Piše: Ljiljana Vuković

“Bem ga ko ode, bem ga ko ostane, …” ili priča o tome da možeš kako hoćeš, ali ne možeš i dokle hoćeš.

Jutros pred zoru upalih telefon. Tužna i razvučena melodija upeca moju pažnju i ja potopljena u plavu svetlost LED ekrana sa još uvek neprocesuirane slike pročitah naslov,, lekari iz Gaze ostaju”…

Kad sam još pospanim mozgom počela da piksele prevodim u informacije, shvatih da vidim hol bolnice i grupu muškaraca koja u formaciji hora peva. Razlčitih godišta, u zelenim medicinskim uniformama sa tragovima krvi na njima, tek izasli iz operacionih sala,prašnjavi od bombama razrušenih zidova i podbuli od nespavanja i umora – oni su stajali kao na bini otmenog pozorista i pevali iz svog glasa. Od pretrpljene patnje i užasa, očvrsli glasovi i lica oplemenjena sudbinskom odlukom o ostanku u zgradi, uprkos Izraelskoj pretnji da će je srušiti, zakucali su me za krevet i ja sam stomakom čula i razumela jezik čiju ni jednu reč nisam poznavala. Ne, nisu pevali ljudima. Oni ih, ionako, od straha i buke reči, mirisa novca i zveketa oružja nisu čuli ni razumeli. Pevali su nebu i bogu u sebi, pomireni sa mišlju da izbora nisu ni imali i da će vreme odlučiti ko ide, a ko ostaje. Što se njih tiče, oni će ostati, jer samo tako imaju šansu da prežive. Shvatili su da ako ih oteraju i oni na to pristanu, umreće sigurno i tako mrtvi će nastaviti da žive još samo neko vreme.

Izgasih telefon i ne znam kako mi padoše na pamet Crnjanski i njegove i sve naše Seobe, Isakoviči* i njihove i moje čežnje, snovi i zablude i behu mi i sestra i brat plemeniti kapetan Vuič** pravoslavni Srbin iz Martonoša*** i arapski lekari iz Gaze…

*porodica čiju sudbinu prati roman Seobe Miloša Crnjanskog
** lik iz romana Seobe Miloša Crnjanskog
*** mesto u Mađarskoj