Na osnovu svojih kritika marksističkog prikaza, Rajt pokušava da razvije alternativnu strategiju za razmišljanje o socijalizmu. Dok marksovski prikaz počiva na „determinističkoj teoriji koja se tiče ključnih svojstava putanje razvoja kapitalizma“, Rajt nastoji da razvije koncept „strukturalne mogućnosti“. Umesto „mape puta“ ukorenjene u, naizgled, determinističkoj teoriji, Rajt tvrdi da nam je potreban „socijalistički kompas“ koji „nam pokazuje pravac kojim želimo da idemo, i odometar koji nam govori koliko smo prešli od naše polazne tačke“

Autor: Dylan Riley

Na današnjoj levici postoji mnogo autora koji su temeljno proučili i izradili sjajne kritičke studije na teme kapitalizma, države, kulture i geopolitike. Ali, današnja levica pati od, skoro, potpunog nedostatka strateškog promišljanja o budućnosti. Postoje dva očigledna objašnjenja za ovo: ponor između nepravdi globalnog kapitalizma i vrsta društvenih subjekata koji bi ga potencijalno mogli transformisati i skepticizam prema projektu naučno zasnovane radikalne politike.

Šta god da je razlog nedostatka ovakvog strateškog razmišljanja, ostaje činjenica da levica još uvek čeka da se pojavi neko ko bi možda mogao da bude perjanica strateškog razmišljanja, kao što su to bili Gramši,  Kautski u mlađem dobu, Lenjin, Roza Luksemburg ili Trocki. Tekst Četiri strategije društvene emancipacije (prvi deo možete pročitati ovde, a drugi ovde) Erika Olina Rajta, koja predstavlja sumirani sažetak glavne političke poruke njegovih knjiga Kako danas biti antikapitalista i Zamišljajući realne utopije iz 2010. godine, fokusira se upravo na pitanja socijalističke strategije koja su bila u srži revolucionarne marksističke tradicije. Ako ni zbog čega drugog, njegova hrabra i jasno izrečena pozicija zaslužuje veliku pažnju.

Specifičan problem obe Rajtove knjige, Zamišljajući realne utopije i Kako danas biti antikapitalista, je kako razviti radikalnu politiku u kontekstu u kojem „nijedna postojeća društvena teorija nije dovoljno moćna da bi uopšte počela da konstruiše… sveobuhvatno predstavljanje mogućih društvenih destinacija, moguće budućnosti.” Ovaj teorijski promašaj stvara „jaz između vremenskih horizonta naučne teorije i vremenskih horizonta transformativnih borbi“. Iako je za transformativne borbe potrebna utopijska destinacija, naučna teorija ne može ubedljivo da je obezbedi. Čini se da je iz Rajtove perspektive radikalna politika osuđena da bude nenaučna, a nauka da bude irelevantna za radikalnu politiku.

Da bi rešio ovaj problem, Rajt ima za cilj da zameni teorije istorijske putanje sa trostrukom emancipatorskom društvenom naukom: dijagnozom i kritikom postojećih društvenih institucija, formulisanjem alternativnih modela („stvarnih utopija“) i transformacijskom strategijom. Kako se ovi elementi međusobno uklapaju i do koje vrste politike vode?

Dijagnoza i kritika

Prvi deo Rajtove knjige razvija dijagnozu i kritiku kapitalizma. On počinje razvijanjem dva kriterijuma za procenu svakog društvenog poretka: socijalna pravdu i političku pravdu. Društvo u kojem postoji socijalna pravda je ono u kojem ljudi imaju jednak pristup materijalnim resursima i nematerijalnim dobrima kao što su ugled i društveni status. Politički pravedno društvo je ono u kojem su ljudi u stanju da aktivno i učinkovito učestvuju u odlukama koje utiču na njihove živote, ali i na njihove živote u široj zajednici. Kombinaciju ova dva kriterijuma on naziva „demokratskim egalitarizmom“ — „široki normativni temelj za dijagnozu i kritiku postojećih institucija i traženje transformativnih alternativa“. Potencijalno, ovi kriterijumi bi se mogli koristiti za procenu društvenog poretka u bilo kojoj dimenziji i području. Međutim, kapitalizam je centralni mehanizam koji blokira ostvarenje socijalne i političke pravde, pa je zato i u fokusu Rajtove kritike.

Kapitalizam je, tvrdi Rajt, sistem proizvodnje i distribucije definisan njegovim glavnim mehanizmima ekonomske koordinacije (tržišta) i njegovim glavnim klasnim odnosom (radnici i kapitalisti). Kapitalisti ostvaruju profit ubiranjem ekonomskih plodova proizvedenih od strane radnika i radnica koji nemaju  vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.  Kapitalisti svoj profit ostvaruju na tržištu, u konkurenciji sa drugim kapitalistima. Pošto se firme takmiče jedna sa drugom, kapitalisti moraju da akumuliraju profit i smanje troškove uvođenjem tehnologije koja štedi tako što manje upošljava ljudsku radnu snagu. Ako firme ne uspeju u tome bankrotiraće. Upravo zato, i među-klasni i unutar-klasni odnosi u kapitalizmu stvaraju pritisak da se poveća produktivnost i da se ostvari ekonomski rast.

Rajtova centralna kritika kapitalizma je da njegovi „klasni odnosi održavaju u životu one oblike ljudske patnje koji se mogu ukloniti“, što je veoma poznat argument marksističke tradicije. Iako priznaje da je kapitalizam „mašina za rast“, ​​on sugeriše da je bogatstvo koje proizvodi loše raspoređeno. Ukratko,  većina ljudi ima radikalno manji pristup novčanim i drugim sredstvima za blagodetan život, u odnosu na ono što bi mogli da uživaju da su ta sredstva podjednako raspoređena.

Marks je tvrdio da je kapitalizam nepravedan ekonomski sistem i da je, na duge staze, osuđen na propast. Smatrao je da dinamika kapitalističke reprodukcije teži da stvara progresivno dublje ekonomske krize, i to iz dva razloga:

Kratkoročno, kapitalističke ekonomije se obično suočavaju sa problemima prekomerne proizvodnje i nedovoljne potrošnje. U kapitalizmu ekonomsku aktivnost koordiniše tržište, ali, pošto se odluke o investicijama donose privatno, unutar  pojedinačnih firmi, odluke koje donose te firme imaju disproporcionalno veći uticaj na tržište, u odnosu na uticaj koji imaju potrošači. I pošto ne postoji društveni mehanizam koji obezbeđuje ravnotežu, nema, a priori, razloga da se ponuda i potražnja zaista podudare. Osim toga, pošto kapitalisti imaju interes da zadrže visinu plata na najnižem mogućem nivou,  to još dalje doprinosi smanjenju potražnje. Ova dva mehanizma zajedno proizvode ekonomske cikluse rasta i pada.

Pored ovog cikličnog obrasca, funkcioniše još jedan fundamentalniji proces. Dugoročno, intenzitet kapitala ima tendenciju uvećanja, jer konkurencija tera firme da konstantno vrše tehnološko unapređenje proizvodnje. Takve inovacije smanjuju udeo dodate vrednosti rada u proizvedenoj robi, a samim tim i odnos viška vrednosti prema ukupnoj vrednosti. Ukratko, postoji tendencija pada profitne stope.

Ne samo da kapitalizam, tokom vremena, proizvodi progresivno sve oštrije i dublje ekonomske krize, on, takođe, stvara i  proletarijat, koji ima i interes i sposobnost da sruši ovaj ekonomski sistem. U klasičnom marksističkom viđenju, tokom vremena srazmera radničke klase u opštoj populaciji se povećava, dok, istovremeno, njeni radni uslovi postaju sve homogeniji. Pošto kapitalizam sam sebe slabi, dok istovremeno jača svoje neprijatelje, neminovno dolazi do revolucionarne situacije. Rajt razvija četiri glavne kritike ovog klasičnog marksističkog viđenja: jedna je fokusirana na Marksovu teoriju objektivne dinamike kapitalizma, dve stavljaju u fokus Marksovu teoriju formiranja klasa, a jedna se fokusira na pojam transformacije putem naglog raskida sa kapitalizmom, to jest, revolucionarne društvene transformacije.

Marks, tvrdi Rajt, netačno sugeriše da će kapitalističke krize postajati sve teže. Rajt nalazi tri glavna problema sa ovom Marksovom tvrdnjom:

1. Prvo, Marks i kasniji marksisti nisu uspeli da prepoznaju do koje mere država može da uposli svoje resurse kako bi sprečila pojavu, ili umanjila intenzitet, najvećih oscilacija poslovnog ciklusa.
2. Drugo, iako „profitna stopa može biti niža u kasnijim fazama kapitalističkog razvoja nego u ranijim, čini se da ne postoji nikakva dugoročna tendencija profitne stope da nastavi da opada u zrelim kapitalističkim ekonomijama“.
3. Na kraju, po njegovom mišljenju, radna teorija vrednosti nije koherentna osnova za objašnjenje opadajuće stope profita.

Rajtova druga glavna kritika Marksove teorije kapitalističkog razvoja tiče se Marksove teorije proletarizacije. Rajt ističe da je kapitalistički razvoj povećao broj kontradiktornih lokacija unutar mreže klasnih odnosa: onih koji imaju neke zajedničke interese sa kapitalistima i neke zajedničke interese sa radnicima. U savremenom kapitalizmu samozapošljavanje je uvećalo svoj udeo u radnoj snazi, umesto da se, kao što je Marks prognozirao, smanji. Vlasništvo nad akcijama postalo je relativno rašireno, dajući širem delu stanovništva udeo u kapitalističkim proizvodnim odnosima. Sve više je međuklasnih domaćinstava, to jest, onih u kojima supružnici zauzimaju različite položaje na klasnoj lestvici. Na kraju, nejednakosti u platama i diferencijacije poslova su se povećale i na dnu i na vrhu distribucije dohotka, čime se pobija tvrdnja da dolazi do stvaranja homogene radničke i kapitalističke klase.

Sve ovo je dovelo do toga da je kapacitet radničke klase da deluje kolektivno u savremenom kapitalizmu opao, umesto da se uveća. Pored toga, radnici su bili u mogućnosti da uspešno ostvare svoje interese unutar demokratskih kapitalističkih država na način koji Marks nije mogao da zamisli. Prema Rajtovom mišljenju, ovi argumenti bacaju ozbiljnu sumnju na stav da se danas radnička klasa može smatrati revolucionarnim akterom. Rajtova poslednja kritika marksističke teorije kapitalističkog razvoja fokusira se na njeno viđenja tranzicije. Ova njegova kritika je najmanje razrađena i najmanje ubedljiva, ali čini se da je osnovni argument da će odlučni revolucionarni raskid sa kapitalizmom — koji on u knizi Kako danas biti antikapitalista  naziva „razbijanjem kapitalizma“— verovatno završiti despotizmom.

Kako piše Rajt:

„Možda su koncentrisani oblici političke moći, organizacije i nasilja, potrebni da se uspešno proizvede revolucionarni raskid sa postojećim institucijama, sami po sebi nekompatibilni sa onim oblicima participativne prakse potrebnim za smisleni demokratski eksperimentalizam u izgradnji novih emancipatorskih institucija“.
Na osnovu svojih kritika marksističkog prikaza, Rajt pokušava da razvije alternativnu strategiju za razmišljanje o socijalizmu. Dok marksovski prikaz počiva na „determinističkoj teoriji koja se tiče ključnih svojstava putanje razvoja kapitalizma“, Rajt nastoji da razvije koncept „strukturalne mogućnosti“. Umesto „mape puta“ ukorenjene u, naizgled, determinističkoj teoriji, Rajt tvrdi da nam je potreban „socijalistički kompas“ koji „nam pokazuje pravac kojim želimo da idemo, i odometar koji nam govori koliko smo prešli od naše polazne tačke“.

On počinje razlikovanjem tri oblika moći (ekonomske, političke, društvene) koji odgovaraju trima domenima moći (ekonomija, država, građansko društvo). Osim toga, Rajt uvodi razliku između tri idealna tipa ekonomskih sistema: kapitalizam, etatizam i socijalizam. U ovoj tipologiji, kapitalizam je sistem u kome su sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu, a odluke o investicionim ulaganjima su određene putem ekonomske moći. Etatizam je ekonomski sistem u kojem su sredstva za proizvodnju u vlasništvu države i alokacija resursa se „ostvaruje kroz vršenje državne vlasti“. Konačno, socijalizam je ekonomski sistem u kojem su „sredstva za proizvodnju u društvenom vlasništvu, a alokacija i korišćenje resursa za različite društvene svrhe se ostvaruje primenom onoga što se može nazvati ‘društvenom moći’“. Ovakvo viđenje socijalizma, prema Rajtovom mišljenju, stvara prekid sa pređašnjim „socijalizmom usredsređenim na državu“. Kako on kaže, „koncept socijalizma koji se ovde predlaže zasniva se na razlikovanju državne moći i društvene moći, državnog vlasništva i društvenog vlasništva”.

Rajt zatim identifikuje tri pravca u kojima bi društvena moć „ukorenjena u dobrovoljnoj organizaciji u građanskom društvu“ mogla biti proširena na kontrolu „proizvodnje i distribucije dobara i usluga“. Društvena moć se može direktno koristiti za donošenje ekonomskih odluka. To je ono što se dešava u potpuno razvijenoj socijalističkoj ekonomiji. Društvena moć se, alternativno, može koristiti za uticaj na državu, koja onda postaje mehanizam za prenošenje društvene moći na privredu. Konačno, društvena moć se može koristiti tako da utiče na način na koji se ekonomska moć koristi u privredi. To se dešava, na primer, kada sindikati utiču na odluke o investiranju. U ovom teorijskom okviru, društveno osnaživanje znači proširenje dometa „moći udruživanja“ duž jednog od ovih puteva: bilo direktno, preko državne moći ili preko ekonomije.

Realne utopije

Na osnovu ove rasprave, Rajt iznosi niz konkretnih predloga (stvarnih utopija) koji bi mogli da povećaju društvenu moć nad državom i ekonomijom.

Što se tiče države, Rajt razlikuje tri oblika demokratije: direktnu demokratiju (referendumi i javne rasprave), predstavničku demokratiju (vladavina predstavnika izabranih biračkim pravom) i asocijativnu demokratiju udruženja (vladavina organizovanih grupa). Društveno osnaživanje države, prema Rajtovoj koncepciji, znači produbljivanje demokratije duž svake od ovih dimenzija.

Njegov glavni primer direktne demokratije je participativno budžetiranje, kao što se praktikuje u Porto Alegreu, u Brazilu. On takođe razmatra dva predloga za produbljivanje predstavničke demokratije: „univerzalni izborni vaučeri“ i „vladavina razvrstavanjem“. Konačni oblik demokratskog produbljivanja o kojem Rajt raspravlja je proširenje demokratije udruženja. Prema ovom modelu, dobrovoljna udruženja kao što su sindikati i organizacije lokalne zajednice mogla bi da preuzmu neke od funkcija birokratije u sprovođenju zakonodavnih odluka. Osnovni model duboke demokratije udruženja su neokorporativistički aranžmani severne Evrope. Iz Rajtove perspektive, sve ove tri strategije za produbljivanje demokratije mogu se shvatiti i kao putevi ka potčinjavanju države civilnom društvu.

Što se tiče ekonomije, Rajt razmatra četiri oblika proširenja društvene moći: socijalnu ekonomiju, bezuslovni univerzalni osnovni dohodak, socijalni kapitalizam i tržišnu ekonomiju zasnovanu na kooperativama.

Socijalna ekonomija odnosi se na način proizvodnje i distribucije dobara putem dobrovoljnih priloga. Ključni primer koji Rajt daje je Vikipedija, koja ima četiri ključne karakteristike: zasnovana je na dobrovoljnim besplatnim doprinosima saradnika, otvorenom i egalitarnom učešću, direktnim deliberativnim interakcijama među saradnicima i demokratskom upravljanju.

Rajtov drugi put ka socijalnom osnaživanju u privredi je bezuslovni univerzalni osnovni prihod. Ključna ideja ovog predloga je da se obezbedi univerzalni osnovni prihod koji omogućava svakoj osobi da živi iznad granice siromaštva, i taj program bi zamenio sve druge socijalne programe. Ovakav mehanizam povećava snagu rada (organizaciono i ekonomski) i daje podsticaj razvoju socijalne ekonomije i privrede zasnovane na kooperativama.

Treći put je socijalni kapitalizam. Ovaj predlog tiče se skupa strategija koje bi dovele do toga da društvena moć direktno utiče na kapitalističku ekonomiju. Ključni primer socijalnog kapitalizma su sindikati. Njegov najradikalniji izraz je akcijski fond za radnike, u kome korporacije plaćaju deo svojih poreza tako što sindikatima direktno daju određeni deo akcija firme. Ovaj proces bi postepeno prebacio kontrolu nad firmama i investicionim odlukama, sa privatnih vlasnika, na kolektivne entitete (sindikate), kojima bi upravljala radnička klasa.

Četvrti put do socijalnog osnaživanja u privredi je ono što Rajt naziva „tržišna ekonomija zasnovana na kooperativama“. Zadruge (kooperative) su preduzeća u kojima postoji demokratsko upravljanje poslovanjem, i koje posluju u tržišnom okruženju. Ključni primer je Mondragon korporacija, koja je započela sa radom u severnoj Španiji kasnih 1950-ih. Svaka od pojedinačnih zadruga unutar Mondragon federacije je demokratski vođena i usađena je unutar veće organizacione strukture, koja može da prebacuje radnike i resurse iz jednog preduzeća u drugo, po potrebi.

Kako se svi ovi predlozi uklapaju jedni sa drugima? Kao što Rajt rezimira njegovu logiku, „univerzalni osnovni prihod može olakšati formiranje zadruga i preduzeća socijalne ekonomije; različiti oblici socijalnog kapitalizma mogu doprineti širenju kooperativne tržišne ekonomije; a sve ovo može povećati političku volju za novim oblicima participativnog socijalizma.”

Transformacija

Naravno, uspostavljanje participativnog socijalizma zahteva teoriju i strategiju transformacije. Poslednji deo Rajtove knjige nastoji da ispuni tu potrebu.

Kako on priznaje, „da bi se unapredili demokratski egalitarni ideali, neophodno je radikalno proširiti i produbiti težinu društvenog osnaživanja unutar ekonomskih struktura u kapitalističkim društvima. Ali, svako značajno poboljšanje u ovom pravcu predstavljaće pretnju interesima moćnih aktera koji imaju najviše koristi od kapitalističkih struktura, i koji svojom moći mogu da se suprotstave takvom kretanju“.

Teorija transformacije treba da objasni kako je, uopšte, moguće ostvariti socijalizam, shvaćen kao društveno osnaživanje, kada naiđe na takav otpor.

Rajt pravi razliku između dve glavne strategije transformacije: one koje uključuju odlučujući i nagli raskid sa kapitalizmom i one koje „predviđaju putanju trajne metamorfoze, ali bez ikakvog momenta jasnog diskontinuiteta u celom sistemu“. Ove evolucione strategije uključuju i „postepenu transformaciju“ koja postepeno podriva kapitalizam iznutra i „simbiotsku transformaciju“ koja generiše klasni kompromis igre pozitivnog zbira1 između radnika i kapitalista. Iz teksta je jasno da Rajt preferira poslednji od ovih pristupa.

Strategija simbiotske transformacije pretpostavlja da društveno osnaživanje ima najviše šanse za uspeh kada „pomaže u rešavanju određenih stvarnih problema sa kojima se suočavaju kapitalisti i druge elite“. Teorijsko jezgro strategije predstavlja hipoteza da, unutar specifičnih uslova, postoji odnos igre pozitivnog zbira između moći udruživanja radnika i interesa kapitalista.

Na veoma niskim nivoima moći udruživanja radničke klase, uvećanje moći radničke klase ugrožava kapitalističke interese. Na veoma visokim nivoima moći udruživanja radničke klase, uvećanje moći udruživanja, takođe, ugrožava kapitalističke interese. Ali između ova dva nivoa, moć udruživanja radničke klase može pozitivno uticati na interese kapitalističke klase. Razlog tome je što, u potpuno razvijenom kejnzijanskom klasnom kompromisu, moć udruživanja radničke klase dovodi do visokog nivoa iskorišćenosti kapaciteta i velike potražnje za proizvodima. Takođe, srednji nivoi moći udruživanja radničke klase korisni su za disciplinovanje rasta plata.

Osnovni problem sa ovom strategijom je taj što nije jasno da li ona predstavlja održiv način da se prevaziđe kapitalizam. Kao što sugeriše neuspeh, takozvanog, Mejdnerovog plana u Švedskoj, dalje proširenje moći, preko određenog nivoa udruživanja radničke klase, proizvodi automatsku reakciju kapitalističke klase. Čini se da Rajt prepoznaje ovo ograničenje u svom promišljenom i opreznom zaključku:

„Ono što nam je, dakle, ostalo je meni strateških logika i neodređena prognoza za budućnost. Pesimistički stav je da je ovo stanje naša sudbina, jer živimo u svetu u kome kapitalizam ostaje hegemonski: veoma je mala verovatnoća da će se, unutar razvijenih kapitalističkih demokratija, prikupiti masovna podrška u narodu za ostvarenje sistemskog raskida, koji bi doveo do demokratske egalitarne alternative kapitalizmu; postepene transformacije su ograničene na specifične slučajeve; dok uspešne simbiotske strategije samo, još više, jačaju hegemoni kapacitet kapitalizma. Optimistički stav, kad se ovako pogledaju stvari, je da ne znamo kakvi će sistemski izazovi i mogućnosti transformacije biti u budućnosti.“

Rajtov projekat je najbolje razumeti kao oblik neo-tokvilovskog marksizma. Osnovni elementi njegove kritike kapitalizma potiču od Marksa. Ali njegova slika socijalizma, kao i njegova politička vizija, mnogo više duguje Tokvilu ili Dirkemu (iako on nijednog od ovih autora ne spominje eksplicitno). Ovo se jasno vidi, kako u njegovom viđenju socijalizma kao „društvenog osnaživanja” a ne kao načina proizvodnje, tako i u njemu preferiranoj političkoj strategiji — koja se ne oslanja na klasnu borbu, već na široku društvenu saradnju.

Koje su prednosti i slabosti ove sinteze? Rajtov projekat realnih utopija daje dva ključna doprinosa: pruža osvežavajuću i uglavnom ubedljivu konceptualizaciju socijalizma, i predstavlja nam viziju radikalne politike, za koju verujem da je u osnovi tačna.

S obzirom na istoriju socijalističkih pokreta u kapitalističkim državama, Rajtovo zapostavljanje revolucionarne strategije (ili nekog drugog funkcionalnog ekvivalenta) ne uspeva da ubedi čitaoce. Inauguracija socijalizma neće ličiti na uvođenje invazivne biološke vrste u novi ekosistem, iz jednostavnog razloga što su kapitalističke ekonomije, za razliku od eko-sistema, podržane političkim institucijama koje su posebno dizajnirane da eliminišu takve invazivne vrste, čim počnu da ugrožavaju sistem

Rajtov prvi doprinos je što je prezentovao koncepciju socijalizma koja ga razlikuje od nasleđa socijalističkog autoritarizma. Po njegovom mišljenju, svrha socijalističkog projekta je da poveća težinu „društvenog“ u određivanju alokacije resursa. Snaga ove pozicije je očigledna. Ističući društvenu moć, Rajt ponovo uspostavlja snažnu vezu između tradicije udruživanja i socijalizma, a upravo je tu vezu prekinuo klasični lenjinizam. Time je Rajt uspešno obnovio socijalističku tradiciju, kako bi bila primerena postkomunističkoj eri. Ovo je vredan doprinos.

Druga velika snaga Rajtove knjige je u tome što nam pruža jasnu i ubedljivu listu onoga što bi trebalo da budu osnovni zahtevi radikalne politike u naprednom kapitalističkom društvu. Glavni zahtev treba da bude univerzalni osnovni prihod, koji bi svi dobijali samo na osnovu državljanstva. Ovo bi eliminisalo siromaštvo, povećalo pregovaračku moć rada i dalo ljudima mogućnost da eksperimentišu sa preduzećima u kooperativnoj ekonomiji. Kao srednjoročni zahtev, Rajtov predlog se čini veoma razumnim.

Međutim, uprkos svojim prednostima, Rajtova koncepcija realnih utopija pati od jedne velike i, s obzirom na svog autora, veoma paradoksalne mane: ne uzima, na adekvatan način, u obzir klasu, i teorijski i praktično. Ova mana dovodi do tri glavna problema: radikalno nepotpune konceptualizacije socijalizma, niza neuverljivih pretpostavki o prirodi savremenog kapitalizma i tendencije da se socijaldemokratija posmatra kao održiva strategija za radikalnu politiku.

Slike socijalizma

Da počnemo sa Rajtovim shvatanjem socijalizma kao društvenog osnaživanja. Bez ikakve rasprave o klasi, veza između proširenja društvene kontrole nad ekonomijom i socijalizma ostaje nejasna. Rajt kaže da „društveno osnaživanje ekonomije znači ekonomsku demokratiju na širokoj osnovi“ i da je „socijalizam“ termin koji označava podređivanje ekonomske moći društvenoj moći. Po mom mišljenju, da li potčinjavanje ekonomske moći društvenoj vodi ka „ekonomskoj demokratiji“ u velikoj meri zavisi od toga ko ima društvenu moć i šta pokušava da uradi sa njom.

Slično tome, ne verujem da „klasna moć“, na bilo koji direktan način, odgovara bilo kojem od Rajtova tri oblika moći: ekonomske, političke i društvene. Kapitalisti i zemljoposednici su istorijski bili veoma efikasni u korišćenju društvene moći. Postoje brojni primeri saradnje između različitih firmi i agrobiznisa kako bi podelili tehnologiju, kontrolisali proizvodnju i cene, uspostavili dugoročne odnose sa dobavljačima, lobiranju vlade da ostvare svoje interese ili isključili politički nepoželjne radnike.

Zato je važno naglasiti da relevantnost društvene moći za socijalizam zavisi od toga koja klasa ima tu moć. Bez ove vrste specifikacije, neopravdano je misliti da će proširenje društvene moći, samo po sebi, imati šanse da dovede do socijalizma ili čak da pomeri društvo u pravcu socijalizma. Zbog toga, nema razloga da se Rajtov koncept socijalizma usvoji kao normativni projekat. Rajtova vizija socijalizma reprodukuje jednu od glavnih slabosti Tokvilove tradicije: nekritičko prihvatanje „civilnog društva“. Ovakva vizija civilnog društva ne posvećuje dovoljno pažnje sredstvima koje klasna moć može da uposli kako bi oblikovala političku volju unutar civilnog društva.

Postoji dodatni problem sa Rajtovim konceptom društvenog osnaživanja. Moć udruživanja nije nužno nezavisan izvor moći, već može biti proizvedena i uslovljena ekonomskom moći. Kapitalisti mogu prilično lako da pretvore svoje resurse u moć udruženja. Kao što Rajt primećuje, „primarni način finansira proizvodnja u socijalnoj ekonomiji je preko  dobrotvornih priloga“. Međutim, značajan deo dobrotvornih priloga za tu svrhu dolazi od kapitalista i ti prilozi često služe za reprodukciju ili jačanje moći kapitalističke klase. S obzirom na to, društveno osnaživanje, kako ga Rajt definiše, potencijalno je kompatibilno sa jačanjem moći kapitalističke klase.

Uprkos ovim problemima, Rajtova osnovna ideja o socijalizmu i dalje ima težinu. Ali, potrebno je učiniti tu sliku specifičnijom. Aspekt „društvene moći“ koji zaista privlači Rajta je promišljanje. U raspravi o konceptu „osnaženog participativnog upravljanja“ u Rajtovoj knjizi Zamišljajući realne utopije, on tvrdi da je društveno osnaživanje važno jer predstavlja način racionalizacije u procesu donošenja odluka. Iz ove perspektive, proširenje društvene moći nije, samo po sebi, vrednost, već predstavlja sredstvo za uspostavljanje racionalnog društva — i ja zaista verujem da socijalizam ne može biti ništa drugo do racionalnog društva.

Koristeći Rajtovu formulaciju, dakle, moguće je preoblikovati socijalizam da izgleda onakvim kakvim ga definiše Ivan Selenji: „sistem racionalne preraspodele u kome je alokacija društvenog viška legitimisana putem suštinske racionalnosti“. Međutim, dok je Selenjijevo razumevanje suštinske racionalnosti otelotvoreno u teleološkoj doktrini marksizma-lenjinizma, Rajtova koncepcija je garantovana deliberativnim procedurama. Samo deliberativne procedure mogu garantovati suštinski racionalne odluke u smislu da su proizvod dijaloga podržanog promišljanjem i dokazima. Socijalizam je, dakle, sistem u kome se alokacija društvenog viška određuje, ne iza leđa društvenih aktera, već prema dogovorima zasnovanim na javnim raspravama vođenim pravilima racionalnog kritičkog diskursa.

Iako čuva ideju socijalizma kao zasnovanog na promišljanju, Selenjijeva formulacija ima dve glavne prednosti u odnosu na Rajtovu.

Prvo, jasno je da socijalizam zahteva ne samo proširenje „društvene moći“ već i eliminaciju klasne moći. Deliberativna tela zaista funkcionišu, onako kako su dizajnirana, samo u situacijama gde postoji fundamentalna homogenost među učesnicima, tako da se debata odvija u skladu sa razumom, a ne kao sukob unapred konstituisanih interesa. Socijalizam kao „racionalna preraspodela” može postojati samo tamo gde postoji fundamentalna homogenost klasnih interesa u deliberativnim telima. Samo pod ovim uslovima proširenje društvene moći može voditi proširenju i osnaživanju procesa deliberacije.

Drugo, Selenjijeva karakterizacija socijalizma pruža mnogo jasniju osnovu za povezivanje demokratije i socijalizma, od one koju nudi Rajt. Ne radi se o tome da postoje dva različita zahteva, ukorenjena u fundamentalnim normativnim opredeljenjima: demokratija i socijalizam. Umesto toga, budući da se donošenje odluka može racionalizovati samo kroz proces deliberacije, a socijalizam je sistem racionalne preraspodele, on mora nužno uključiti mnoge deliberativne institucije.

Slike kapitalizma

Rajtovo zanemarivanje klase takođe je očigledno u njegovoj koncepciji kapitalizma, posebno u pogledu toga kako on vidi verovatnu putanju razvoja kapitalizma u budućnosti. Prigovoriti Rajtovoj teoriji putanje razvoja kapitalizma su, naizgled, iznenađenje, jer on eksplicitno poriče postojanje jedne takve putanje. Međutim, pažljivo proučavanje njegove knjige otkriva snažne implicitne stavove o budućem razvoju kapitalizma, kao i o odnosu između kapitalizma i države.

Prema Rajtovom viđenju, kapitalizam je „mašina za rast“. Kapitalisti imaju tendenciju da inoviraju kako bi smanjili jedinične troškove i povećali svoj profit, jer se suočavaju sa pritiscima konkurencije drugih kapitalista. Ako ne uspeju da inoviraju, njihova preduzeća će biti eliminisana. Ovo je nekontroverzna definicija kapitalizma i dobar je rezime skorašnje i ne tako nedavne istorije kapitalizma. Ali, ono što je najvažnije, Rajtova pozicija podrazumeva verovanje u sadašnji i budući ekonomski dinamizam kapitalizma.

Ideja da će kapitalizam nastaviti da bude visoko produktivan ekonomski sistem, takođe, leži u osnovi Rajtove kritike transformacije putem naglog raskida, ili „razbijanja kapitalizma“. Među ostalim razlozima, Rajt odbacuje transformaciju putem naglog raskida kao političku strategiju, jer ona ne može izbegne da nanese štetu materijalnom blagostanju „srednje osobe“. U ovoj tvrdnji je ugrađena ideja da će, bez prelaska na socijalizam, taj nivo blagostanja nastaviti da raste. Rajt smatra da će kapitalističke ekonomije nastaviti da ostvaruju značajan ekonomski rast, u doglednoj budućnosti, i da će taj ekonomski rast dovesti do povećanja materijalnog blagostanja masa.

Rajt, takođe, predstavlja i razvijenu teoriju o odnosu između države i kapitalizma. Za njega, jedan od ključnih razloga zašto je Marksova teorija krize pogrešna je taj što je potcenio u kojoj meri države mogu da se umanje ili spreče negativne posledice poslovnih ciklusa. Štaviše, prema njegovom mišljenju, ni marksisti, niti radikalni anarhisti, nisu uspeli da razumeju relativnu autonomiju koju država ima u odnosu na interese kapitalističke klase. Ta autonomija joj daje kapacitet da interveniše u ekonomske procese i „rizikuje stalnu politizaciju kapitalističke ekonomije“.

Rajt dalje tvrdi: „malo je verovatno da će ikada postojati stabilna, održiva ravnoteža u artikulaciji kapitalističke državne moći i kapitalističke ekonomije; verovatnije je da će putanja tokom vremena uključivati epizodne cikluse regulacije/deregulacije/reregulacije.” Dakle, država će nastaviti da deluje kao i u prošlosti, periodično sprovodeći deregulaciju, a zatim ponovo uvećavati regulaciju kapitalističke proizvodnje. Osnovna Rajtova vizija „istorije budućnosti kapitalizma“ je težnja kapitalizma ka dugoročnom rastu i država koja je dovoljno nezavisna od kapitalističke klase da se suprotstavi poslovnom ciklusu, ali takođe ima tendenciju da politizuje ekonomska pitanja.

Vredi se zapitati odakle dolazi ova vizija. Moglo bi se tvrditi da ova slika kapitalizma projektuje veoma specifičan period ekonomske istorije (dugi posleratni procvat u periodu od 1945–1975. godine) u neodređenu budućnost. Ovaj period je, međutim, karakterisao veoma specifičan odnos klasnih snaga. Radnička klasa je tih godina bila relativno jaka, što je ograničilo proizvodnju apsolutnog viška vrednosti i dramatično povećalo produktivnost.

Dalje, moglo bi se sugerisati da je tadašnja, relativno velika, moć rada bila još jedan glavni uzrok pojave relativno autonomne države. Ako su ove pretpostavke tačne, onda bi se trebali zapitati da li će kapitalizam budućnosti ličiti na kapitalizam u godinama posleratnog procvata. Ne moramo da budemo fatalisti da bi izrazili sumnju da će to biti slučaj (barem u SAD i Evropi). Tokom poslednjih trideset godina, osnovni ekonomski učinak kapitalizma nije nimalo korespondirao sa njegovim ideološkim trijumfom.

Infrastruktura za fosilna goriva koja je uspostavljena u posleratnom periodu nije suštinski transformisana. „Nova ekonomija“ nikako da se pojavi, uprkos brojnih najava. Ko se sada seća prognoza da će Japan i severna Italija uspostaviti fundamentalno novi model ekonomskog rasta nazvan „fleksibilna specijalizacija“? Šta je ostalo od ideje da će informacione tehnologije otvoriti nov i neistražen prostor produktivnosti i prosperiteta? Gde je danas biotehnologija, ili zelena ekonomija?

Rajtov rad ukazuje na jedan važan razlog za ovaj veoma neimpresivan ekonomski učinak: dezintegraciju radničke klase kao koherentnog aktera. Vredi zapamtiti da, za Marksa, pitanje procesa formiranja klasa nikada nije bio samo sociološki dodatak njegovom suštinskom prikazu kapitalističkog razvoja. Umesto toga, formiranje klasa, klasne formacije i klasna borba igrali su ključnu ulogu u njegovom opisu dinamike sistema.

Postavljanjem ograničenja na produženje i intenziviranje radnog dana, proces formiranje klasa (posebno sindikalizacija radništva), pored konkurencije, bili su faktori koji su doveli do prelaska sa apsolutnog na relativni višak vrednosti, a samim tim i do uvećanja ekonomskog rasta. Ako je moć udruživanja radničke klase oslabila poslednjih decenija, kao što tvrdi Rajt, onda bi po njegovoj logici bilo očekivano da će takav razvoj situacije imati negativan uticaj na ekonomski rast i produktivnost.

Rajtovo zanemarivanje klase, da rezimiramo, ne samo da iskrivljuje njegov pogled na socijalizam – ono takođe zamagljuje i njegovu viziju kapitalizma. Za Rajta, kapitalizam je vanvremenski ekonomski sistem, a ne sistem koji ima specifičnu istoriju obeleženu oštrim promenama u relativnoj ravnoteži klasnih snaga. Konkretno, to znači da on teži da projektuje društvene uslove dugog posleratnog procvata kapitalizma u neodređenu budućnost, ne priznajući specifične istorijske osnove tog rasta.

Problem transformacije

Ovakvo shvatanje kapitalizma ima veoma važne političke posledice. Najupečatljiviji uticaj Rajtovog zanemarivanja klase je u njegovom pristupu strategiji, a upravo se strategija nalazi u fokusu Rajtove knjige Kako biti antikapitalista.

Rajtovi politički instinkti su očigledno prilično radikalni, ali su njegove strateške preporuke veoma neadekvatne. Osnovni problem je u tome što nam Rajt ne govori ništa o onome što je, još uvek, centralni zadatak svake održive strategije za pobedu u socijalizmu: uništavanje ukorenjene političke i ekonomske moći kapitalističke klase. Bez neke verodostojne strategije za uništavanje, ili barem drastično slabljenje, moći privatnih vlasnika sredstava za proizvodnju, nejasno je kako bi se mogao uspostaviti velikodušan univerzalni osnovni dohodak ili ostvariti bilo koji drugi njegov predloga stvarnih utopija.

Možda je nepravedno kriviti Rajta za slabost njegovih strateških preporuka. Daleko od toga da je to intelektualni promašaj, jer je jasno da ta slabost odražava postojeće političke okolnosti. Ali, postoji još jedan problem. Rajtov prikaz strategije je poremećen njegovim konstantnim usmerenjem ka socijaldemokratiji, jer to odvodi pažnju od pravog angažovanja sa revolucionarnom socijalističkom tradicijom.

To je najočitije u potpuno različitom načinu na koji Rajt raspravlja o transformacijama naglog raskida, u odnosu na njegovu analizu simbiotičkih transformacija, u njegovoj knjizi o stvarnim utopijama. Većina kratkog poglavlja o transformacijama naglog raskida predstavlja kritiku zasnovana na premisi da je malo verovatno da će takve transformacije biti u materijalnom interesu većine stanovništva. Nasuprot tome, Rajtovo dugačko i pristrasno poglavlje o simbiotičkim transformacijama posvećuje samo jedan pasus kritici socijaldemokratije.

Ovakva raspodela pažnje je iznenađujuća, jer su transformacije naglog raskida sa kapitalizmom jedini primeri uspešnih tranzicija u nekapitalistička društva, ma koliko da su ta društva bila autoritarna. Nasuprot tome, socijaldemokratija i anarhizam su, iz perspektive postizanja socijalizma, jasni primeri neuspeha. Rajt izbegava da prizna ovu očiglednu činjenicu tako što transformiše društva iz jasnih i koherentnih celina u hibridne strukture koje kombinuju elemente socijalizma, kapitalizma i etatizma. Sa ove tačke gledišta, čak se i SAD se mogu smatrati „delimično socijalističkim“ sistemom.

On je, naravno, u pravu da je teško empirijski utvrditi granice reforme. Ali čini se da je ozbiljan napad na imovinu nad sredstvima za proizvodnju očigledan empirijski primer radikalne reforme. U međuratnom periodu, primeri Italije i Španije su oštri podsetnici na krajnje granice socijalističkih reformi pod normalnim parlamentarnim režimom. U skorije vreme, neuspeh Mejdnerovog plana da radnicima da direktnu reč u odlukama o investicionim ulaganjima izazvao je uspešnu kontra-reakciju švedske kapitalističke klase. Suočeni sa ovim istorijskim primerima, čini se malo verovatnim da bi se participativno socijalističko društvo ikada moglo uspostaviti bez transformativne strategije koja uključuje, ali nije ograničena na, odlučujući raskid sa kapitalizmom.

Mi moramo da obnovimo i proširimo revolucionarnu marksističku tradiciju — a ne da je odbacimo. U vezi sa tim, vredi napomenuti da Rajtova knjiga Kako danas biti antikapitalista iskrivljuje jednu od centralnih poruka ovakvog pravca razmišljanja.

Izraz „razbiti kapitalizam“, koji koristi Rajt, nigde se ne pojavljuje u delima Gramšija, Lenjina, Roze Luksemburg ili Trockog. Zaista, taj termin bi im se činio apsurdnim, budući da su bili odlučni da nadograđuju značajna ekonomska dostignuća kapitalizma. Ono na šta je Lenjin pozivao je razbijanje države, izraz koji je trebalo da naglasi strukturalni odnos između država i kapitalističkih svojinskih odnosa. Socijalizam je trebao da bude izgrađen u okviru novog političkog poretka, kao rezultat dužeg i manje preciznog procesa, u odnosu na političku revoluciju, per se.

Međutim, s obzirom na istoriju socijalističkih pokreta u kapitalističkim državama, Rajtovo zapostavljanje revolucionarne strategije (ili nekog drugog funkcionalnog ekvivalenta) ne uspeva da ubedi čitaoce. Inauguracija socijalizma neće ličiti na uvođenje invazivne biološke vrste u novi ekosistem, iz jednostavnog razloga što su kapitalističke ekonomije, za razliku od eko-sistema, podržane političkim institucijama koje su posebno dizajnirane da eliminišu takve invazivne vrste, čim počnu da ugrožavaju sistem.

Kao takva, strategija erodiranja kapitalizma zahteva da se pre toga izvrši politički prekid — odlučna konfrontacija sa kapitalističkom državom. Da bi se shvatila Rajtova realna utopija, čini se da je neophodan pristup više zasnovan na vojnoj strategiji, a manje na biologiji.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

respublicacasopis.net

Prevod: Velizar Mirčov