Piše: Fjodor Lukjanov

Godišnja Generalna skupština Ujedinjenih nacija – koja okuplja svetske lidere i visoke zvaničnike – otvorena je u Njujorku. Ovog puta, generalnoj debati je prethodio Samit o budućnosti – inicijativa generalnog sekretara UN-a, Antonija Gutereša. Sledeće godine ovo „globalno telo“ puni 80 godina, pa njegove vladajuće institucije žele da formulišu set predloga o tome šta bi trebali raditi u susret svetu koji se rapidno menja.

Ipak, ne treba preterati sa očekivanjima. Ujedinjene nacije nisu svetska vlada koja ima moć da donosi i sprovodi odluke. One su pre barometar stanja u međunarodnim odnosima, što znači da normalno funkcionišu kada su „svetske prilike“ relativno organizovane. Drugim rečima, kada u njima postoji efektivna hijerarhija. Trenutno, ničega sličnog nema.

Štaviše, preovlađujuće raspoloženje u međunarodnoj zajednici se može opisati kao neagresivna pobuna. Dakle, iako nema želje za „svetskom revolucijom“ (osim kod marginalizovanih ekstremista koje je lako ućutkati), postoji sve veće odbacivanje ideje da se slede nečija naređenja.

Transformacija sistema

U tom kontekstu je jasno da su dokumenti koje treba usvojiti (Sporazum za budućnost, prateći Globalni digitalni dogovor i Deklaracija o budućim generacijama) samo nacrti. A možda i oko njih ne bude saglasnosti, jer su zemlje učesnice u procesu, naročito neke, danas posebno osetljive na specifične formulacije i na uočene pokušaje da im se izvuče „tlo pod nogama“.

Sposobnost ili nesposobnost da se postigne saglasnost oko tekstova biće indikator trenutnog stanja, ali će imati mali uticaj na popravljanje istog. U svakom slučaju, pitanje budućnosti međunarodnih institucija ostaje na dnevnom redu kao podsetnik na transformaciju globalnog sistema.

Zabrinutost rukovodstva organizacije je razumljiva. Ujedinjene nacije u svom sadašnjem obliku predstavljaju ostatak prošlog doba. To nije samo zbog toga što sastav Saveta bezbednosti odražava rezultate rata koji je završen u prvoj polovini prošlog veka. Nego je i veliko pitanje da li je globalni sistem, čiji su mehanizmi upravljanja institucijom formirani dogovorom „vodećih igrača“, i dalje netaknut.

Zastave zemalja članica ispred kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi (Foto: Tanjug/Shutterstock/nexus 7)
Pre svega, ko su sada ti vodeći igrači? Za početak i ne bez razloga, kao prepreka reformi Saveta bezbednosti navodi se nesposobnost sadašnje „petorke“ da se dogovori o proširenju. Ali, razumno je postaviti još jedno pitanje: da li su kandidati za priželjkivana mesta u SB spremni da se dogovore ko će od njih ući u to prestižno telo? Ne bih rekao, jer kriterijuma za to može biti mnogo (regionalni, ekonomski, demografski, istorijski, kulturni, verski itd.), a za svaki od njih postoje preferencije koje se često ne poklapaju.

Drugo, koja ovlašćenja treba da imaju reformisane institucije? Tradicionalno, one ukazuju na važnost i primat međunarodnog prava, budući da su UN čuvar normi iskazanih u Povelji. Ali, ako bacimo oko na praksu, videćemo da je svako pravo derivat ravnoteže snaga, odnosno mogućnosti uticaja na pravna tumačenja. I sama Povelja UN-a već ostavlja mnogo prostora za tumačenje – pogotovo u domenu škakljive formulacije o teritorijalnom integritetu i pravu na samoopredeljenje. A u današnjem veoma kompetitivnom okruženju, sve nejasnoće i različita tumačenja su ispunjena direktnim sukobima, koji se svakako ne rešavaju zakonom, nego pukom silom.

Diverzifikacija sveta

Postoji još jedan važan aspekt. Sadašnje međunarodno pravo je proizvod zapadne političke kulture i misli. Pritom, ovo nije nužno ni dobro ni loše, već gola istorijska činjenica. Tu ne mislimo na takozvani „poredak zasnovan na pravilima“ koji je postao instrument američke hegemonije, već o pravnim normama koje su priznate od strane svih.

U svetu kojim dominiraju zapadni (prvo evropski, a zatim transatlantski) konceptualni pristupi, oni su, prirodno, odredili i „pravnu sferu“. Ali promene koje se sada dešavaju nagrizaju njihov monopol. To je prirodan proces (izazvan promenom okolnosti), a ne rezultat nečijih namernih radnji.

Nastavak ovog procesa će nepovratno doneti kulturnu i političku diverzifikaciju sveta. To važi i za pravne kulture, koje su sve različite i od kojih svaka nosi barem trag svoje tradicije. Dakle, međunarodne norme u heterogenom svetu, teoretski gledano, ne bi trebalo da se rukovode jednim, već da usklađuju različite pristupe.

Zamenik američkog ambasadora pri UN, Robert Vud, ulaže veto tokom sastanka Saveta bezbednosti o Gazi, Njujork, 8. decembra 2023. (Foto: Charly Triballeau/AFP)
Multipolarni svet (inače nesavršen pojam koji ne objašnjava mnogo, ali ćemo ga koristiti jer je uobičajen) je okruženje koje je krajnje nepovoljno za regulaciju. Međutim, to ne znači da treba odustati od Ujedinjenih nacija. Složenost sveta ne negira njegovu međusobnu povezanost. I upravo ta međusobna povezanost utiče na prirodu nadmetanja među državama i čini sporazumevanje nužnim, barem u onim pitanjima od kojih nema bežanja. A takvih ima mnogo.

Možda bi polazna tačka za buduću reformu UN-a, do koje će se jednog dana sigurno doći, trebalo da bude priznanje da najvažnije pitanje nije ‘ko su ovde šefovi’ (u smislu spora oko sastava Saveta bezbednosti), nego kako izgraditi interakciju između mnogih Indijanaca (da pozajmimo metaforu), koji nisu deo „istorijske petorke“. Oni ne žele da se povinuju naređenjima, a igraju sve istaknutiju ulogu na svetskoj sceni i formulišu sopstvene zahteve. U srži ovih zahteva zapravo i jesu oni globalni problemi zbog čijeg su rešavanja formirane Ujedinjene nacije.

 

Imaju li UN budućnost?