Piše: Aleksandar Dugin

Na Bliskom istoku se odvija pravi rat. Nakon izraelskog terorističkog napada upotrebom pejdžera, mobilnih telefona i sličnih aparata, u južnom Libanu počeli su masovni raketni napadi i tepih bombardovanja. Izrael je jasno odlučio da se od žrtve pretvori u krvnika, započevši, posle genocida nad stanovništvom Gaze, genocid nad življem Libana. To neminovno znači uključivanje u rat i drugih šiitskih zemalja i pokreta: Sirije, Iraka, jemenskih Huta, i, što je najvažnije, Irana i – u sledećoj fazi – sunitskih država. Izraelu je očigledno potreban rat. On deluje u punom obimu, nemilosrdno, okrutno, „starozavetno“. Ovaj sudar nikako ne može biti lokalna pojava. Eskalacija je neizbežna, a ne može se isključiti upotreba nuklearnog oružja, koje Izrael ima, ali koje može imati i Iran. Naravno, ovde je reč samo o taktičkom nuklearnom oružju ili „prljavim“ bombama, što u planetarnom kontekstu nije sve pogubno, ali će to na najkatastrofalniji način uticati na sudbinu regiona.

Libanski rat ima nekoliko objašnjenja. Zaustavimo se na dva.

MISTIKA JEDNOG SUKOBA

Prvo: ciljevi Izraela i eshatološki kontekst. Važno je razumeti koje ciljeve ima jevrejska država. Naravno, Netanijahuov ekstremni radikalizam može se smatrati posledicom psihološke traume nakon napada Hamasa na Izrael i uzimanja talaca. Bio je to teroristički čin, ali Izrael nije našao ništa bolje nego da na teror odgovori terorom: na mali teror – velikim, univerzalnim terorom, uništavajući sve, ne štedeći nikoga. Niko ne opravdava akcije Hamasa, ali onda je počeo genocid. Hamasov teror su osudili svi, a izraelski genocid nad stanovništvom Gaze osudili su svi osim Kolektivnog zapada i njegovih satelita. Dvostruki standardi su u pitanju. Isto će se desiti i s Libanom. Zapad pokriva Izrael, kao što je slučaj i s nacističkom huntom Zelenskog. I nema razloga da se nadamo promeni ove pozicije (pogotovo što je Tramp, iako očigledno prezire Zelenskog, nepokolebljiv pristalica Izraela).

Ali šta Netanijahu zaista pokušava da postigne? Kolektivni stres zbog Hamasovih napada ni na koji način ne razjašnjava prave ciljeve rata koji se upravo rasplamsava. Činjenica je da je pozicija Izraela uoči rata u Gazi načelno bila stabilna.

PITANJE DEMOGRAFIJE

Glavna pretnja je, u suštini, bila demografska, budući da je izraelsko društvo u arapskom moru samo malo etno-religiozno ostrvo, što ostaje čak i s visokim natalitetom ne samo među ortodoksnim Jevrejima („haredim“) već i u sekularnim porodicama. Sve je to neuporedivo manje ako se Palestincima dve autonomije i samom Izraelu doda i stanovništvo susednih arapskih zemalja, koje su etnički i verski srodne Palestincima. U takvoj situaciji, bilo kakvo jačanje pozicije Izraela u regionu, a da ne govorimo o kolonizaciji palestinskih zemalja od strane izraelskih doseljenika, bilo bi jednostavno nemoguće. Uz održavanje postojećeg stanja, Izrael kao država Jevreja bio bi osuđen na nestanak nakon izvesnog vremena, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog demografije.

Uz to, sprovođenje desničarskog cionističkog projekta „Velikog Izraela“ od mora do mora izgledalo bi potpuno nezamislivo. Jednostavno, nema ko da naseli ili razvije ove teritorije u okruženju gusto naseljenog arapskog stanovništva.

Netanijahu je onda započeo vojne operacije u Gazi i proširio ih na teritoriju južnog Libana.

ESHATOLOŠKI RAT

U Gazi smo već videli kako se otkriva pravi cilj – istrebljenje Palestinaca uz istovremeno uklanjanje onih koji prežive van granica Izraela. Koliko god jezivo zvučalo, to ima smisla kad je u pitanju Izrael. Budući da ne možemo dovoljno ozbiljno da poboljšamo sopstvenu demografiju, ostaje da uništimo stanovništvo koje svojim postojanjem i etno-religijskim kodom ometa realizaciju eshatoloških projekata. Ali to bi bilo nepromišljeno i neostvarljivo da nije bilo očekivanja da će se posle odlučujućeg prodora dogoditi nešto izuzetno. I ovaj izuzetan događaj nikako nije „crni labud“ (događaj koji se ne može predvideti, iznenadno zbivanje koje spreči ono što je planirano, nap. prev.) već sasvim određena pojava – dolazak Mošijaha. Prema jevrejskim stavovima, pre dolaska Mošijaha (prema nekim verzijama, tek posle njegovog dolaska, što objašnjava anticionističke struje među „haredim“, ortodoksnim sledbenicima judaizam), Jevreji bi trebalo da se masovno vrate u Obećanu zemlju iz rasejanja, da proglase Jerusalim za prestonicu, a zatim da sruše džamiju Al Aksa, drugu najvažniju svetinju islama, i na njenom mestu sagrade Treći hram. Tada će doći Mošijah i svi narodi sveta će mu se klanjati, pošto će njegova moć biti apsolutna. To će biti trenutak uspostavljanja svetske jevrejske imperije, a Jevreji će, kao izabrani, vladati narodima „gvozdenom palicom“.

DOGAĐAJI POSLEDNJEG VREMENA

Ovakav je otprilike program koji otvoreno ispovedaju religiozni cionisti iz Netanijahuovog užeg kruga – Itamar Ben-Gvir, Bezalel Smotrič, kao i njihovi duhovni uzori, rabin Kuk, Majer Kahane i savremeni rabin Dov Lior. Genocid nad Palestincima je po ovom modelu „usputna šteta“ zbog fundamentalne prirode predstojećeg događaja. Netanijahu se oslanja na ovu grupu. Izgradnja „Velikog Izraela“ i prateći eshatološki ratovi dobijaju smisao upravo u kontekstu uslova za dolazak Mošijaha. Nije slučajno što je Hamas svoj teroristički napad nazvao „Al Aksa poplavom“. Takođe treba napomenuti da je među šiitima takav scenario rušenja džamije Al Aksa i početka konačnog rata sa snagama Dadžala (Antihrista) u Svetoj zemlji opšte mesto u svim eshatološkim hadisima (reč je o šiitskom svetom predanju, nap. prir.).
Drugim rečima, Armagedon se rasplamsava na Bliskom istoku u najbukvalnijem smislu – to je rat Poslednjeg vremena. Ovako to vide Netanijahu i njegovo okruženje, pri čemu šiiti to shvataju na potpuno isti način, doduše iz svoje religijske perspektive. Naravno, sekularni Izraelci, koji ne veruju ni u šta drugo osim u monetu zvanu šekel i individualni komfor, hitaju da demonstriraju protiv sopstvene vlade. Takođe, sekularni krugovi šiitskih zemalja – pre svega privrednici i omladina – ne poznaju nikakve eshatološke hadise. Ali istoriju sada, kao što vidimo, ne pokreću oni, već ljudi sa pojačanom svešću o kraju sveta i događajima koji ga prate.

GEOPOLITIČKO TUMAČENJE SUKOBA

Drugo objašnjenje za rat na Bliskom istoku je geopolitičko. Naše vreme prolazi u senci glavne dileme: unipolarni svet, odnosno hegemonija Zapada, ne želi kraj i pokušava svim silama da se odbrani, a protiv njega se diže multipolarni svet s novom snagom, čija svaka civilizacija insistira na punom suverenitetu, a samim tim i na nezavisnosti od Kolektivnog zapada, što neminovno vodi u borbu protiv hegemonije.

Prvi front ovog rata je Ukrajina, gde nacistički režim Kijeva, uspostavljen, opremljen i podržan od Kolektivnog zapada, vodi rat protiv nas, suverene Rusije kao pravoslavno-evroazijske civilizacije, jednog od najvažnijih polova multipolarnosti budućeg sveta i perjanice antihegemonističke borbe. Zapad se bori tuđim rukama, ali se sprema da se direktno uključi u rat s Rusijom.

NOVO BOJIŠTE I PRERASPODELA SVETSKE MOĆI

U tom kontekstu, Bliski istok je još jedno bojište rata unipolarnog protiv multipolarnog sveta. Ako su u očima Netanijahua i eshatoloških cionista Izrael i sudbina jevrejskog naroda neraskidivo povezani s Mošijahom i stoje u centru sveta, onda je za zapadne globaliste sam Izrael puko oruđe u borbi za održavanje planetarne hegemonije. Islamski svet, koji odbacuje liberalne vrednosti, smatra se antagonističkom civilizacijom. Time se i Kolektivni zapad postepeno uvlači u rat. Istovremeno, upravo su šiiti ideološka avangarda u islamskoj civilizaciji, pa moć Zapada ustaje pre svega protiv njih. Uz pomoć Izraela, Zapad se nada da će udariti na još jedan – islamski – pol multipolarnog sveta. U te svrhe Vašington sada užurbano jača savezništvo sa svojim vazalima među sunitskim zemljama, pre svega sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Teško da u Mošijaha veruju u Vašingtonu (mada – ko zna?), ali otvaranje fronta protiv islamske civilizacije, pri čemu se koriste militantni cionizam i velikoizraelski projekat – to je očigledan cilj globalista.

SUKOBI NA DALEKOM ISTOKU I DRUGDE

Sledi Tajvan i sukob s drugim polom multipolarnog sveta – Kinom. I opet će se Kolektivni zapad oslanjati na regionalne posrednike – isti taj Tajvan, Japan, Južnu Koreju – i pokušati da uvuče Indiju u svoju koaliciju. Iako je Indija još jedan pol multipolarnosti, da bi sprečio pokret Delhija ka antizapadnoj dekolonizaciji i daljoj suverenizaciji, Zapad je izveo nedavnu obojenu revoluciju protiv proindijske vlade Bangladeša sa šeikom Hasinom na čelu. Očigledno je da se spremaju i drugi frontovi istog rata – u Africi i Latinskoj Americi, kao i u raznim regionima islamskog sveta.

Sudbina svetskog poretka u nastajanju odlučivaće se na svim tim frontoima: da li će Zapad zadržati svoju hegemoniju ili će multipolarni svet postati realnost, a Zapad u njemu samo jedna od nekoliko civilizacija s pravom glasa, ali lišen statusa hegemona, pa čak i lidera.

Međutim, za sada smo u drugoj fazi – na pragu velikog rata na Bliskom istoku.

BUDIMO TREZVENI

Pre nego što smislimo kako da pristupimo drugom frontu velike geopolitičke preraspodele sveta, moramo jasno razumeti ciljeve globalnih učesnika u ovom sukobu, a ne graditi nepotrebne iluzije o motivima glavnih sila na sceni. Danas nam je potreban geopolitički realizam, koji smireno i uzdržano uzima u obzir sve temeljne činioce teške situacije u kojoj se mi – i celo čovečanstvo – nalazimo. Emocije se moraju ostaviti po strani u korist hladne procene onoga što se dešava, uključujući i one dimenzije koje nismo navikli da uzimamo u obzir u doba sovjetskog i liberalnog režima u Rusiji. Ranije se sve objašnjavalo ideologijom, ekonomijom, energijom, borbom za resurse. Sve to jeste i danas prisutno, ali definitivno nije glavno. Mnogo su bitnija razmatranja eshatološke, civilizacijske i planetarno-geopolitičke prirode. Predugo smo sledili materiju, zanemarujući svet ideja. Ideje su ipak ono što pokreće svet.

Preveo: Vladimir Dimitrijević

RIA Novosti

PEČAT