Piše: Ivan Radanović

Nejednakosti su vodeći problem. Poslednjih je godina sve teže ignorisati ih: u govoru 2013. godine bivši američki predsednik Obama rekao je da će „opasna i rastuća nejednakost“ biti glavni fokus njegovog mandata; šira javnost je postala svesna nejednakosti nakon 2014. kada je ekonomista Toma Piketi objavio Kapital u 21. veku. Čak se i šefica MMF-a Kristin Lagar, kako je pisala 2015. godine, „zagrcnula jogurtom“ kada je, uz doručak, pročitala koliko zarađuju menadžeri hedž fondova.

Istraživački centar Pju ukazuje da raste svest o nejednakostima. Kako i ne bi: dok pročitate ovu rečenicu, trojica najbogatijih pojedinaca na svetu zaradiće po 15 hiljada dolara. Najbogatijih 1% ljudi poseduje 42% svetskog bogatstva i prisvaja 54% koristi od svetskog ekonomskog rasta. U Americi je, za tri godine nakon završetka recesije juna 2009. godine, čak 91% ekonomskog „oporavka“ otišlo u džep najbogatijeg procenta ljudi.

Za to vreme, stotine miliona ljudi ne mogu da zadovolje osnovne potrebe. Siromašnija polovina čovečanstva – preko četiri milijarde ljudi – poseduje manjeod 1% svetskog bogatstva. Takvo stanje nije ni prirodno ni neizbežno.

Šta je tačno nejednakost

UN definišu nejednakost kao „neujednačenost u statusu, pravima i mogućnostima“. Ipak, pod nejednakostima se često misle različite stvari. Diskusija se grana u dva smera: sa jedne strane su nejednakosti ishoda, a sa druge nejednakosti šansi. Nejednakost ishoda znači da ne poseduju svi pojedinci istu količinu materijalnog bogatstva ili pretežno iste životne uslove (dohodak, bogatstvo, zdravlje, obrazovanje). Nejednakost šansi znači da je nekima mnogo teže da ostvare svoj potencijal usled činilaca nad kojima nemaju kontrolu (mesto rođenja, nacionalna pripadnost, bogatstvo roditelja).

Česta mera nejednakosti ishoda je nejednakost dohotka. Ona se uglavnom meri Đini koeficijentom (G) koji pokazuje odstupanje od savršeno jednake raspodele u društvu. Vrednost ovog koeficijenta, koji je pre sto godina osmislio italijanski statističar Korado Đini, definisana je u rasponu od nule (svi imaju jednako) do jedinice (jedan ima sve a ostali ništa). Ove krajnosti su teoretske, pa se u praksi nejednakost neto dohotka proteže od 0,22 (Slovačka) do preko 0,50 (Južna Afrika, Brazil, Kolumbija). Prema poslednjim procenama, Đini koeficijent za Srbiju iznosi 0,32 što je lošije od proseka EU (0,30) ali bolje od Letonije (0,34), Litvanije (0,36) i Bugarske (0,37).

Nejednakost je kao holesterol: postoje „dobra“ i „loša“ nejednakost. Kao što je dobar holesterol potreban zbog zdravlja metabolizma, dobra nejednakost je potrebna kako bi se ljudi podstakli da vrednim radom poboljšaju svoje ishode. Takva nejednakost je korisna i ne ugrožava društveni boljitak. Kao što loš holesterol zagušuje krvne sudove i otežava cirkulaciju, loša nejednakost olakšava bogaćenje bogatih i otežava društvenu pokretljivost naviše. Takva nejednakost je štetna i ugrožava društveni boljitak.

Nema opšteg slaganja oko toga kada nejednakosti postaju loše. Neki smatraju da su najvažniji zaštita konkurencije, pravo privatne svojine i ekonomski rast. Tada će na slobodnom tržištu svako dobiti onoliko koliko vredi, pa je svaka rasprava o nejednakostima „otrovna“ (Robert Lukas). Nešto obazriviji priznaju važnost nejednakosti šansi: ako krenemo sa istih tačaka, nejednakost ishoda nisu problem jer bogatstvo „odražava ekonomski doprinos“ (Gregori Mankju). Ipak, jasno je da su važne i nejednakosti ishoda, jer je ignorisanje egzistencijalnih problema moralno neprihvatljivo (Entoni Atkinson). Nejednakost ishoda (bogati roditelji) produbljuje nejednakosti šansi (obrazovana deca). Zato ukoliko težimo jednakosti šansi sutra, moramo brinuti o nejednakostima ishoda danas.

Posledice nejednakosti

Ne radi se samo o tome da će bogati roditelji svojoj deci preneti veće bogatstvo, bolje obrazovanje i društvene veze koje ona sama ne bi stekla. Niti o tome da ekonomske posledice nejednakosti prepoznaju čak i MMF i druge konzervativne ustanove. Posledice su i političke, jer bogatstvo donosi političku moć. Upravo zbog takvih nejednakosti, razvod kapitalizma i demokratije danas je očigledan.

Posledice su i društvene. Britanski epidemiolozi Kejt Piket i Ričard Vilkinson su u knjizi Spirit Level ukazali na snažnu vezu između materijalnih nejednakosti i niza zdravstvenih i društvenih problema. U odnosu na egalitarnija društva, ona gde su nejednakosti veće imaju lošije mentalno zdravlje, niži očekivani životni vek, više problema sa bolestima zavisnosti, niže nivoe dečijeg blagostanja, ali i manju društvenu pokretljivost, veću sklonost nasilju i niže nivoe društvenog poverenja. Tako se SAD (G ≈ 0,4), iako su najbogatija zemlja na svetu, prema pomenutim pokazateljima kotiraju najgore među razvijenim zemljama.

Sve su opasnije ekološke nejednakosti. Jedan milijarder emituje preko milion puta više ugljen-dioksida od prosečne osobe, a najbogatijih 1% stvara više ugljenika od siromašnije polovine čovečanstva. To se dešava zbog toga što je bogataška potrošnja resursno intenzivna – od ulaganja u zagađivačke delatnosti, ćešćeg letenja, korišćenja velikih automobila, luksuznih proizvoda i usluga. Onda ne čudi što su bogate zemlje odgovorne za više od 90% posledica klimatske promene, dok gotovo sve ljudske žrtve i materijalni troškovi otpadaju na siromašne zemlje. Upravo iz njih potiču klimatske izbeglice kojih bi, do 2050. godine, moglo biti i milijardu.

Uprkos svemu ovome, liberalni ekonomisti ne bave se nejednakostima već siromaštvom. Zašto?

Zamka priče o siromaštvu

Ekstremno siromaštvo je život sa manje od 2,15 međunarodnih dolara dnevno. U ekstremnom siromaštvu danas je oko 8,5% svetske populacije – blizu 700 miliona ljudi. Siromaštvo je na vrhu svetske političke agende, pa je eliminacija ekstremnog siromaštva deklarisani cilj međunarodnih organizacija, a pre svih Svetske banke.

Prema podacima ove ustanove, 1990. godine udeo ekstremno siromašnih u svetu bio je 38%. Danas je, ipak, daleko manja. Ova pozitivna razlika je omiljena tema liberalnih ekonomista, novinara i sličnih. Suština priče je ova: tokom čitave istorije, čovečanstvo je živelo u ekstremnom siromaštvu sve do industrijske revolucije početkom devetneastog veka. Tada dolazi do pada siromaštva, koji se ubrzava u drugoj polovini dvadesetog veka, a naročito s krahom komunizma. Zaključak: kapitalizam okončava siromaštvo. Živimo u najboljem od svih svetova.

Ovu blagovest pronose milijarderi poput Bila Gejtsa i desničarske ustanove poput Instituta CATO i drugih kapilarnih organizacija po svetu. Čitava priča temelji se na ikoničnom grafikonu koji je popularizovao kanadski psiholog Stiven Pinker. U pop-naučnoj knjizi Prosvećeni svet prikazao je udeo ekstremno siromašnih u svetu od 1820. godine kao liniju koja se strmoglavljuje. Odatle potiče floskula ekonomista da kapitalizam „izvlači milione“ iz siromaštva, a glavni primer je komunistička Kina, čije se tržišne reforme nakon 1978. tumače kao okončanje gladi, očaja i neizrecive bede.

Grafik Stiva Pinkera

Liberalna pouka je da problem nije u nejednakosti – pa ni rešenje u preraspodeli – već u efikasnosti i ekonomskom rastu. Ova ideja sadržana je u paraboli o plimi koja podiže sve čamce. Ta stilska figura služi da nam objasni kako nije važno ko ima manje, a ko (mnogo) veće koristi od ekonomskog rasta, jer se svačije blagostanje makar malo povećava.

Ovaj rezon je problematičan. Najpre epistemički, jer ignoriše to da je za sve veći broj ljudi ekonomski rast štetan. Onda etički, jer zaključiti da nam nikada nije bilo bolje gotovo isključivo na osnovu granice ekstremnog siromaštva od 2,15 dolara implicira da je problem rešen sa cela tri dolara dnevno. Konačno, metodološki problem je u tome što međunarodni dolari, osmišljeni radi poređenja kupovne moći iste količine novca u različitim zemljama, nisu najpodesniji za analizu ekstremnog siromaštva.

BNPL model ukazuje da uspon kapitalizma koincidira sa padom, a ne rastom ljudskog blagostanja. Gde je ono i poraslo, poraslo je zbog politika koje su tržišne sile ograničavale, a ne puštale s lanca: od univerzalnih socijalnih davanja i progresivnog oporezivanja, preko sindikalizacije, masovnog opismenjivanja, vakcinacije i emancipacije. Takve mere smanjivale su i nejednakost i siromaštvo

Razlog je što se međunarodni dolari računaju na osnovu ogromnog broja cena u ekonomiji, od kojih je dobar deo (bioskopske ulaznice, kozmetika) za ekstremno siromašne nebitan. Zato su ekonomisti Robert Alen i Mihail Moacos razvili alternativni pristup. Njihova teza je da analizu treba suziti, pa su izradili „liniju osnovnih potreba“ (Basic needs poverty line – BNPL) koja podrazumeva unos od 2.100 kalorija dnevno, odnosno 50 grama belančevina, 34 grama masti, neophodne mikronutrijente ali i odeću, stanovanje, gorivo i osvetljenje.

Primena ove metode pokazuje druge rezultate. U Kini je, prema popularnoj metodi Svetske banke, udeo ekstremno siromašnih bio 66% 1990. godine a 19% odsto 2005. godine. Prema BNPL modelu, u istom periodu ekstremno siromaštvo u Kini se povećalo –sa 0,2% 1990. godine na 24% u 2005.BNPL nije savršen model, ali je važan jer posmatra netržišne obrasce potrošnje poput zemljoradnje za lične potrebe ili korišćenja zajedničkih dobara. U netržišnoj ekonomiji dominiraju netržišni obrasci – u tržišnoj ekonomiji tržišni. Zato meru zasnovanu na tržišnim cenama ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Drugi metodološki problem je što Pinkerov grafik počinje 1820. godinom tj. epohom industrijskog kapitalizma. Ali kapitalizam nije samo industrijski i nije nastao u devetnaestom, već u ranom šesnaestom veku. Idilična priča preskače tri veka nasilne istorije kapitalizma, koji se bez otimačine zajedničkih poseda u Evropi i kolonizacije izvan nje nikada ne bi razvio. Zapravo standardna priča, protegnuta dublje u prošlost, ne izdržava ni sopstveni test provere: od 1600. do 1820. godine pad blagostanja, aproksimiran kao BDP po stanovniku, u Poljskoj i Indiji opao je za 21% odnosno 26%. A od 1700. do 1820. godine opao je i u Kini, Peruu, Južnoj Africi i Meksiku – za 43, 28, 56 i 32 odsto.

Nejednakost je pitanje moći, a siromaštvo procedure

Sve ovo uzdrmava ustaljeno gledište, jer BNPL model ukazuje da uspon kapitalizma koincidira sa padom, a ne rastom ljudskog blagostanja. Gde je ono i poraslo, poraslo je zbog politika koje su tržišne sile ograničavale, a ne puštale s lanca: od univerzalnih socijalnih davanja i progresivnog oporezivanja, preko sindikalizacije, masovnog opismenjivanja, vakcinacije i emancipacije. Takve mere smanjivale su i nejednakost i siromaštvo.

Nejednakosti su relacione – siromaštvo nije. Nejednakosti su pitanje moći, a siromaštvo procedure o povećanju broja dolara u džepu na dan. Zato su nejednakosti prva i najvažnija tema. Sužena optika siromaštva je za složen problem slepa, za protivargumente gluva a za odnose moći mutava. Upravo to je bogatašima čini zgodnom, a njihovim štićenicima isplativom.

www.masina.rs