Autorka: Mirela Dautbegović

Razgovor sa Stefanom Simićem, pjesnikom i sociologom, čije riječi nikad ne lutaju prazne, nije klasičan intervju. Više je to susret u tišini, razgovor između dvoje ljudi koji još vjeruju da smisao nije umro – i to je već čin prkosa u ovom vremenu gdje se riječi troše poput svijeća na vjetru.

Razgovor teče poput rijeke u noći – sporo, duboko, s vrtlozima tuge i pokojim svjetlosnim bljeskom nade. Govori tiho, ali svaka riječ odzvanja kao da dolazi iz nekog dubljeg mjesta, onog gdje se još vjeruje u dobrotu i u čovjeka koji se nije predao. Dok mnogi viču da bi se čuli, on šuti da bi se razumjelo.

“Najradije bih da otćutimo zajedno”, kaže Stefan i nakon kratke pauze dodaje: “Nekad imam utisak da je sve rečeno, a opet nedorečeno, da se uvek pita kome priča – drugima ili sebi… Da li on kao profesor samo ponavlja ono što je već naučio, ili traga za novim odgovorima na stara mučenja? U krajnjem, možda sve što radimo – i mi koji pitamo, i on koji piše i svjedoči – radimo samo da bi duša manje bolela. Tako i ovaj intervju, uz gorak osjećaj da možda, samo možda, nekom drugom olakšavamo…”.

I tako počinje ovaj razgovor — bez scenarija, bez poza. Više kao susret dvoje ljudi koji znaju da se istina ne izgovara uvijek glasno, ali da se u tišini često čuje najdalje.

Iskrenost kao vatra: Potraga za toplotom u pothlađenom vremenu

U toj tišini, gdje se riječi rađaju poput vatre u tami – polako, trepereći, ali neugasivo, kažem mu da njegove riječi uvijek imaju neku temperaturu – nisu ni hladne ni zapaljene, nego tačno na ivici groznice. Pitam ga šta ga najviše grije u vremenu koje je odavno pothlađeno, gdje svi tražimo toplotu i tamo gdje je nema.

Njegove riječi imaju toplinu – onu što ne prži, nego grije…

– Greje me vera u dobrog čoveka, koga uvek iznova otkrivam, i u sebi i drugima. Možda je to i moj put – potraga za dobrim ljudima, čije postojanje mi olakšava vlastito, na nekom duševnom nivou, kako bih ispričao njihove priče. Pesnik svoja mučenja pretvara u opšte istine koje, i kada su grozne, na umetnički način postaju lepe.

Greje me sve ono što ima toplinu u sebi, koju tražim svuda, i tamo gde je nema.

Preosetljivi ljudi se neretko razliju, tražeći nežnost, ljudskost. Nekad se osećam kao konj iz Tolstojeve priče, koji se raduje ljudima koji mu dolaze u štalu, da čak i kada ga povređuju, on misli da mu žele dobro, i da su dobri. Svi smo mi ponekad taj nesretni konj, koji vapi da bude slobodan, ali da ne izgubi druge ljude.

Kad pišeš, koga zapravo liječiš? Sebe, druge, ili samo pokušavaš da preživiš između redova?

– Pisanje je kao rana koja nikad ne zaraste, ali svakako pomaže da se dopre do ljudi i dubina. Sve što je lično, i univerzalno je. Moje rane su svačije rane. Pisanje je terapija i samoterapija, a dobar tekst je pobeda nad besmislom i prolaznošću. Kroz pisanje postajem i ostajem čovek, koji vapi da se ljudi zamisle nad svim tim. Naravno, čovek sve to treba sa sobom da raščisti, da bi uopšte mogao pred druge. Osećam krivicu ako objavim tekst kojim nisam zadovoljan, neretko ga i povučem.

Živimo u eri gdje se “istine” citiraju poput molitvi u praznoj crkvi – glasno, ali bez vjere, bez daha koji ih oživljava. Koju bi istinu, Stefane, najradije spalio?

Tržišne istine, banalne life coach istine, površinske istine — sve što nije samo do njih došlo, nego ih papagajski ponavlja. Ljudi olako prepričavaju ono što čuju, na majke mi, desilo se. Da bi bilo šta postalo istina, mora da prođe kroz mene, iskustvo, doživljaj, da bih uopšte mogao s tim pred ljude. Kod većine je to drugačije, i onda je teško slušati nešto što je površinski, pretvara se u frazu, koja možda zvuči, ali suštinski nije to što se predstavlja.

Šareni fašizam i rat rečima: Poezija protiv propagande

U tom vrtlogu riječi koje se rađaju iz rana, a liječe poput vatre u hladnoj noći, dolazim do onog oslobađanja na sceni – tog trenutka gdje se strah pretvara u dah, a tišina u vrisak koji nije bol, već krik slobode.

Šta to tačno znači za tebe, osloboditi se na sceni, gdje se maske ljušte poput stare kože, ostavljajući samo sirovu dušu? I da li se to oslobađanje, koje postižeš na nastupima može pretočiti u konkretan politički ili građanski aktivizam van scene, u taj svijet gdje riječi nisu samo eho u mraku već metak koji mijenja tok rijeke?

– To je vapaj za slobodom, ljudskošću. To je proces sa samim sobom i s drugima, koji nekad deluje genijalno, a nekad tragično. Kao što i čovek deluje – sebi i drugima. Nikad ne znaš šta budiš u ljudima, a i pisanje, kao i javni nastup, upravo je to oslobađanje koje nema kraja. Ljudi olako veruju u završni proces, a sve je nadogradnja, rast i opadanje.

Verovatno je i to politički aktivizam. Sve što je javno, i političko je, neminovno. Ljudi se pronalaze u tome, a što se tiče rezultata – videćemo. Ne obraćam se samo razumu nego i duhu, emocijama, unutrašnjem. To je jedno zajedničko putovanje, gde si sam sa desetinama hiljada ljudi. Ako se izgubiš, nestaješ. Sve moraš prvo sam da prođeš, kao kakav vodič, da bi mogao da pričaš o putevima. Ne vidim sebe kao vođu, nego kao svetionik, ili jednu od svetlosti, kako bi ljudi mogli da se orijentišu. Neko se na tom svetlu greje svakodnevno, neko povremeno, ali i najveće neverne tome su videle da se tu nešto dešava, i da je drugačije.

I samog sebe iznenadiš, jer ne stvaram iz dovršenih ideja, nego se sve kreira u trenutku, da ne znaš uvek gde stižeš, ali se krećeš. Verujem da će to da oslobodi mnoge ljude, kao još jednu od mogućnosti života, na njihovom putu slobode.

Osloboditi se na sceni znači i ne biti rob svojih strahova, izložiti se, ne glumiti nego biti, znati javno ćutati s ljudima. Scena i tekst su možda jedino mesto gde ljudi još slušaju. Ovako, u realnom životu, svako govori, upada jedno drugom u reč, tako da, ako sam se za nešto izborio, izborio sam se za tišinu u javnom prostoru.

Kao sociolog i pjesnik, ti si most između hladne matematike svijeta… Šta je teže podnijeti u tom raskoraku: činjenice, te suhe, neumoljive kosti stvarnosti koje lome snove, ili emocije, ta vatru koja grize iznutra i peče nas dok tražimo smisao u pepelu?

– Sve zavisi od trenutka, raspoloženja. Sve je u čoveku pomešano. Uvek je potrebna neka činjenica da bi se putem emocije nešto izrazilo. Sve, još uvek, pišem iz realnosti — više dorađujem nego što izmišljam. Umetnost možda treba da bude nezavisna od svega toga, ali svi smo robovi svojih uverenja, i na osnovu toga stvaramo. U krajnjem, veliko delo traži otklon, stvaranje zasebnog sveta, koji postoji paralelno sa stvarnim.

Ta dubina, koja liječi i lomi poput vatre u oluji, dovodi me do poezije u eri TikToka i brze, površne komunikacije. Ima li poezija ikakvu šansu protiv te lažne bujice koja nas guši, ili je danas samo čin prkosa besmislu – tihi metak u srce apatije, šapat koji reže kroz laž i ostavlja ranu koja zarasta sporo ali neizbrisivo?

– Poezija je kao disanje — neminovna je. I što je čovek gladniji ličnog izraza, više se unosi u sve to. Neko piše jer mu je to profesija, neko jer mu je to disanje, potreba da se racionalizuje svet, ukroti neukrotivo. Porivi su razni, neki i duboko nesvesni, a rezultati su uvek neizvesni. Teško je doći do izražaja u tom gomilanju. Sve manje ljudi imaju vremena, i onda te pesme dođu, nekad kao odušak, nekad kao teret.

Poezija će preživeti. Dokle god je ljudi, biće i nje. Za pesnika je sve pesma, jer je stvorio i probudio u sebi. Tako da, kakav god da je svet, za pojedine ljude poezija je vrhunac postojanja. Doći do najuzvišenijih oblika reči, koje se prenose kao harmonične slike — nema dalje.

Ta dubina poezije o kojoj govoriš asocira me na tvoje tekstove i nastupe gdje često govoriš o šarenom fašizmu – onom koji se prerušava u ružičaste lažnjake… Koja je njegova najopasnija manifestacija u našoj regiji, gdje se smiješi poput prijatelja, ali grize poput zmije? Gdje vidiš da je taj “fasadni mir” najtanji – onaj koji puca poput tankog leda pod korakom, otkrivajući ponor?

Šareni fašizam je najopasniji kad se prerušava u lažnu toleranciju, trpljenje, pasivnu agresiju — pred pucanjem. Kad ti kaže da imaš slobodu, a ti je zapravo koristiš samo da bi kupovao, lajkovao, ćutao. Najtanji je taj fasadni mir u mestima gde ljudi još pamte šta je ljubav — jer tamo se još može zapaliti iskra.

Šareni fašizam danas nosi osmijeh, govori o ljubavi, o napretku, o toleranciji — a zapravo ubija smisao. Najopasniji je tamo gdje su ljudi još emotivni, jer tu najlakše ulazi pod kožu. Fasadni mir puca tamo gdje još ima srca.

Šareni fašizam je kad ti kažu da budeš svoj, ali samo ako si kao svi drugi. Kad slobodu zamijene za sadržaj. Kad te zaspu “pozitivom”, da ne bi mislio svojom glavom. Najtanji je taj fasadni mir tamo gdje ljudi još znaju šta znači stid.

Antiportal koristi oštru satiru i cinizam, a ti Teatar iskrenosti… Koja je u današnjem vremenu efikasnija metoda za buđenje ljudi – smijeh/ismijavanje, koji prodrmaju poput gromova, ili ispovijest/emocija, koji prodiru duboko poput korijena u suhu zemlju?

– Satira udara u razum, teatar u dušu. Kad se spoje – ljudi se probude. Samo smeh bez suze brzo nestane, a emocija bez istine postane patetika. Zato pokušavam da spojim oboje – da se smejemo, ali ne samo smejemo.

Smeh i emocija su dvije strane istog daha. Satira prodrma, ali emocija ozdravi. Kad se nasmijemo kroz suze, onda znamo da smo još živi.

Formalinski mir i tišina duše: Balkan kao terapija

Ta dubina smijeha kroz suze… dovodi me do “trajne stabilnosti” u BiH, one koja liči na formalin: sve je mrtvo, ali se ne raspada… Kao sociolog, šta je suština tog “formalinskog mira” – te lažne očuvnosti? I kako je on povezan sa opštom apatijom naroda, tom dubokom, gušećom umornošću koja nas veže lancima, sprečavajući da ustanemo iz pepela?

Taj “formalinski mir” je savršena metafora — sve izgleda normalno, ali malo šta diše kako treba. Ljudi su se navikli da preživljavaju, a ne da žive. Sistem im je ukinuo pravo na nadu, a onda im ponudio stabilnost — kao nagradu.

I onaj čuveni izgovor “nek’ ne puca”, a to “nek’” je već poraz, a možda i uteha.

Stabilnost bez smisla je samo tiho propadanje.

Formalinski mir — to je kad narod ne umire, nego vene. Kad ljudi ne žive punim plućima, nego se prepuste beznađu.

Konstatujem da ga vežu duboke niti za BiH. Zove je “Jugoslavija u malom”. Šta je to specifično u duhu BiH što je čini tako snažnim simbolom ljudskosti i zajedništva uprkos svim političkim pritiscima?

Bosna je Jugoslavija u malom zato što je narod još u njoj veći od politike. Ima tu nešto što ne možeš da objasniš, samo da osetiš — to mešanje jezika, humora, tuge i onog “de, ba, ‘ajde” koje te razoruža. U BiH još ima duše, i zato je stalno na udaru.

Bosna… nju ne možeš opisati. To je zemlja koja te prvo rastuži, pa ti onda skuva kafu. U njoj ima svega — bola, ludila, smeha, topline. Kao da cela Jugoslavija još jednom pokušava da preživi kroz nju.

Ko voli Jugoslaviju, voli i Bosnu. Mi ne delimo ljude, mi ih spajamo — zato smo toliko na udaru. Što manje imaš predrasuda, više si čovek. Bosni kada priđeš otvoreno, otvoreno ti i vrati. Zato ne treba biti isključiv, nego razumeti, pružiti ruku.

Dolaziš često u Sarajevo, tu si i 19. oktobra, grad koji opisuješ kao najdraži i pun raje. Gdje je ta raja danas, u vremenu zaoštrenih etničkih podjela? Kako se duh starog Sarajeva bori protiv šarenog fašizma i da li u njemu vidiš ključ za ozdravljenje regiona?

– Sarajevo je i dalje grad ljudi, iako su ga mnogi pokušali pretvoriti u ideologiju. Raja je tu, samo se povukla u kafiće ili osamu. Sarajevo diše i kad ćuti. Ono je, zapravo, poslednji dokaz da duh zajedništva još nije mrtav.

Sarajevo je i dalje grad koji te primi kao prijatelja. Raja nije nestala – samo je umorna. Ali još zna da pruži ruku, da se našali, da se seti šta znači biti čovek. Sarajevo je dokaz da duh preživljava i kada su ljudi toliko podeljeni.

Smatraš li da je Balkanu očajnički potrebna ideja zajedništva. Ali, da li je ta ideja realna u društvu gdje nacionalističke elite kontrolišu narativ, resurse i, na kraju krajeva, imaju “krojačke makaze”?

Zajedništvo na Balkanu nije utopija, nego terapija. Mi nemamo luksuz da ga odbacimo. Nacionalisti kroje, ali tkanina se još uvek para iznutra — u pesmama, prijateljstvima, ljubavima. I to je nada.

Zajedništvo nije luksuz, to je nužnost. Ili ćemo zajedno, ili nas neće biti. Elitama odgovara da smo razdvojeni, jer kad se ljudi povežu — prestaju biti poslušni. U biti, mi smo jedno. Čovek je čoveku čovek. Ali, da bi vladao, ili prodao nešto nekome, ti moraš stalno da postavljaš igru tako da možeš da je naplatiš.

Ljudi se i dalje vole ispod različitih zastava.

Najbolji dokaz za to je smrt Halida Bešlića, i sve ono što je pokrenula.

Uz te ideje solidarnosti, iskreno pomažeš studentima nudeći im besplatan smještaj. Da li je to čin čiste humanosti ili oblik malog, individualnog aktivizma – borbe protiv opšte nebrige sistema?

Besplatan smeštaj studentima nije humanost, nego minimum ljudskosti. Kad sistem zaboravi na mlade, mora neko da se seti. To je moj način da kažem da solidarnost nije prošlo vreme.

Kad nudim studentima smeštaj, ne radim to da budem dobar, nego kao primer i poruku drugima, da urade isto. Samo radim ono što treba da bude normalno. Ako pomogne nekome — to je već revolucija u malom.

Ako bi morao izgovoriti rečenicu koja sažima Balkan — kako bi zvučala?

Svi čekamo da neko drugi prvi počne da bude čovek. Svi čekamo da neko drugi prvi kaže: izvini. Ovde niko nije kriv, i svi su pomalo krivi, a svima je teško.

Kad bi nestalo svega, društvenih mreža, kamera, scene, bi li i dalje pisao?

Ako sve nestane, pisaću na zidovima, na papiru od hleba, po vodi ako treba. Pisanje nije izbor, nego disanje. Kad bi sve nestalo, pisao bih po zidu, po dahu, po tišini. Jer pisanje je, u stvari, molitva onih koji više nemaju kome da se mole. Kad bi sve nestalo, pisao bih prstom po magli. Poezija ne traži scenu, traži disanje.

A ako bi sutra morao napisati posljednju rečenicu – kome bi je posvetio?

Onome što sam voleo i što me preživelo. Životu koji nisam uspeo da objasnim, ali sam ga barem pokušao osetiti. Posvetio bih je svima koji su još živi, a ne znaju to.

Njoj.

I ne samo njoj, nego toj tišini koja ostane kad sve prođe. Da zna da je voljena.

Kad razgovor utihne

I tako ostajemo u tišini — ne praznoj, nego punoj onoga što je rečeno, a još više onoga što je ostalo neizrečeno. Kao što Stefan kaže: “Ponekad se borimo za tišinu u javnom prostoru”.

A ova tišina – ona je, možda, i najglasniji odgovor od svih.

Između redova sa Stefanom Simićem: Kako nas šareni fašizam čini (ne)sretnim robovima