“Kada bi stanovnici Jugoslavije htjeli sjutra potpisati peticiju da se Jugoslavija obnovi, svjetske sile to ne bi dozvolile. Tako da od nove Jugoslavije nema ništa. Ostaje nam samo da živimo kao normalni susjedi i surađujemo kao normalni ljudi”, rekao je u intervjuu za beogradski nedjeljnik Radar Duško Ljuština, direktor teatra na Brionima.

“Šta može biti moj odgovor na pitanje: u kojoj si ti državi Ljuština živio 1984. godine? Ja ne mogu reći da sam živio u Grčkoj, ni u Švedskoj. Ja sam živio u Jugoslaviji. Nekome je u toj Jugoslaviji bilo lijepo, nekome je bilo ružno. Neko je tu Jugoslaviju volio, neko je nije volio. I tu je ključ svih naših pitanja i odgovora. Ja sam 2018. godine napisao knjigu koja se zove Rasprodano. Imao sam tri razloga da je napišem: moj otac, moji glumci i Rade Šerbedžija. Moj otac i ja se ni u čemu nismo slagali: ja sam bio član Saveza komunista, moj otac nije mogao smisliti partiju. Moj otac je bio religiozan, ja sam neki agnostik… Sve je bilo različito, a voljeli smo se nebeski. I on mene kao sina, i ja njega kao oca. Međutim, danas, s onim sa kime se ideološki ne slažemo, mi se sa njim ne družimo. Mi postajemo jedni drugima neprijatelji. O glumcima sam pisao u znak zahvalnosti što su me podržavali kad je bilo najteže, a o Radi Šerbedžiji zato što je o njemu napisano tone neistina. I nikome za te neistine nije žao, i niko nije bio kriv zbog toga. Kod nas se na nekim prostorima bivše Jugoslavije teško živi kao čovjek, Puno se lakše živi kao Srbin, Hrvat, Bošnjak, Makedonac… nego kao čovjek”, kaže Ljuština.