Piše: Saša Ilić

Srbija više ne postoji kao država, diljem nejasne teritorije tumaraju sukobljeni delovi društva: jedni traže pravdu i ustav, a drugi brane kapital vrha Srpske napredne stranke, koji je stečen najvećom pljačkom za poslednjih sto godina. Štaviše, to otimanje, koje podseća na doslovno jedenje države, traje i dalje. Najveća je glad samog Vučića, ali on jede samo bio delove preostale državnosti, dok svojim podanicima baca iznutrice i visokokalorične delove. U tom opštem prejedanju vrha SNS-a, niko ne primećuje da su zbrisali sve institucije koje su nekada pružale makar privid države. Ovakav proces je doveo do paradoksa: ostao je čelnik, ali je nestala država. Stoga se nameće logično pitanje: čega je Aleksandar Vučić zaista predsednik i koju državu bi trebalo da reprezentuje vojna skalamerija koja već nedeljama dere asfalt i blokira život u Beogradu, spremajući se za paradu „Snaga jedinstva“?

Retki su trenuci u povesti kada vladar pojede svoju državu, odnosno rasproda sve resurse, vodu vazduh i zemlju, devastira do temelja privredu, nekadašnju veliku, a potom i onu malu, sitnih privrednika, koji su pokušali da pod senkom oblapornog vladara proizvedu nešto. Sve su češći alarmi na stranim tržištima da hrana iz Srbije sadrži toksične elemente: bakar, žicu, živu, plastiku ili sitan pesak za malteraciju. Poznato je da mleko u Srbiji nije dobro već decenijama, ali se verovalo da se jabuke i maline još uvek drže. Međutim, alavost režima je upropastila i to, pa je domaću robu učinila potpuno nekonkurentnom. Naravno, u Srbiji se ona koristi jer druge nema. Piše da je proizvedena u Srbiji, ali budući da Srbija više ne postoji, jer ju je pojeo Vučić, ispostavlja se da je ta hrana proizvedena Nigde, pa prema tome ne podleže nikakvoj kontroli kvaliteta. Zato se već 13 godina gase instituti kao što je bio „Jaroslav Černi“ ili BioSense. Trenutno se u Srbiji kontroliše samo nutricionistička vrednost Vučićevih obroka, dok svi ostali jedu šta stignu. Vojska naročito. Ali stari je nauk da se u vojsci i kamenje dobro vari. Upravo takva, zatrovana vojska treba da demonstrira vojnu moć ali ne države, jer nje nema, već rasturene SNS i samog Vučića, koji je oboleo od paranoidne deluzije i deluzije veličine.

Gusenice tenkova na vojnoj paradi stoga ne gaze samo ulicama i pločnicima Beograda, već ostavljaju dubok trag između ove dve deluzije od kojih boluje predsednik bez države. Braneći se od paranoje, on želi da pošalje poruku o sopstvenoj „moći“. Izgubivši celinu, Vučić želi da spoji ono što mu je preostalo, čime misli da još uvek vlada, ali tako da se taj naprednjački pačvork u medijskoj kampanji još jednom prikaže kao neslućena moć malog radikala, koji je nekada nosio gajbice s pivom Šešelju i Nikoliću, a potom posluživao sovinjon „Trijumf“ Šolcu i Makronu.

Država koja je prestala da postoji više nema ni svoje praznike, niti obaveze državnog aparata prema simbolima državnosti. Ona nema ni glavni grad, koji je nekada bio Beograd. Ona nema ni svoju vojsku, koja je u proteklim decenijama doživela najveću zloupotrebu i sramotu. No šta se dešava kada nema više ni ustava, ni poretka, ni Srbije? Kada ostane samo bogati Vučić sa svojim knezovima tame, koji su sebi sazidali etno sela? Pokupovali stanove i vile u Monte Karlu i Trstu? Neki od njih u Rijeci? Kada je naprednjački establišment izneo enormne količine novca u kešu preko granice? Naravno, to je sve moguće preneti jer više ne postoji ni granica, niti carina za ovu kastu. Granica postoji samo za pobunjeni deo društva, koji uredno čeka u kolonama da bi im se pečatirali pasoši. Svi ostali prelaze ovu crvenu liniju kao komšijski plot.

Pa čemu onda vojna parada, koja ne može da pogodi ni datum nepostojećeg praznika koji se zvanično zove Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave? Slična situacija se dogodila i 2014. na vojnoj paradi „Korak pobednika“, koja je usklađivana sa proputovanjem Vladimira Vladimiroviča Putina. Dan srpskog jedinstva je zapravo radikalsko-naprednjačka svetkovina koju su osmislili Vučić, Šešelj i Dodik kako bi još jednom gurnuli prst u oko susednoj Bosni i Hercegovini, kao i međunarodnoj zajednici. Tobožnja vojna moć, koja se pritom želi pokazati, usmerena je stabilokratski prema spolja, a unutra – ka onome što oni zovu „obojenom revolucijom“. Međutim, teško je izvesti revoluciju u državi koja ne postoji, makar ona bila i obojena. S druge strane, vojska ispisuje brazde po Vučićevim mentalnim mapama, vrteći se bez ikakvog smisla. Jedino je izvesno da će se iz rekonstrukcije asfalta izvući milioni iz budžeta preko naprednjačkih firmi. Sve ostalo je nebitno.

Gde je onda ta država čiji je predsednik Aleksandar Vučić? Koga predstavlja kolona tenkova, raketnih bacača i borbenih vozila PASARS, čija ubojita moć je tačno pre godinu dana demonstrirana na jednoj petočlanoj porodici iz Raške? Teško je to reći, jer je Vučiću ostao jedan raskomadani svet, natruhe države koja je oglodana do kostiju. Zato taj entitet, koji podseća na hororični upside down world, treba tražiti u tragovima.

Tu spadaju vremešni studenti u Ćacilendu, patologija Miloša Pavlovića, zgrada Informera sa pripadajućim stafom i opremom, deo Sinoda SPC, betonske ploče na Vračarskom platou, srušena nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, nekoliko (ne)održanih koncerata Jelene Karleuše, šest prestravljenih Kobri u Novom Sadu, od kojih jedan širi šatorsko krilo kao slepi miš krila i puca u vazduh da bi oterao strah. Ne treba zaboraviti ni veselja pod šatrama koja fingiraju simbole državnosti, uz četničke pesme i moderiranje Vučićevića, što se moglo videti u Kosjeriću i Hrtkovcima. Tu su i panduri koji u bukagijama dovode studenta na sahranu oca, zatim četvorica „heroja“ sa bejzbol palicama, gomila onih koji su kolima gazili ljude tokom 16 minuta ćutanja. Vučić upravlja i zvučnim topom LRAD koji koristi protiv građana, kao i ogromnim količinama CN gasa, koji sada nema gde da se ispita osim ako sami studenti to ne učine u laboratorijama na svojim fakultetima. On kontroliše i zločinački imaginarij Siniše Vučinića. Takođe, navigira ludaka sa maskom Gavrila Principa, koji radi kao čuvar Beograda na vodi. Upravlja fašističkim bandama u crnim majicama, braćom po zločinu koji u crnom sačekuju ženu ispred lifta i tuku je mehaničarskim ključevima veličine od 52 do 98.Treba biti iskren i priznati, Vučić poseduje i podrume sa barikiranim vinom visokog kvaliteta, koje pije sam ili sa specijalnim gostima iz inostranstva. Naposletku, treba istaći da Vučić suvereno vlada i nekim organima svojih najbližih saradnika: spolovilom Marka Krička, kao i slepim crevom Gorana Vesića, na kome počiva odbrana sistemske korupcije u Srbiji. Taj svet danas treba da predstavlja vojna skalamerija na paradi.

Studenti i građani zaista nemaju razloga da izlaze na ulice i pozdravljaju takvu vojsku. Niti je to vojska, niti reprezentuje državu, niti se nekakva ideja slobode tu može osetiti.

Istinska snaga jedinstva je u solidarnosti i povezanosti pobunjenog društva odakle se može roditi nova Republika Srbija. Njene konture se već naziru. Rođena je u Novom Sadu, utemeljena na Slaviji, njen ustav je ispisan u Nišu i Kragujevcu, zasnovana je na istorijskom pomirenju sa Bošnjacima u Novom Pazaru, njena vojska osnovana je u Miločaju, njen novi duh je u biciklizmu i atletici, pre svega u ravnopravnosti, dobrosusedski je okrenuta ka svim državama u okruženju. Njena himna je pesma Dositeja Obradovića, njen dom je Evropa.

Peščanik.net