Piše: Aurelija Đan

Komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP-a, Spasoje Vulević, smenjen je sa funkcije. On je potvrdio da je dobio obaveštenje da se na njega više ne računa jer nije pod kontrolom Aleksandra Vučića. Nuđeno mu je mesto savetnika ministra, ali je to odbio i odlučio da sam ode u penziju. Na prvu, vest o smeni Vulevića deluje zastrašujuće. Policija je sada u potpunosti stavljena pod kontrolu vlasti, a dodatno se otvara mogućnost da SAJ bude upotrebljen protiv građana. Ovo je naročito uznemiravajuće posle scena nezapamćenog policijskog nasilja na protestu u Novom Sadu. Ipak, način na koji je Vulević otišao prvi put jasno pokazuje neposlušnost u lancu komandovanja – i to je poruka koju ne smemo da zanemarimo.

„Autoritarnost je naš podrazumevani seting. Nema prirodnog demokratskog stanja. Prirodno stanje ljudske političke zajednice je autokratsko“, rekao je u Agelastu profesor sociologije sa Harvarda Danilo Mandić. To znači da poslušnost prema autoritetu nije samo karakteristika policijske kulture, već duboko usađena crta ljudskog ponašanja. Na Balkanu se, recimo, deca od najranijeg doba uče da se bez pogovora povinuju roditeljima kroz rečenice poput: „Zato što sam ja tako rekao/la“, „Dok si pod mojim krovom, radićeš kako ja kažem“, „Ne zanima me šta ti misliš, ja odlučujem“ itd. Kritičko mišljenje i preispitivanje autoriteta gotovo da se i ne podstiču u obrazovnom sistemu.

O širim implikacijama svega ovog još šezdesetih godina govorio je socijalni psiholog Stenli Milgram. On je sproveo seriju eksperimenata sa ciljem da ispita koliko su ljudi spremni da slušaju autoritete.1 Učesnici su, misleći da učestvuju u eksperimentu o učenju, slušali naređenja istraživača u belom mantilu da daju „električne šokove“ za svaki pogrešan odgovor. Svaki sledeći pogrešan odgovor značio je pojačanu jačinu šoka. Ispitanici su jaukali i molili, ali je istraživač insistirao da intenzitet šoka bude povećan do granice koja može da ubije. Rezultati su ukazali da je većina nastavila da daje šokove, iako su verovali da nanose ozbiljan bol drugoj osobi.2

Danas Srbija podseća na veliki Milgramov eksperiment koji obuhvata sve sfere društva (medije, pravosuđe, kulturu, obrazovanje pa tako i policiju). Vlast u toj slici preuzima ulogu Milgramovog „naučnika u belom“, a građani i institucije postaju ispitanici. Mesecima gledamo kako ljudi ostaju bez posla jer nisu podobni, dok se nagrađuju oni koji slepo izvršavaju instrukcije. Da i sama policija trpi brutalne pritiske režima ukazuje BCBP i slučaj generala Živkovića, koji je penzionisan uz obrazloženje da mu sin učestvuje u blokadi fakulteta. Takođe, postepeno pojačavanje policijske represije (vrhunac je bio u Novom Sadu na protestu petog septembra) može se posmatrati kao svojevrsna „eskalacija naredbi“ nalik povećavanju jačine šokova u Milgramovom eksperimentu.

Iako je Milgram pokazao mračnu stranu ljudske pokornosti, i u njegovom eksperimentu kao i u današnjem svetu uvek postoje oni koji pružaju otpor čak i pod ekstremnim pritiskom. Građani Srbije su godinama ćutali, sve dok se nisu pojavili Studenti u blokadi, koji su probili taj krug pasivnosti. U policiji, komandant Spasoje Vulević je u nekoliko navrata odbijao zahteve da njegova jedinica interveniše protiv građana u protestu. Pored toga, javno je progovorio o svojoj smeni i time se direktno suprotstavio ministru i predsedniku. To predstavlja jasan gest odbijanja da služi represiji vrha države. Njegova biografija dodatno potvrđuje ovu doslednost: još kao komandir voda SAJ-a lično je spasio albansku decu o čemu je i ovde pisano. Upravo ovakvi moralni postupci nagoveštavaju ono što je Milgram pre pola veka uočio – da oni koji stave ličnu savest ispred figure moći pokazuju veći otpor. Ljudi koji se identifikuju sa žrtvama ili prepoznaju nepravdu imaju veću verovatnoću da ne izvrše komandu.

Dobra vest je da kada pojedinci pokažu da je moguće odbiti naređenje, granice straha se pomeraju. Tada se otvara prostor da se bunt širi. Istraživanja iz psihologije konformizma otkrivaju da i samo jedan saveznik u grupi može dati nekome hrabrost da se usprotivi. Isto važi i za poslušnost – primer jedne osobe koja odbije bespogovorno sprovođenje naređenja može inspirisati i druge da preispitaju autoritet.3 Videli smo to kod studenata: prve blokade na FDU-u ubrzo su se prelile na sve fakultete a zatim širom Srbije. Slično je sa univerzitetskim profesorima i dekanima koji su odbili da budu u službi vrha države. Zato je opravdano nadati se da i u slučaju Vulevića njegova neposlušnost šalje snažan i inspirativan signal svima u policiji.

Socijalna psihologija nas uči da svaki čin otpora ima značaj. Svaki protest, blokada ili suprotstavljanje hijerarhiji se računa. To je važno da znamo. Takva energija može se preliti na druge i postepeno oslabiti moć autoriteta. Čak i unutar strogo kontrolisanih struktura postoji mogućnost za pobunu, a takvi postupci mogu poslužiti kao primer širenja neposlušnosti unutar policije. A kada policija odbije naredbu, to je znak da je autoritarni sistem gotov.

Peščanik.net
________________
1. Milgram, S. (1963). Behavioral study of obedience. Journal of Abnormal and Social Psychology, 67(4), 371–378.
2. Danas se Milgramov eksperiment smatra neetičnim jer su učesnici bili obmanuti da veruju da zaista nanose bol drugima, iako su „ispitanici“ zapravo bili glumci, što je kod mnogih izazvalo snažan psihički stres i osećaj krivice. Današnji etički standardi u psihologiji jasno zabranjuju takav nivo obmane i psihičkog opterećenja učesnika.
3. Kassin, S., Fein, S., & Markus, H. R. (2021). Social psychology (11th ed.). Cengage Learning.