Piše: Endrju Koribko

Nedavni samit lidera Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Tjenđinu ponovo je skrenuo pažnju na ovu organizaciju, koja je prvobitno nastala kao forum za rešavanje graničnih sporova između Kine i bivših sovjetskih republika, ali se u međuvremenu razvila u hibridnu bezbednosno-ekonomsku grupu.

Više od dvadeset lidera prisustvovalo je tome događaju. Među njima je bio i indijski premijer Narendra Modi, koji je prvi put posle sedam godina posetio Kinu. Mediji van Zapada pozdravili su samit kao prekretnicu u globalnoj sistemskoj tranziciji ka multipolarnosti.

Iako ŠOS deluje življe nego ikada – delimično zahvaljujući približavanju Kine i Indije, koje je, ironično, podstaknuto od strane Sjedinjenih Država – i BRIKS je postao globalno prepoznatljivo ime. Obe ove organizacije će verovatno uticati na promenu globalnog upravljanja postepeno, a ne naglo, kako neki očekuju.

Pre svega, ove organizacije čine veoma raznolike članice, koje u stvarnosti mogu da se slože samo oko opštih oblasti saradnje. Čak i u tim slučajevima, dogovori su strogo dobrovoljni i nemaju obavezujuću pravnu snagu.

Ono što ujedinjuje zemlje članice ŠOS-a i BRIKS-a – od kojih se mnoge sada preklapaju po članstvu i partnerstvu – jeste zajednički cilj da se razbije faktički monopol Zapada nad globalnim upravljanjem, kako bi stvari postale pravednije za „Svetsku većinu„.

U tom cilju, države nastoje da ubrzaju finansijsku multipolarnost preko BRIKS-a kako bi stekle uticaj potreban za sprovođenje reformi. ŠOS se, sa druge strane, fokusira na sprečavanje scenarija unutrašnje nestabilnosti koji bi mogli ugroziti te dugoročne ciljeve.

Ipak, BRIKS banka i dalje poštuje zapadne sankcije protiv Rusije, uglavnom zbog složene ekonomske međuzavisnosti većine članica sa Zapadom. To ujedno objašnjava i njihovu uzdržanost kada je reč o ubrzanju procesa dedolarizacije.

Logo Nove razvojne banke (BRIKS-a) (Foto: Wikimedia commons/Bb3015/CC BY-SA 4.0)
Što se tiče ŠOS-a, njeni mehanizmi razmene obaveštajnih podataka ograničeni su na nekonvencionalne pretnje, kao što su terorizam, separatizam i ekstremizam, a u velikoj meri su oslabljeni rivalstvom između Indije i Pakistana. Istovremeno, zabrinutosti oko suvereniteta među članicama sprečavaju organizaciju da se razvije u savez sličan Varšavskom paktu.

Uprkos ovim ograničenjima, Svetska većina i dalje sarađuje bliže nego ikada kako bi postepeno transformisala globalno upravljanje. Taj cilj je postao posebno hitan usled nehajne upotrebe sile u eri „Trampa 2.0“ (slučaj Irana i pretnji Venecueli), kao i zbog trgovinskih ratova i uvođenja carina.

Kina možda ima centralnu ulogu u tim naporima, ali to ne znači da je potpuno dominantna. Jer u suprotnom, ponosno suverene države kao što su Indija i Rusija ne bi podržavale takve inicijative.

Procesi koji su u toku zahtevaće značajno vreme da se dovrše – možda čak i čitavu generaciju ili više – pre svega zbog složene ekonomske međuzavisnosti koju vodeće zemlje poput Kine i Indije održavaju sa Zapadom. Naglo prekidanje tih veza nanelo bi ogromnu štetu njihovim sopstvenim interesima.

Zato bi posmatrači trebalo da ublaže sva nerealna očekivanja o brzom prelasku ka potpunoj multipolarnosti, kako ne bi doživeli duboko razočaranje, pa čak i obeshrabrenje.

Ako govorimo o budućnosti, moglo bi se kazati da će globalno upravljanje biti oblikovano borbom između Zapada i Svetske većine – pri čemu jedni nastoje da sačuvaju svoj faktički monopol, a drugi teže da sistem postepeno reformišu i vrate mu osnove zasnovane na UN sistemu, iako sa određenim izmenama.

Na kraju, nijedna maksimalistička vizija možda neće u potpunosti zaživeti. Ipak, alternativne institucije usmerene na određene regione – poput ŠOS-a u okviru Evroazije i Afričke unije u okviru Afrike – mogle bi postepeno da zamene UN u pojedinim oblastima.

Novi Standard

Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard