Autor: Fjodor Lukjanov

Do jeseni 2023, vojna kampanja u Ukrajini postala je integralni deo međunarodnog političkog i ekonomskog krajolika. Trenutno se ne očekuje okončanje neprijateljstva; ni  odlučujuća pobeda bilo koje od zaraćenih strana, ni mirovni sporazum zasnovan na kompromisu ne izgledaju ostvarivi u doglednoj budućnosti. Sukob ostaje glavni činilac koji utiče na globalnu ravnotežu snaga.

Jasno je od samog početka da se odnosi Rusije sa Zapadom kreću u pravcu najakutnijih faza Hladnog rata. Ali žestina i trajnost sukoba nadilaze sva očekivanja. U februaru 2022. svega nekolicina je mogla da zamisli stepen uključenosti NATO u Ukrajini ili kompletno razaranje veza između Rusije i zapadnih zemalja.

Sva predviđanja izneta u početnoj fazi sukoba pokazala su se pogrešnim. Moskva je pogrešno procenina ukrajinske vojne, političke i ekonomske mogućnosti, kao i spremnost SAD i njihovih saveznika da idu toliko daleko y pružanju podrške Ukrajini. Zapad je pogrešno verovao da ruski ekonomski sistem neće moći da izdrži spoljnu blokadu, pretpostavljajući da bi svetska ekonomija mogla da nastavi da funkcioniše bez Rusije, relativno bezbolno, bez Rusije. Suprotstavljene strane su, takođe, pogrešno procenile sposobnost da nametnu promenu pravca delovanja drugoj strani te da je prisile na ustupke.

Zaključci ukrajinske krize

Greške načinjene u početkoj fazi bile su rezultat stereotipa koji su odranije prihvaćeni. Ostavimo nijanse po strani, protivnici su precenjivali ranjivost druge strane. U izvesnom smislu – oni to i sada čine. Igra se pretvorila u pat poziciju u kojoj svako pokušava da mobiliše svoje prednosti i ostvari odlučujuću premoć kako bi izašao iz zamke koju pat pozicija  predstavlja. Sukob Rusije i Zapada se intenzivira ali ne dobija novi kvalitet. Neki u Rusiji takođe pozivaju na kvalitativnu promenu sukoba, tako što bi se fokus preusmerio na nuklearni činilac – ali to još uvek nije dominantno zvanično mišljenje.

Glavne promene su se odigrale u delu sveta koji nije uključen u sukob ali jeste pod njegovim uticajem. Koncept „svetske većine“, čvrsto ustanovljen u Rusiji kao referenca na ne-Zapadni deo sveta, je donekle zbunjujući, zato što sugeriše da postoji konsolidovana zajednica, iako je ključna karakteristika ove većine njena heterogenost suprotstavljena univerzalnoj – vrednosno orijentisanoj – koheziji koju nameće Zapad. Međutim, ovaj pojam se odnosi na niz zemalja koje ne žele da budu uvučene u sukob i da nastave tradiciju zapadne politike. Ukrajinska kriza je proizvod zapadne političke kulture, i Rusija, koja zauzima ekstremnu antizapadnu poziciju, takođe deluje (ili je prinuđena da deluje) u skladu sa zapadnom vojno-političkom paradigmom.

Ruski predsednik Vladimir Putin sa načelnikom Generalštaba Valerijem Gerasimovim prilikom posete vojnom štabu u Rostovu na Donu, 19. oktobra 2023. (Foto: kremlin.ru)
Dugo očekivani multipolarni svet postao je složeniji nego što se očekivalo. On se ne svodi na nekoliko centara moći koji komuniciraju jedan sa drugim već je reč o rastućoj mreži različitih odnosa i različitih delatnika koji imaju asimetričan položaj. Ove veze, horizontalne i vertikalne, nisu potpuno uređene i različiti statusi doprinose nelinearnosti.

Svetska većina može da izvuče nekoliko zaključaka iz ukrajinske krize:

1. Postoji sila koja iskušava Zapad otvoreno i bez ustručavanja, a Zapad ne može to da spreči bez obzira koliko žestoko pokušava. Ovo omogućava ne-zapadnom svetu da deluje sve nezavisnije;
2. Države Globalnog severa pokušavaju da urede odnose između sebe, ne razmišljajući kako ovo utiče na Globalni jug;
3. Politika opšteg distanciranja, koja deluje aktivno samo u vezi sa pojedinačnim pitanjima, može da donese dosta koristi – ako se vešto koristiti;
4. Države mogu i trebaju da razvijaju plodne međusobne odnose bez posredovanja velikih sila koje ih – insistirajući na svojoj neizbežnosti i ne uspevajući da reše probleme država i regiona – uvlače još dublje u pat pozicije.

Logika proširenja BRIKS-a

Poslednji samit zemalja BRIKS-a, održan u Južnoj Africi u leto 2023. godine reafirmisao je ove trendove. Suočene sa ključnom dilemom „između proširenja grupe i produbljivanja veza” članice su odabrale prvo. Pozivajući prvih šest zemalja, grupa ne može da odgodi sledeći korak – visoko poštovane sile nemaju ništa manje prava da se uključe. BRIKS se, očigledno, opredelio za kvantitativni rast, koji ne povlači automatski i kvalitativni skok. Ovo ima svoju sopstvenu logiku.

BRIKS (na početku BRIK) jeste proizvod marketinške strategije koju su predložili američki investicioni bankari (kako bi reklamirali brzorastuća tržišta), ali nekoliko godina kasnije ovaj savez je dobio sopstvenu političku dimenziju. Samo po sebi, ovo je označilo promenu u globalnoj ravnoteži moći – nastanak grupe moćnih i uticajnih ne-zapadnih zemalja odlučnih da zastupaju sopstvenu politiku na međunarodnoj sceni.

Svih četiri, i na kraju pet, država su ujedinjene po jednom kriterijumu – one raspolažu punim suverenitetom, što podrazumeva želju i sposobnosti (zahvaljujući njihovom objedinjenom potencijalu) da vode nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku. U stvari, postoji svega nekoliko ovakvih država na svetu, pošto nekima nedostaju nužni vojno-ekonomski resursi a druge su se pridružile savezima te su stoga dobrovoljno ograničile sopstveni suverenitet. U ovom smislu, sadašnji sastav BRIKS-a deluje prilično organski a ne formalno, u pogledu osnovnih karakteristika država koje ga čine.

Južnoafrički predsednik Siril Ramafoza, predsednik Brazila Luiz Ignasio Lula da Silva, predsednik Kine Si Đinping, premijer Indije Narendra Modi i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na fotografiji sa delegatima šest zemalja koje su primljene u BRIKS plus (Foto: Sputnik Brasil/Palácio do Planalto/Ricardo Stuckert/CC BY 2.0)
Novopridošle države su raznovrsne u svakom pogledu, ali one se ne uklapaju nužno u gorenaznačene šeme. Ovo sugeriše da se donosioci odluka pre zalažu za diversifikaciju nego za konsolidaciju. Grupa će nastaviti da raste, ali ne postoje planovi da se oformi institucionalni mehanizam, barem ne u dogledno vreme. U stvari, što je više učesnika biće teže da se pokrene takvo telo. Čak i između pet zemalja ima ozbiljnih razlika, a još ih je više između jedanaest ili više država.

Svetska većina postaje sve više uverena da uticaj onih koji su dugo diktirali pravila u međunarodnoj areni opada. Privrženost zajedničkom pogledu na svet i geopolitičkim interesima je upravo ono što se zahteva u okvirima atlantske zajednice. Drugi insistiraju na pravu da o svemu odlučuju po svojoj volji. Ovaj trend izgleda da sve više dominira na međunarodnoj sceni, dok će zapadni pristup nastaviti da rukovodi samo onim zemljama koje pripadaju relevantnoj kulturnoj sferi.

Novi međunarodni okvir

Teško možemo govoriti o anti-zapadnoj orijentaciji: izuzev Rusije i sada, možda, Irana, nijedna od sadašnjih i verovatnih budućih učesnika (zemalja BRIKS-a) ne želi da se otvoreno suprotstavi Zapadu. Međutim, ovo odražava suštinu dolazećeg perioda u kojem će većina zemalja stalno morati da bira partnere kako bi rešile svoje probleme, a taj odabir se može razlikovati od problema do problema sa kojima će se suočavati.

Počinjući svoje proširenje BRIKS je napustio princip ekskluzivnosti, koji je smatran važnim zbog prestiža. A kad je već tako urađeno, grupa sada teži maksimalnom obuhvatu. Na primer, Kina, zalažući se za zajedničku sudbinu čovečanstva i raspolažući potencijalima koji očigledno nadmašuju potencijale drugih država, ne zahteva da BRIKS bude institucionalizovan. Indija, koja vešto štiti svoju multivektorsku politiku, odnosno saradnju sa svakim bez ograničenja, takođe je sklonija da vidi BRIKS kao heterogenu grupu. Nju Delhi je najmanje zainteresovan da dođe do snaženja antagonističnih osećanja prema Zapadu u okviru ove grupe.

Rusija se izdvaja po tome što je jedina zemlja među sadašnjim članicama koja je uključena u ozbiljan sukob sa Zapadom. A budući da BRIKS ne može da se preoblikuje u anti-zapadni savez, Moskva može da pozdravi postepeno ali maksimalno moguće širenje grupe, sa ciljem da se ona pretvori u reprezentativnu zajednicu čije članice sarađuju jedna sa drugom zaobilazeći zapadni pritisak ili delujući uprkos njemu.

Ovo su faktori koji oblikuju novi međunarodni okvir. On još uvek nije nastao. Ali kada se trenutni sukobi okončaju, bez obzira kakvi bili ishodi za neposredne učesnike, položaj država Svetske većine će najviše ojačati – ne samo Kine, koja se često spominje kao pobednik sukoba između Rusije i Zapada, već i grupe država koje su ranije igrale podređenu ulogu, a sada dobijaju slobodu delovanja. Usudiću se da kažem da će svetska politika postati racionalnija, zato što će pragmatični interesi biti otvoreno iznošeni na poslovan način, te se neće više skrivati iza različitih oblika mesijanizma, koje je Globalni sever vešto koristio vekovima. I sa ove tačke gledišta, može se reći da ukrajinska kriza zaista podvlači crtu ispod kolonijalnih vremena u širem smislu.

Prevod Miloš M. Milojević
Novi Standard