Piše: Biljana Vankovska

Ono što je u početku izgledalo kao suptilna i postepena militarizacija akademskih prostora u Makedoniji, sada je postalo očigledno. Centar za globalne promene, osnovan na Filozofskom fakultetu u Skopju pre samo 1,5 godine, a čiji sam rukovodilac do skora bila, čini se da je na samrti. Da li je bio neuspešan? Neaktivan? Neefikasan? Upravo suprotno!

Dva meseca nakon što smo uspešno organizovali imeđunarodnu konferenciju o kooperativnom multipolarnom sistemu u Skoplju, i dok smo spremali aplikaciju za jednogodišnji projekat kod instituta China-CEE sa sedištem u Budmpešti, stigla je odluka o razrešenju rukovodioca Centra. Pošto nije bilo nikakvih prethodnih razgovora ili suočavanja sa dekanatom, odlulka je stigla kao grom iz vedrog nema. Od onoga što je do ovog trenutka poznato i rečeno makedonskim medijumima, radi se o optužbama za navodne proceduralne povrede – ma šta god to moglo značiti. Paradoksalno, na nivou dekanske uprave prvo je izglasana odluka o razrešenju, a nedelju dana kasnije evo još se radi na njenoj pravnoj argumentaciji.

Pozicija rukovodioca Centra je neplaćena, dobrovoljna i, da budem iskrena, veoma zahtevna za nekog ko ima zvanje redovnog profesora na korak do penzije. Neko bi ovaj slučaj odbacio kao nešto što ne zaslužuje veliku reakciju, jer nije nikakav gubitak; na ličnom nivou to bi moglo biti zaista istinito. Ali ovde se radi o nečem drugom (i pored kaljanja ugleda stare profesorice). Zbog toga i ovaj tekst: pogledano u širem kontekstu, ovo je samo jedan slučaj koji ukazuje na to kako se baršunasta rukavica može brzo pretvoriti u gvozdenu pesnicu za one koji se usude da izađu iz mejnstrima i izazovu zvanične narative koji se drže samo NATO i EU. Sve izvan toga je blasfemija.

Pre skoro dve godine kada smo radili na otvaranju Centra, kao grupa entuzijasta, verovali smo da je moguće i neophodno otvoriti nove akademske horizonte izvan sve restriktivnijih geopolitičkih narativa kojima NATO i EU su alfa i omega svega. Nametanje nevidljivih barijera globalnoj saradnji i nadolazeću cenzuru u javnom diskursu i akademskoj zajednici bilo je teško prihvatiti – posebno za moju generaciju koja je nekada uživala slobodu mišljenja i internacionalizam u bivšoj Jugoslaviji. Isti osećaj postoji i u krugovima progresivne omladine koja odrasta u pustinji neoliberalne tranzicije.

U ime takozvane vesternizacije — i pod zastavom „naših glavnih strateških ciljeva“, kako to preovlađujući narativ kaže — akademska zajednica u Makedoniji obukla je nevidljivu vojnu uniformu, prihvatajući militarizovan način razmišljanja. Ova promena se pokazala kao veoma profitabilan poduhvat, obezbeđujući grantove za projekte i omogućavajući brze akademske promocije. U okviru paradigme vojno-industrijsko-medijsko-akademskog kompleksa, Makedoniji možda nedostaje značajan doprinos prve dve dimenzije, ali njeni mediji i akademski sektor odaju drugačiju sliku.

Finansijski zavisni mediji svrstali su se sa zapadnim donatorima, voljno preuzimajući ulogu „pasa čuvara“ protiv bilo kakvog uočenog „nepoželjnog/štetnog uticaja“ iz zemalja Globalnog juga. Porast „fact-checkera“ označava samo rebrendiranje mehanizama cenzure koji podsećaju na neka druga vremena. U međuvremenu, akademska zajednica se sve više fokusirala na militarizaciju umova mladih ljudi –da bi ih pripremila ne kao vojnike, već kao lojalne promotere zapadnih narativa.

Istovremeno, studije mira — koje su nekada bile uspostavljene uz velikodušne intelektualne doprinose nordijskih istraživača mira kao što su Johan Galtung, Hakan Viberg i Jan Øberg — postepeno su marginalizovane i postale „nepopularne“ u trenutnom istoriskom trenutku (upravo kada su najpotrebnije).

U širem kontekstu, proliferacija nevladinih organizacija i istraživačkih centara posvećenih detekciji „lažnih vesti, dezinformacija i zlonamernog stranog uticaja“ odražava ovu promenu. Nije iznenađujuće da ovi projekti u velikoj većini ukazuju na Rusiju i Kinu kao krivce, održavajući uski i ideološki vođen dnevni red.

Gledano iz retrospektive, odluka da se osnuje Centar za globalne promene u kome su se okupili naučnici iz celog sveta nije bila samo hrabra i ambiciozna, već je, kako su to zapadni centri moći videli, duboko subverzivna. Međunarodni odbor je uključivao istaknutu grupu mislilaca—među njima Ričard Falk, Džang Vejvej, Džefri Saks, Mohamed Marandi, Jan Oberg, Alehandro Bendana, Radhika Desai, Ričard Sakva i mnogi drugi.

Dnevni red konferencije bio je podjednako impresivan. Učesnika je bilo od Kanade do Južne Afrike, Rusije, Kine, Irana, Nemačke i šire; mnogi su učestvovali na licu mesta, a nekolicina online prezentacijama. Kineski portal Thinkers Forum (Forum mislilaca) je objavio deo ovih prezentacija na svom YouTube kanalu, dok je Centar za globalne promene objavio ceo tok konferencije, sve panele, na svom kanalu, tako nudeći otvoren pristup našim diskusijama, vizijama i ciljevima.

Daleko od toga da je ovo bio jedan od onih rutinskih akademskih događaja ispunjen površnom retorikom; ovo jeste bio revolucionarni forum. Kao što je prof. Richard Sakva sa Kent univerziteta primetio: „Bio je to jedan od najstimulativnijih i intelektualno najuzbudljivijih događaja na kojima sam bio dugo vremena“. Reakcija prof. Džanga Vejveija iz Šangaja bila je još dirljivija: „Veoma sam šokirana čuti ove vesti o Centru, ali s druge strane, to je svedočanstvo o tome šta ste uradili ispravno i o vašem doprinosu cilju mira i multipolarnosti, koji su duboko svi mi cenimo. Molimo računajte na našu podršku u vašem kontinuiranom intelektualnom i političkom nastojanju za bolji, mirniji i humaniji svijet.”

Moj inbox je prepun sličnih poruka stranih kolega. One su najbolja potvrda o kratkotrajnom ali snažnom uticaju i jedinstvenoj vrednosti Centra i njegovog rada. To objašnjava i zašto je postao meta pokušaja da se potisnu alternativni narativi i vizije globalne saradnje.

Dok se trudim da shvatim apsurdnost kažnjavanja za organizovanje uspešnog međunarodnog skupa u maloj i uglavnom zanemarenoj zemlji, zaglušujuća tišina mojih kolega sa univerziteta govori mnogo. Njihov strah je opipljiv, a njihovo ćutanje priča svoju priču. Možda je moj „greh“ u tome što sam prekršila nepisana pravila time što sam negovala neuobičajene akademske veze tokom poslednjih nekoliko meseci – veza koje elita smatra „nepopularnim“. Moja putovanja u Kinu, dva puta, i Rusiju jednom su verovatno izazvala podizanje obrva u nekim krugovima. Mogu samo pretpostavljati da je moje prisustvo i prezentacija na godišnjoj konferenciji Valdai kluba jednostavno prevršilo punu čašu. Lov na veštice je sasvim moguće krenuo od zapadnih mentora koji nastoje da nametnu granice prihvatljivog akademskog diskursa.

Ovo ne znači da sam ja lično od tako velikog značaja u društvu. Ali, sa svojim iskustvom i prepoznatljivišću, postala sam zgodna meta — primer i upozorenje koje će druge odvratiti da čak i ne pomisle da izađu van propisanih granica. Poruka je jasna: neslaganje, pa čak ni radoznalost o alternativnim perspektivama na globalnom planu, neće biti tolerisana.

U svom javnom odgovoru poslala sam jasnu poruku: možda ćete uspeti da ugasite Centar, ali zamah globalnih promena je nezaustavljiv. Multipolarna konferencija je postala moguća zbog pokretanja običnih ljudi koji su svojim malim donacijama (kroz crowd-funding) omogućile nešto što do sada nije bilo moguće. Ono što elite neće da vide, videli su t.z. obični građani – realitet pada Zapada i njegovih navodnih vrednosti. Ovi ljudi, opterećeni posledicama ovog trenda u svakodnevnom životu, žude da neko bude glas za bezglasne.

Politički Zapad, u svojoj oholosti, ubrzava sopstvenu imploziju. Ono čemu smo sada svedoci daleko je gore od tenzija iz Prvog hladnog rata (bar mi iz bivše Jugoslavije ne sećamo se ovakvih dešavanja). Dok čekam svoju konačnu presudu – ne samo u vezi sa razrešenjem već i potencijalnom sudbinom samog Centra – moja poruka onima koji organizuju ovu kampanju je u duhu reči Roze Luksemburg: bila sam, jesam, biću.

Sloboda je uvek sloboda neistomišljenika, i ja neću biti ućutkana. Moja posvećenost međunarodnoj solidarnosti sa svim ugnjetavanim i žrtvama genocida ostaje nepokolebljiva. Nastaviću da radim, u okviru svojih nogućnosti, na postavljanju temelja za novi, pravedniji i humaniji svet izgrađen na idealima pravog ljudskog bratstva. Bez obzira da li se radi o užim ili širim krugovima saradnje i umrežavanja, ključno je ne biti paralizovan ili odvraćen. Budućnost čovečanstva je vredna svakog ličnog napora ili žrtve.

Napomena: Tekst je izvorno napisan na engleskom jeziku, a autorka ga je prevela specijalno za portal PCNEN