačke vlasti u Srbiji”.

Ono što mene iznenađuje je što ovde ima mnogo ljudi iz Srbije, koji su došli pre nekoliko godina ili pre deceniju, dve… Je li zaista moguće da niko od njih nema potrebu da iskaže saosećanje sa porodicama stradalih pod nadstrešnicom, da podrži studente koji su 16 dana pešačili 420 km, da ustane protiv korupcije i bahatosti ljudi na vlasti koji razaraju Srbiju?

Ona je 1. novembra, u 10 sati došla na Trg nezavisnosti sa transparentom koji iskazuje njen stav i mišljenje “koje delim sa ogromnim brojem ljudi kako unutar, tako i izvan granica Srbije”.

“Sigurna sam da u Podgorici, gradu u kom sam odlučila da živim, ima dosta ljudi koji osećaju isto. Žao mi je što neka organizacija, građanski pokret ili srpska dijaspora nisu pozvali na podršku i okupljanje, kao što je slučaj u mnogim gradovima Evrope i Amerike. Ipak, takav propust me sutra neće sprečiti da ostvarim nameru – nekad je dovoljna samo jedna osoba da pošalje važnu poruku podrške i saosećanja. Ne bi bilo u redu da i sutra ostanemo nemi na žrtve i nepravde koje narod u Srbiji već dugo podnosi. Ne sutra. Pozivam vas da se pridružite, ali razumem i ako to nije vaša borba. Za slobodu i pravdu!”, napisala je Nataša.

Njen poziv je potonuo u maglu ravnodušja. Slučajno sam naknadno saznao za Natašin protest. Pomenuo ga je neko u jednom komentaru na tekst Brana Mandića, koji je prenio portal dnevnika Pobjeda. Našao sam Natašin profil na Fejsbuku i zamolio je za kratak razgovor.

Duško Vuković: Nataša, obradovalo me je saznanje da je neko u Crnoj Gori našao za shodno da obilježi godišnjicu pogibije 16 ljudi u Novom Sadu, nesreće u prisustvu vlasti, za koju još niko nije odgovarao, ali i ražalostilo to što ste bili sami na podgoričkom Trgu nezavisnosti sa maketom nadstrešnice u rukama. Jeste li očekivali da Vam se niko neće pridružiti?

Nataša Vukićević: Sve do četvrtka uveče sam očekivala neku objavu, u medijima ili makar na društvenim mrežama, kojom se poziva na okupljanje u Pogorici. Verovala sam da će se i ovde, kao i u mnogim evropskim gradovima organizovati skup podrške i sećanja na stradale u Novom Sadu. Kako se to nije desilo, odlučila sam da nešto sama učinim. Nameru da obeležim tu godišnjicu i da protestujem protiv neodgovorne vlasti u Srbiji, objavila sam zato tek u petak, samo dan ranije i to samo na mojim Instagram i Facebook stranicama. Nisam imala preteranih očekivanja, jer sam bila svesna da te objave verovatno neće stići do mnogo ljudi i sigurno ne do svih koji bi želeli i mogli da se pridruže. Ali sam se ipak nadala da će nas biti više. Podrška i iz glavnog grada Crne Gore trebalo je da bude mnogo jača.

DV: Vaš čin nije bio zanimljiv ni medijima. Ja sam slučajno saznao za njega, a guglanjem sam došao do samo jedne objave. Jesu li mediji uopšte znali za Vaš javni gest?

NV: U petak uveče sam poslala poruku samo redakciji Vijesti, preko FB Messenger-a. Ali se od njih niko nije pojavio. Međutim, na protest je došla moja poznanica, Gordana Simonović, koja je odmah napisala kraći tekst. Uz par fotografija tekst je prosledila svojoj koleginici Vedrani Tadić Tarailo, koja ga je odmah objavila u Montenegro magazinu.

Poruku Vijestima sam poslala, na brzinu, u poslednjem trenutku, kad sam odustala od namere da poruku pošaljem Branu Mandiću. Zapravo, jedina osoba kojoj sam želela da pošaljem privatnu poruku je bio Brano. Napisala sam mu kratko obrazloženje zašto samo njemu šaljem to obaveštenje. I na kraju odustala. Odlučila sam da nema potrebe da bilo koga opterećujem i obavezujem na bilo koji način. A znala sam da bi Brano razumeo, njegova borba mi je bliska, kao i vrednosti, rekla bih. Tako da me nije iznenadilo kada je sledeći dan objavio tekst u kom objašnjava zašto u Crnoj Gori nije bilo organizovano obeležavanja pada nadstrešnice.

DV: Pokušavam da razumijem zašto se u Crnoj Gori srbuje jedino na fonu aktuelnih režima u Beogradu. Mene, recimo, ne iznenađuje to što ovdašnjim, crnogorskim Srbima, ne pada na pamet da se svrstaju uz mladost Srbije. Time se, po mome razumijavanju stvari, izdaje emancipatorsko, borbeno crnogorsko srpstvo. Kako to Vama izgleda?

NV: Haahahah – a ja nikako da razumem zašto se ovde uopšte srbuje! Verujem da ste u pravu, to mi obrazloženje zvuči sasvim logično, ali ću sama teško izneti ozbiljan stav po tom pitanju. Iako sam više od 15 godina u Podgorici, još uvek mi nisu sasvim jasni ti odnosi i sve finese. Zato mislim da nisam dobar sagovornik za tu temu.

Pre gotovo 40 godina sam izgubila potrebu da se izjašnjavam po nacionalnom pitanju, kao i da se interesujem o tome kako se drugi izjašnjavaju – to smatram irelevantnim. Svako može da se izjašnjava kako želi i tu nemam nikakvih problema – to ne može da mi utiče na mišljenje. Ali imam problem sa srbovanjem u Crnoj Gori (ili u bilo kojoj drugoj zemlji uostalom, pa i u Srbiji). Mahanje nacionalizmima smatram primitivnim i destruktivnim. A da se to događa na teritoriji druge države – to smatram nedopustivim.

Ono što mene iznenađuje je što ovde ima mnogo ljudi iz Srbije, koji su došli pre nekoliko godina ili pre deceniju, dve… Je li zaista moguće da niko od njih nema potrebu da iskaže saosećanje sa porodicama stradalih pod nadstrešnicom, da podrži studente koji su 16 dana pešačili 420 km, da ustane protiv korupcije i bahatosti ljudi na vlasti koji razaraju Srbiju? Srpska dijaspora u Crnoj Gori kao da ne postoji – nije povezana, nema svojih organizacija, da ne govorimo o akcijama pomoći matičnoj državi – koje su uobičajene u takvim zajednicama.

Kad smo već kod pomoći matičnoj državi… U nekim segmentima, ulogu takve organizacije je očigledno preuzela SPC. Međutim, nemam kontakt sa pomenutom organizacijom i ne bih dalje o njihovim aktivnostima – da ne zapadam u to blato.

DV: Nadam se da Vam neće upriličiti neki informativni razgovor kad budete išli u Srbiju sledeći put.

NV: Ja sam sad crnogorska državljanka, mogu samo da mi zabrane ulaz. Ali neću biti prva… A neće ni oni doveka. Iznosila sam svoje stavove javno i dok sam bila tamo. Ako je to nekom interesantno, onda mu neće biti ništa novo.

Duško Vuković
Fotografije: Facebook