Piše: Aleksandar Fatić
Osnovna postavka liberalnog mišljenja u društvu je da je „čovek čoveku vuk“, odnosno da bi, u odsustvu institucija, ljudi jedni druge uništavali. Na toj pretpostavci građen je sistem institucionalne kontrole ljudi, a u neoliberalnom dobu, u kome živimo, taj sistem se pretvorio u obrasce korporativne kontrole i eksploatacije.
Studentski pokret u Srbiji je planetarnog značaja u političkom i ideološkom smislu, jer on poziva na direktnu demokratiju i na zauzimanje rezervisanog stava prema institucijama.
Ovaj poziv podrazumeva suprotnu tezu od početne: čovek čoveku nije vuk. Naprotiv, čovek postaje „vuk“ kada ga na to nateruju represivne institucije, korporativna eksploatacija, oduzimanje vremena, porezi, zastrašivanje i stalno lišavanje vremena za razmišljanje. Srpski studenti pozivaju na dubinski, „reset“ sistema, tako što će se uspostaviti autentična direktna demokratija.
Podsetimo, zapadna tradicija demokratije je ponikla iz direktne demokratije u antičkoj Grčkoj, u kojima su se građani okupljali na trgovima i direktno odlučivali o važnim pitanjima.
Kasnije, kada je došlo do formiranja velikih gradova, počelo je prvo razmišljanje o predstavničkoj demokratiji, to jest o sistemu koji imamo danas, a to je da neki ljudi predstavljaju mnoge druge ljude. Drugim rečima, počelo je razmišljanje o političkim strankama.
U svom VII pismu, Platon na jednom mestu insistira da, prilikom izbora ljudi koji predstavljaju građane u bilo kom sistemu vlasti, treba insistirati da to budu ljudi koji ne žele vlast. NJih, drugim rečima, treba naterati na to da, u opštem interesu, vrše vlast. Platon jasno ukazuje da svako ko želi vlast, ko se za nju kandiduje, bori i traži je, po definiciji nije osoba kojoj vlast treba dati.
Studenti u Srbiji su se ogradili od svih onih koji bi, koliko god skriveno i zakukuljeno, hteli da se promovišu na leđima studentskog pokreta – od ProGlas-a, opozicije u parlamentu i od vlasti.
Studentski predlog je uspostavljanje zborova, odnosno sabornog odlučivanja građana direktnim izjašnjavanjem o ključnim pitanjima. Vraćaju nas na korene demokratije kako bi se, iz tog „factory reset“-a, rekonstituisali posrnuli politički sistemi.
Njihova ideja i pokret su značajni, jer predstavljaju obrazac i za ostale posrnule demokratske sisteme, poput onih u Evropi (toj korumpiranoj Evropi koja podržava režim u Srbiji).
Srpski studenti promovišu jednu novu političku i društvenu, antineoliberalnu paradigmu, u kojoj postojanje ili nepostojanje institucija korporativnog duha (institucija koje služe same sebi) nije neophodno i u kojoj ljudi, nasuprot Hobsovoj tezi o „vučjem“ mentalitetu, u stvari spontano sarađuju. Ta činjenica se videla u svim kriznim periodima ovog i drugih društava.
U vreme bombardovanja 1999. kada je država bila utihnula, ljudi nisu jedni drugima kidali vratove, na „vučji“ način, nego se svi sećamo tog perioda kao vremena solidarnosti, empatije i sloge.
Uostalom, metafora o „vukovima“ je pogrešna i mogao ju je smisliti samo neko ko nikada nije video vukove. Naime, u vučjem čoporu, „vuk vuku nije vuk“, kako to Hobs misli, nego baš obrnuto: najsposobniji štite one mlade i one najstarije, brinu se o celom čoporu. Vuk ne ubija i ne jede vuka…
Studenti u Srbiji su vesnici novog globalnog doba. Oni pozivaju na uspostavljanje novog sistema, koji je u filozofiji poznat kao anarhistička paradigma i koja ima velike praktične vrline, pre svega u oslobađanju od straha i u stvaranju prostora za autentične izbore i rušenje uvreženih društvenih praksi.
Zborovi su način na koji funkcioniše direktna demokratija. NJima je moguće izglasati članove Ustavotvorne skupštine, uspostaviti mehanizam tranzicione pravde, raspustiti sadašnje kriminalno pravosuđe i formirati novo uz formulisanje novog ustava, i sve to mirno, zakonito, bez konflikata, bez prejudiciranja političkih ishoda.
Ne postoji nikakva hitnost u tome da se formiraju bilo kakve „prelazne vlade“ protiv volje studenata od strane političkih mešetara koji bi ponovo da nam objasne kako su nam „neophodne institucije“. Studenti imaju razloga što se čuvaju takvih, i što se od njih ograđuju.
Ovde je reč o novoj društvenoj paradigmi, o novom načinu života, a ne o borbi za vlast ili protiv vlasti… Navodno „razočaranje“ studentima pokazuju oni koji su uronjeni u svoje interese i privilegovane načine mišljenja. I koji nisu u stanju da podignu pogled iznad linije na kojoj sebe vide na nekom ministarskom mestu, a svoju grupu drugara kao novu političku stranku.
To nije ono što studenti predlažu. Oni traže nešto dublje, nešto sjajno, nešto novo. Oni ne traže bljutavu borbu za vlast u mutnoj bari beznađa.
Autor je direktor Instituta za praktičnu humanistiku
0 Comments