Piše: Isidora Cerić

Wolt i Glovo dostavljači nisu deo nikakvog modernog napretka, nego su na dnu hijerarhije fleksibilne radne snage. „Partner“ je subjekt nove ekonomije prekarijata, koji je podređen lancu nevidljivih autoriteta: aplikacija, algoritama i takozvanih „lokalnih šerifa“, ali to je samo vrh ledenog brega.

U Srbiji, ali i širom Evrope, platforme za dostavu hrane ne zapošljavaju radnike direktno. One nude mogućnost da postanete „partner“, ali u stvarnosti taj odnos podrazumeva posrednike. Ti posrednici su ljudi koji imaju formalno registrovane firme, najčešće kao preduzetnici, i koji angažuju stvarne radnike poput Marka ili Muhameda. Tako dolazimo do fenomena, koji ulični jezik već naziva pravim imenom: makroi dostavljačke ekonomije. Makroi dostavljačke ekonomije uzimaju procenat, odlučuju kada, kako i koliko će platiti dostavljače. Marko ili Muhamed su pravno nezaštićeni, ali su istovremeno i politički nepostojeći subjekti.

Piter Markuze, nadovezujući se na rad svog oca Herberta, upozorava da je savremena eksploatacija često nevidljiva, prekrivena „humanim“ jezikom i ideologijom tehnološkog napretka. U tom smislu, dostavljačka ekonomija je savršen primer „nove eksploatacije“. Ona ne izgleda kao klasičan kapitalizam, jer se rad ne obavlja u fabrici, niti ima šefa ili menadžera koji viče, ali to ne znači da to nije izrabljivanje, nego je u pitanju ugnjetavanje koje je sofisticiranije i koje je maskirano u ideju autonomije rada.

Platforme Wolt i Glovo vole da govore o „slobodi“ i „fleksibilnosti“, a istina je, međutim, potpuno surova. Ta fleksibilnost znači da Marko ili Muhamed mogu da rade i 12 sati dnevno, a da im niko za to ne garantuje minimalnu zaradu, nemaju zdravstveno osiguranje, niti godišnji odmor. Dodatno, Marko ili Muhamed mogu ostvariti bonus ako voze po najgorim vremenskim uslovima, što se plasira kao ideja benefita, a ne potpune eksploatacije ljudskog života. Sloboda znači da sami plaćaju bicikl, gorivo ili mobilni paket, dok su prepušteni tržištu koje ih ne priznaje kao radnike.

Markuzeova ideja „velikog odbijanja“ podrazumeva radikalno raskidanje sa postojećim sistemom koji normalizuje otuđenje i represiju. U kontekstu dostavljača, odbijanje ne mora da podrazumeva neki revolucionarni prevrat, ali mora da počne imenovanjem stvari pravim imenom. Prvi korak ka otporu je da Marko ili Muhamed kažu: „Ovo je rad.“, a drugi korak je da izgovore: „Ovo je izrabljivanje.“

Taj odnos između dostavljača i platforme sve više podseća na feudalni sistem, s tim što umesto zemljišnog poseda sada imamo aplikaciju, a umesto gospodara algoritamski nadzor. U toj ekonomiji „partner“ je kmet bez prava da pregovara.

Iako je ideja da se dostavljač prikaže kao „slab“, on zapravo poseduje ogromnu političku moć. Dostavljači materijalizuju grad, oni su veza između restorana i potrošača, ali i između udobnosti i stvarnosti. Markovo ili Muhamedovo prisustvo je nevidljivo, ali je u isto vreme i nezaobilazno, zato što su oni tela, koja omogućavaju virtuelnoj ekonomiji da funkcioniše.

Međutim, bez organizacije i solidarnosti, ta moć ostaje neartikulisana. U Srbiji još uvek ne postoji udruživanje dostavljača u sindikat, koji bi stali na put izrabljivanju. Strah od neisplaćivanja zarade i pravne nevidljivosti sigurno je jedan od glavnih razloga. Ali, dokle god se radnik formalno vodi kao „partner“ on nije zaštićen Zakonom o radu i samim tim ne postoji za institucije. A to je možda i najperfidniji oblik nasilja, kada te pravni poredak ignoriše, iako tvoje kretanje puni „aplikaciju“ profitom.

Dostavljači su ljudi

U jednom od svojih govora iz 1967. godine Markuze upozorava, da ako se borimo protiv kapitalizma isključivo tehničkim i materijalnim argumentima, propuštamo suštinu. On smatra da humanitarni i moralni argumenti nisu samo ideološka obmana, nego oni mogu i moraju postati društvene sile. Ako ne govorimo o dostojanstvu, o ljudskosti, o pravu na odmor, onda pristajemo na dehumanizaciju pod maskom tržišne racionalnosti.

Zato je ovaj tekst pre svega poziv na solidarnost, ali ne samo sa Markom ili Muhamedom, nego sa sopstvenom savešću. Ako kao društvo prihvatamo da muškarci i žene voze po snegu, ledu, kiši, oluji, za tuđi profit bez zaštite i prava, samo zato što ih zovemo dostavljačima, a ne radnicima, pristajemo i na sopstvenu dehumanizaciju.

Promena mora doći odozdo, od samih dostavljača, ali i od građana koji ih svakodnevno sreću. Moramo razobličiti lažni jezik platformi, jer nisu to nikakvi „partneri“, to su radnici i nisu to nikakvi „fleksibilni aranžmani“, to su nesigurni poslovi i nije to nikakav tehnološki napredak, to je digitalna kolonizacija tela.

Marko ili Muhamed nisu samo dostavljači, oni su deo nove klase obespravljenih, koji spajaju fizički rad i digitalnu ekonomiju. Oni nisu rub sistema, nego njegov centar. I ako ne uspemo da prepoznamo tu borbu kao zajedničku, ostaćemo taoci sopstvene iluzije o komforu, a komfor koji počiva na tuđoj neslobodi je pristajanje na tiho nasilje.

Zato, dok ti stiže hrana, dok ti neko zvoni na interfon, zapitaj se da li je moguće odbiti sistem koji ti tiho govori da ne postojiš ako nisi potrošač. Jer sve dok ne odbijemo takav sistem, nećemo moći ni da živimo, ni da radimo, ali ni da budemo ljudi, a Marko ili Muhamed, pre svega, jesu ljudi.

www.masina.rs