Aleksandar Vučić, predsednik Srbije je gotov.

Nema mu više spasa.

Ni u međunarodnoj zajednici niti u zajednici njegovih pristalica u Srbiji.

Pa, ko je od njegovih ljudi lud da i daje stoji iza korupcionaške politike o koju su se svi redom okoristili, razume se… Ali, ovo je otišlo predaleko.

Predsednik Srbije je toliko u padu, da više ne zna na koji način uopšte može da se održi na površini.

Da ima bilo kakav autoritet, da o bilo čemu govori, a da u to gotovo cela nacija kao i međunarodna zajednica ne sumnja.

Osvedočeni je lažov, lopov.

Cela Evropska unija ga je tako okarakterisala. Pre par dana u „rezoliciji“. Pa, ako tako mislite, kako je moguće da ste samo to naveli u jednom dokumentčiću?

I ostavili nas sa njim.

Sa osvedočenim koruptivnim ubicom. Onim koji sprovodi brutalno nasilje nad decom. Bije ih po podrumima institucija Vlade Srbije, preti ubistvima, silovanjem, uništava im živote u najranijem dobu njihovih života. Traumatizuje, kako bi on sa tek malo više od pedeset godina nastavio da krade za svoju decu, porodicu, svoju ekipu koja mu u tome pomaže. I za sebe pribavlja korist.

Svi sve znaju. Znaju da je Vučićev režim koruptivan i da ubija.

Kako u Srbiji tako i u svetu. Ne samo Evropskoj uniji.

Da li su dokumenti koji se izglasavaju toliko važni da se jedan takav ludak pusti još par meseci, možda i godina, da uništava živote deci?

Svima.

Kakav je to bedan sistem da tako nešto dozvoljava.

Vučić je opalio i prvi metak. Sada će 1. novembar, sada će opet deca, žene, majke, očevi, babe i dede, sasvim obični ljudi da stanu naspram njegove sile. I to svi znaju, znaju i gledaće, hoće li neko poginuti, hoće li neko stradati, trajno biti osakaćen.

Jer, dobri ljudi koji to posmatraju ne mogu i nemaju načina da se umešaju?

Dajte, molim vas…

Moja ćerka će otići 1. novembra u Novi Sad. Ovi ljudi, evropski poslanici koji su osudili Vučićev režim, kao „nikada do sada“, pustiće je da ode tamo. Znajući da je prvi metak ispaljen. Da je ispaljen u Ćacilendu. Da je tamo gomila oružja i da to bure baruta, pitanje je trenutka – kada će da plane.

Usvojili su rezoluciju. Bravo. Sada je dnevnom redu to, oh – pitanje je veliko – kakav će Evropska komisija da napravi izveštaj o napretku Srbije u evropskim integracijama.

Za to vreme, svi smo mi živa bića, svi smo ljudi, i ovde, odakle ovo pišemo i tamo gde glasaju o nekakvom papiru o nama i osuđuju situaciju u kojoj se nalazimo, pa čak i tamo gde je prvi metak je ispaljen.

Brutalno prebijanje, pritvor od po više meseci i ostalo maltretiranje nedužnih ljudi odavno se odvija. Ima godinu dana…

Kakav je to plan Evropske unije, šta se postiže izglasavanjem nekakavih dokumenata u kojima se nabrajaju zlodela Vučićevog režima? Kako će to da spreči smrt i glad u Srbiji?

I, svi su nekako srećni.

„Nikada oštrija, fenomenalna rezolucija Evropskog parlamenta…“. I u Srbiji, među građankama i građanima Srbije koji se protive režimu Vučića, slavi se jedan takav čin.

A, onda će da odu na sledeći protest, da gube glavu, rizikuju život.

Čekaju sledeći metak.

Govorimo o čoveku koji je zatvorio više od hiljadu mladih ljudi, naše dece u zatvore, prebio ih, toliko laži izgovorio, nahuškao toliko ljudi preko svoje medijske mašinerije da se krenu u sukob sa svojim članovima familje, sa sopstvenim narodom.

Svi znaju o kakvoj je osobi reč, a donose se rezolucije, zaključci o tome bez ikakve intervencije i odbrane nedužnih ljudi od njegove sile.

Lepo nam svima bilo dok posmatramo drugi, treći, četvrti metak…

Aleksandru Vučiću je ovakvo stanje, na rubu građanskog rata, domaće okruženje. On je izgradio svoju političku karijeru na ratnom huškanju, protiv naroda bivše Jugoslavije, druge vere i nacionanosti.

Njemu nije nikakav problem da Srbe protiv Srba nahuška. To mu je još lakše, cenim.

DANAS