Piše: Mirko BOLJEVIĆ

Nijesam očekivao da će me novinski članci s današnjim datumom tako naglo prebačit – pravo u prvi razred srednje škole. Sjećam se kao juče: prvi čas tehničkog crtanja, miris novih sveski, a pred nama – mlad profesor sa osmijehom koji je mogao razoružati i najtvrdoglavijeg mangupa. Govorio je s oduševljenjem o linijama, perspektivama, i alatima koji će nam biti potrebni da kroz godinu naučimo nešto više od pukog crtanja – u stvari, preciznost, odgovornost… i pomalo strpljenja.

Ali strpljenje nije bilo jača strana S1a.

Dok je profesor pokušavao naučit naša imena, neko je odlučio da uljepša čas. Odlomio je komadić ultraplasta sa školskog stola i lansirao ga s’ kažiprsta frnjokom – pravo u profesorovo čelo!

Tišina.

Profesor se samo nasmiješio i zamolio “strijelca” da se predstavi.

Tišina, još jednom.

Pola sata kasnije, doŠao je direktor M. Nuculović. Isto pitanje, opet ništa.

“Ako ste odlučili ćutati, svi ste mi jednako krivi,” rekao je, i izazvao pravi mali bunt.

Papir i olovka: ko zna, neka napiše. Ko ne zna – neka napiše svoje ime.

Na kraju, Pero PiletiĆ i ja – postadosmo pobjednici demokratije.

Profesor mi je, ladno, upisao jedinicu koju ni komšija Milenko, njegov brat, nije mogao “ispraviti” do kraja godine, uprkos cirklama, rapitografima, radovima koje sam kasnije predao.

Pero je, naravno, saznao ko su bila dvojica koji su nas “prodali”: jedan je lansirao, a drugi je kasnije postao nastavnik u istoj školi. A naš tadašnji profesor? On je dogurao daleko – postao generalni direktor HE ‘Mratinje’. Svetozar BulatoviĆ.

Život, kao i tehnicko crtanje, sastoji se od preciznih linija – ali i poneke frnjoke.