Piše: Ana Milosavljević

Kao istaknuti član Srpske socijaldemokratske partije (SSDP), Tucović je bio aktivni učesnik u pokretima protiv kapitalističke eksploatacije radnika, kao i feudalne eksploatacije seljaka tog vremena. Promovisao je oslobođenje žena, opšte pravo glasa i mnoge druge borbe protiv klasnog društva i ugnjetavanja.

Tucović je takođe bio istinski internacionalista, promovišući prijateljstvo i jednakost ne samo među balkanskim narodima, već i sa radničkom klasom širom sveta. Svi ti principi kojima se vodio Tucović nisu mogli biti izbrisani ni sitničavim potezom kakvo je premeštanje njegovih posmrtnih ostataka sa trga Slavija koji je nekada nosio i njegovo ime.

Načela za koja se Tucović zalagao, žive kroz one koji se svakodnevno bore za pravdu. To je pre svega ono što bi on želeo i možda je to i najbolja politička posveta njegovim najuticajnijim spisima, delima i duhu.

Između oslobođenja i osvajanja: Balkanski ratovi

Godine 1910, pre izbijanja Balkanskih ratova, Tucović je oprezno podržavao ideju Balkanske federacije. Za njega je ključni preduslov za takav poduhvat bio da radničke mase, a ne kapitalisti, budu na čelu. Ispravno je razumeo da samo uz revolucionarnu klasu na čelu može postojati iskreni napor da se narodi ujedine, a ne porobe jedni druge.

Dok su Tucović i drugi socijalisti tog vremena videli viševekovnu tursku i austrougarsku represiju nad regionom kao primarni problem, on je uvideo i dalje korake. Video je da zbog klase na vlasti postoji veliki rizik da se borba protiv imperija pretvori u priliku za kapitalističke klase u regionu da nasilno nameću sopstvenu teritorijalnu ekspanziju.

U apelu srpskim masama da izbegnu šovinistički otrov vladajuće kapitalističke klase, Tucović je napisao: „Ako bi se Makedonija prisajedinila Bugarskoj, onda bi na svakog jednog Bugarina, koji je bio oslobođen, dolazilo po jedan ili više zarobljenih Srba, Grka, Rumuna, Turaka itd. Ako bi se stara Srbija [Kosovo] pridružila Srbiji, onda bi opet na jednoga slobodnoga Srbina dolazilo po dva porobljena Arnautina [Albanaca], Turčina itd. Mi hoćemo slobodu svoga naroda ne uništavajući slobodu drugih.“

SSDP je takođe upozoravao na rizike podeljenog Balkana nakon poraza Osmanskog carstva: „Deleći Balkan na pojedine male zemlje, vi ćete (misli se na srpsku vladu i buržoaziju) u tome baš stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima… Ići će posle Srbi da oslobađaju Srbe ispod bugarske vladavine, a Bugari će ići da oslobađaju Bugare ispod srbske vladavine. I onda će to izazivati neprestana trvenja.“

Kosovo 1912. godine: Osvojeno, ne oslobođeno

Nažalost, sumnje Tucovića i SSDP-a su se pokazale tačnim. Iako su oboje bili glasno protiv Balkanskih ratova, Tucović je ipak bio mobilisan u Prvom balkanskom ratu i učestvovao je u borbi za proterivanje Osmanskog carstva iz regiona. O posledicama tih ratova Tucović je napisao da Srbija „nije samo duplirala svoju teritoriju, već i svoje spoljne neprijatelje.“

Kao rezervni oficir Prvog pešadijskog puka Moravske divizije, Tucović je učestvovao u srpskoj aneksiji Kosova i agresiji na severnu Albaniju. Po povratku je napisao tekst Srbija i Albanija: Jedan Prilog kritici osvajačke politike srpske buržoazije.

U skladu sa svojom ranijom analizom, srpska elita je iskoristila Balkanske ratove kao izgovor za pokolj i pljačku Kosova i Albanije. Sumirajući ono što je video, napisao je: „Izvršen je pokušaj ubistva sa predumišljajem nad celom jednom nacijom.”

Pišući o zauzimanju pretežno albanskog grada Đakovice na Kosovu, Tucović je izjavio: „Ušli smo u tuđu zemlju.“ Dok Srbi često nazivaju Balkanske ratove „oslobodilačkim“, Albanci na Kosovu to nisu tako videli.

O njihovoj poziciji Tucović piše: „Ali naskoro zatim Arbanasi [Albanci] su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbanasko [Albansko] naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severno arbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu.“

Kakav su nov jaram Albanci dočekali Tucović je takođe opisao time što je objasnio kakve zločine je srpska vojska činila nad Albancima: „Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša (…) Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag.“

Opravdanje za ovu kampanju terora bila je borba za srednjovekovnu i mitologizovanu srpsku teritoriju, za koju Tucović primećuje da je u njoj „zatekla mesto Srba srpske srednjovekovne spomenike“. U stvarnosti, ističe on, ova ekspanzionistička politika imala je cilj da se obezbedi izlaz na more kako bi srpska elita mogla više da trguje, a samim tim i više da profitira.

Kako su se njegova najgora predviđanja o agresivnom ponašanju srpske države na Kosovu i u Albaniji obistinila, Tucović je takođe sažeo politički fenomen koji će progoniti ovaj region tokom devedesetih godina dvadesetog veka i do današnjeg dana: „nacionalni ideali vladajućih klasa [su] laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda.“

Prvi svetski rat: Tucovićev poslednji front

Nakon što je razotkrio spletke nacionalne buržoazije, Tucović i SSDP suočili su se sa još jednim ratom sa sopstvenim kontradikcijama i izazovima: Prvim svetskim ratom. Za razliku od Balkanskih ratova, Srbija je ovoga puta bila žrtva ne samo austrougarskog imperijalizma, već i ruskog. Međutim, ovaj rat – kao i svi ratovi – retko je crno-beli.

Srpski socijalisti su prepoznali da odbrana od Austrougarskih napada predstavljaju nastavak borbe za nacionalno oslobođenje. SSDP je to naglasio, pišući: „ako bi ma gde socijaldemokrati uopšte imali pravo da glasaju za rat, to bi na prvom mestu bilo u Srbiji.“ Međutim, srpski socijalisti su na kraju odbacili ono što su videli kao imperijalistički rat za novu podelu sveta i masovno ubijanje radnika. Nažalost, isto se ne može reći za mnoge druge socijaliste Druge internacionale koji su napustili svoja načela i stali uz sopstvene buržoazije.

U prethodnom članku o stavu srpskih socijalista objavljenom na Mašini, Baković Jadžić piše: „Zašto je onda SSDP odbila da prihvati i podrži ovaj rat, makar formalno bio i odbrambeni? Borba srpskih socijalista protiv rata bila je povezana sa borbom protiv vladine politike vezivanja za velike sile („petrogradska diplomatija i pariska berza“), odnosno za jedan od imperijalističkih blokova koji su pripremali međusobni okršaj. Sagledavajući imperijalistički karakter i Centralnih sila i Antante, oni su isticali da oba bloka predstavljaju neprijatelje balkanskih naroda.“

Takva analiza aktuelne situacije u Srbiji, ali i generalno na Balkanu, danas ozbiljno nedostaje. Tucović i drugi revolucionarni socijalisti u Srbiji znali su da se oslobođenje Srbije ne može ostvariti prostim svrstavanje uz jednu imperijalističku silu protiv druge. Da je Tucović danas živ, bio bi zgrožen time što mnogi na srpskoj „levici“ otvoreno pozivaju na potčinjenost Rusiji i Kini kao rešenje za Američku dominaciju.

Sa razornim raspadom Druge internacionale, nade da će se radnici sveta mobilisati protiv rata su se urušile, a sukob koji će ubiti 40 miliona ljudi (uključujući Tucovića) je buknuo. Iako je bio oštro protiv rata, Tucović nije uzmicao pred Austrougarskom i napisao je da je rat: „nametnut Srbiji sa strane imperijalističkih sila Austro-Ugarske i Nemačke. Braneći Srbiju, mi branimo našu narodnu samostalnost i sve naše političke slobode i demokratske tekovine u njoj. Od ishoda ovoga rata zavisi i budućnost socijalizma u Srbiji. I zato ja kao i svi ugledni članovi pokreta, sposobni za borbu, moramo biti u boračkim jedinicama. Zbog toga niti želim, niti bih primio ma kakvo sklonjeno mesto.“

Tucovićeva besmrtnost

Za samo 33 godine života, Tucović je osvetlio mnoge ključne lekcije za klasnu borbu, kako u Srbiji, tako i širom sveta. Ostao je veran svojim principima čak i u vreme rata i uprkos opštoj histeriji i nacionalnoj mržnji koju je srpska vladajuća elita širila prema Albancima. Ali nije bio neko ko se krio iza knjiga i polemika – na kraju je poginuo braneći svoju zemlju i svoja uverenja.

Tucović je vrlo dobro razumeo da sloboda naroda koji žive na Balkanu zavisi od naše sposobnosti da prozremo šovinističku euforiju koju širi bogata elita. U onome što se danas može tumačiti kao predskazanje, Tucović je upozorio: „Odvojeni, pocepani, surevnjivi i neprijateljski jedni prema drugima raspoloženi, mi ćemo na Balkanu uzajamno jedni drugima kopati grob – za tuđ račun.“ Zbog toga svi slobodoljubivi narodi Balkana i sveta moraju nastaviti borbu koju je Tucović pomogao da započne i uteloviti njegov slogan: „Rat ratu! Mir među narodima!”

masina.rs