Piše: Stiven Volt
Američka spoljna politika poslednjih godina deluje kao serija promašaja: neuspešni ratovi u Iraku i Avganistanu, neuspeli mirovni napori na Bliskom istoku, sve veći nuklearni kapaciteti nekih rivalskih sila i brojna druga sramoćenja. I poslednji udarac – pogibija troje američkih vojnika u Jordanu u napadu dronom proiranske milicije – nameće nova pitanja o tome šta američke snage uopšte rade u ovim nemirnim područjima i ima li smisla da se one i dalje tu drže.
Primamljivo je pripisivati krivicu za ove stalne neuspehe nekompetentnom američkom vođstvu (iz obe stranke) ili pogrešno odabranoj velikoj strategiji – i sam sam mnogo puta pisao ovakvu vrstu kritike – ali američki napori da se oblikuje svetska politika nailaze na dublje strukturne probleme koje ponekad previđamo. Američke inicijative ponekad ne uspevaju ne zato što je američka strategija nužno pogrešna ili zato što su vršioci vlasti manje umešni nego oni kakve bismo želeli – već zato što protivnici imaju viši ulog u sukobu, i spremniji su da više od nas žrtvuju kako bi osigurali željene ishode. U ovakvim situacijama, nadmoć u američkoj sili može biti nadjačana protivnikovom nadmoći na planu odlučnosti.
Problem se velikim delom javlja zato što su SAD kudikamo najbezbednija velika sila u modernoj istoriji. One nemaju ozbiljnijeg protivnika bilo gde blizu svoje sopstvene teritorije. Imaju veliku, sofisticiranu i raznovrsnu ekonomiju. Poseduju 1.000 nuklearnih bombi. I uživaju izuzetno povoljan geografski položaj. Njihov sadašnji nivo bezbednosti i prosperiteta možda neće potrajati zanavek – ali nijedna druga država (i svakako ne velika sila) nije danas u podjednako srećnom položaju.
Intervencija van kuće
Ishodište ovoga je paradoks: SAD mogu tumarati svetom i intervenisati u udaljenim problematičnim situacijama, zato što ne moraju da brinu o odbrani svoje teritorije od vojnog napada. Ali ove povoljne okolnosti takođe znače da ono što se odigrava u tim udaljenim regionima je retko kritično važno za američki opstanak i može biti samo labavo povezano sa američkim dugoročnim prosperitetom. Između ostalog, ovo znači da skoro svaki veći rat koji su vodile SAD je, u izvesnom stepenu, rat koji su odabrale (war of choice).
Države suočene sa neprijateljskim napadačem ili one koje se nađu u bezbednosnoj situaciji koja se naglo pogoršava mogu da ostanu bez drugog izbora nego da se bore da sačuvaju svoju nezavisnost, ali SAD se nisu suočavale sa ovakvim problemima još od 19. veka. Čak ni ulazak SAD u oba svetska rata nije bio nužan u strogom smislu te reči: iako verujem da je intervenisanje u oba ova rata bila ispravna odluka, zasnovana na strateškim i moralnim osnovama, američko učešće žestoko je preispitivano u to vreme – i to iz vrlo razumljivih razloga.
Od tada SAD su često ulazile u ratove u kojima su se borile protiv neprijatelja daleko od svojih obala, ili blizu teritorije svojih protivnika ili na njihovoj teritoriji. Daleko slabija Kina intervenisala je u Korejskom ratu zato što su se američke snage približavale kineskoj granici, a Mao Cedung je bio voljan da žrtvuje više od 100.000 ljudi kako bi onemogućio da Amerikanci i njihovi saveznici kontrolišu celo Korejsko poluostrvo. SAD je bilo dovoljno stalo da u Vijetnam pošalju više od dva miliona vojnika i izgube više od 58.000 smrtno stradalih, ali je Severnom Vijetnamu do pobede bilo stalo mnogo više nego nama, zbog čega su podneli daleko veće gubitke i na kraju prevagnuli.
Amerikanci su bili više nego voljni da gone Al Kaidu u Avganistanu nakon napada 11. septembra 2001. godine, čak su bili spremni i da tu ostanu godinama pokušavajući da onemoguće Talibane da ponovo zaposednu vlast. Na kraju, međutim, potonjim je više stalo do sudbine te zemlje nego nama. Slične okolnosti se takođe sada pojavljuju u Ukrajini: SAD i drugi su bili voljni da šalju novac i oružje, da preduzmu druge skupe korake kako bi pomogli Kijevu, ali ruski državni vrh je voljan da pošalje vojnike da se bore i umiru na toj zemlji – što strane države koje podržavaju Ukrajinu nisu. Ne zbog navodnog malodušja zapadnih lidera već zato što je to važnije pitanje Moskvi (i Ukrajini) nego što je ostatku sveta. Isti neugodan problem pomalja se u vezi sa debatama o Tajvanu: bez obzira koliko često američki zvaničnici i odbrambeni stručnjaci ističu da je tajvanska autonomija vitalni američki interes – teško je pouzdano reći da je njima više stalo do ovog pitanja nego Pekingu.
Molim čitaoca da obrati pažnju: činjenica da protivnici mogu imati viši ulog, stoga i veću odlučnost, ne znači da SAD ne bi trebalo da prihvataju globalne obaveze niti da ne bi trebalo da intervenišu u udaljenim sukobima. Nije potrebna podjednaka odlučnost da bi se protivnik odvratio od izvođenja neke rizične akcije, na primer, zato što ne može biti siguran da neće naići na odgovor te da neće pretrpeti štetu koju nije spreman da podnese. Niti to znači da odlučniji protivnici nužno pobeđuju, kao što su pokazali sukobi u Iraku 1991. godine, Srbiji 1999. i borba protiv Islamske države u Iraku. Ali činjenica je da SAD uobičajeno deluju daleko od kuće i da su njihovi protivnici odlučniji od njih je trajna osobenost opštih strateških prilika.
Dominacija odbrane
U praksi, SAD su se nosile sa ovim problemom na dva načina: prvi pristup je bilo povezivanje američke reputacije za razrešenje i kredibilnosti ishoda pojedinačnog sukoba. Čak i ukoliko su ulozi manji od vitalnih, zvaničnici nastavljaju da insistiraju da moraju da odnesu prevagu kako bi odvratili buduće izazivače negde drugde. U praksi, ova strategija je pokušaj da se protivnik uveri kako su američki interesi u vezi za pojedinačnim pitanjem veći nego što se prvobitno činilo, zato što je to pitanje povezano sa drugim preuzetim obavezama ili interesima koje su SAD mogle preuzeti u prošlosti.
Kao što smo videli u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, ovaj pristup može pomoći u održavanju javne podrške za ratove koji ne idu dobro i gde se čini da su koristi veće od troškova. Ali to možda neće uveriti protivnike da će Vašington istrajati na ovom pravcu zauvek – posebno ukoliko su krajnje odlučni da istraju i ukoliko drugi američki saveznici počnu da se žale da Vašington rasipa resurse koji bi se mogli iskoristiti za njihovu zaštitu. Izazivači će pre ili kasnije ovo razumeti i tragaće za okolnostima u kojima mogu da deluju u svoju korist. Samo po sebi pozivanje na neku verziju teorije domino efekta neće biti efikasna strategija. Štaviše, što više obaveza preuzme jedna zemlje, teže je da poštuje svaku od tih obaveza, te svako pojedinačno obavezivanje postaje manje kredibilno.
Drugo rešenje jeste održanje dovoljnog stepena vojne i ekonomske superiornosti koji omogućavaju SAD da potuku protivnika uz malo ili nimalo štete po sebe. Protivniku može biti više stalo do pitanja oko kojeg je nastao spor, ali to nije od veće važnosti ukoliko mora da plati visoku cenu da bi ostvario svoje ciljeve. Sadam Husein prkosio je SAD 1990. zato što je mislio da američko društvo ne može da prihvati gubitak 10.000 ljudi u jednoj bici, no američke vođe su znale da njihovi gubici neće biti ni blizu tog broja, a Pustinjska oluja je posvedočila da su njihove procene bile ispravne. Zapravo, mogao bi se zastupati stav da ovaj princip naglašava čitav američki pristup odbrambenoj i spoljnoj politici:
- SAD troše mnogo novca kako bi stekle sposobnosti kojima mogu potući neprijatelja po relativno niskoj ceni;
- opredeljeuju mnoštvo resursa za različite mere zaštite sopstvenih snaga, koriste kontrolu nad ključnim čvorištima globalnog finansijskog sistema kako bi nametnule jednostrane sankcije drugima; i
- oslanjaju se na lokalne kopnene snage (kao što su iračke specijalne snage protiv Islamske države, a danas Ukrajinci protiv Rusa) kada je to moguće.
Problem je što je marginu prednosti ovog nivoa teško održavati – posebno nakon što je unipolarni momenat okončan i ponovo je na sceni rivalstvo između velikih sila.
Povrh toga, naša vojna prednost opada kada smo suočeni sa pobunjenicima i drugim oblicima lokalnog otpora. Tehnološki razvoj (kao što su dronovi, pojačani nadzor, proširenje raketnih kapaciteta i drugo) takođe daju relativno slabim akterima – kakav su npr. Huti u Jemenu – sposobnost da nanesu štetu protivniku čiji su ukupni kapaciteti daleko jači. Slabi, ali visoko motivisani lokalni akteri – poput milicije koja je izvela napad dronom u Jordanu – možda nisu sposobni da prisile SAD da učine šta bi oni hteli, ali mogu da otežaju Sjedinjenim Državama da neometano deluju, onako kako su to mogli da čine pre nekoliko decenija.
Ukoliko svet ulazi u period dominacije odbrane i ukoliko je rešenost većine država najveća u njihovom neposrednom okruženju, onda će sposobnost bilo koje zemlje da ostvari ogroman i neprikosnoven globalni uticaj opasti. Moguće je zamisliti nastajući multipolarni poredak u kojem pet-šest ili više velikih sila ostvaruje visok stepen uticaja blizu svoje zemlje, ali čiji uticaj brzo opada kako se udaljuju od svoje matične teritorije. Uticaj će opadati delimično zato što sposobnost projektovanja sile opada sa udaljenošću, ali i zato što se, što je naše delovanje udaljenije, ravnoteža odlučnosti narušava u korist protivnika.
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
0 Comments