Zamalo.

Iako je zločinački Vermaht položio oružije, borbe na prostorima Jugoslavije su se nastavile još nekoliko dana. Rasturene trupe nemačkog okupatora, u saradnji sa domaćim izdajnicima i kolaboracionistima, povlačile su se prema granicama novouspostavljene Jugoslavije a na tom svom putu su sejale poslednje smrtne rafale po partizanskim odredima i nedužnom stanovništvu koje još nije verovalo da je rat, zaista, završen.

Za nas, rat i nije bio završen tada već nepunu sedmicu kasnije, 15. Maja kada je maršal Tito primio čuveni raport generala Koste Nađa: ”Druže Tito, rat je završen”. Nakon toga dana, u Jugoslaviji nije bilo više ostataka okupatorskih trupa dok su pojedine razbijene bande kolaboracionističkih snaga koje su tokom rata činile poseban front i ratu davale dimenziju i građanskog rata nastavile da pružaju otpor i seju strah, pljačkaju i ubijaju još neko vreme.

Odmah nakon rata, svet je pokazao i svoje drugo lice, slično onome koje je pokazao u Evijanu nekoliko godina ranije, u osvit novog svetskog rata. Sile pobednice su učinile nešto krajnje neshvatljivo normalnom čoveku, pogotovu čoveku tek izašlom iz strahota rata. Mnogi ratni zločinci su utočište našli, posredstvom takozvanih ”pacovskih kanala” u nacifilnim državama južnoameričkog kontinenta, među njima i veći broj ustaša ali i četnika kao i drugih kolaboracionista kojih, zaista, nije manjkalo na našim prostorima. Mnogi naučnici Trećeg Rajha svoje pribežište su pronašli u SAD, SSSR ili nekoj drugoj pobedničkoj zemlji.

Ratni zločinci su skrivani od očiju javnosti, davan im je novi identitet, potpuno su se prilagodili sredinama u kojima su živeli. Da nije bilo izvesnih entuzijasta iz redova jevrejskog naroda, kao i njihove obaveštajne službe MOSAD-a vrlo je verovatno da nikada ne bismo saznali šta se desilo sa nekim visokim oficirima Trećeg Rajha ali i ratnim zločincima, komandatima logora i odreda smrti kao i neposrednim izvršiocima najmonstruoznijih zločina.

Oni su neometano živeli u tim zemljama i širili svoju ideologiju preko raznih udruženja Nemaca ili društava prijateljstava sa Nemačkom. U Evropi je do smrti u Španiji vladao general Francisko Franko, fašistički diktator. Ta je zemlja takođe jedna od onih u kojoj su fašisti i kolaboracionisti pronalazili utočište.

Vremenom se počeo zaboravljati Drugi Svetski rat i njegove tragedije, nestalo je Sovjetskog Saveza, nestalo je Jugoslavije, dve Nemačke su se ujedinile i otpočela je nova saradnja između dojučerašnjih neprijatelja. Raspadom SSSR je sa globalne scene nestao i Varšavski pakt ostavivši samo NATO da, uz saradnju Evropske Unije i SAD bude svetski diktator. Treći blok, jedini pravi politički blok, Pokret nesvrstanih, izgubio je svoj uticaj već nakon ubistva Indire Gandi da bi bio sveden na jedan lokalni pokret u kojem dominiraju razmirice bez nekakvog izglednog rešenja.

Svetski trijumvirat, SAD-EU-NATO, nastavio je fašističku politiku potčinjavanja malih zemalja vojnom silom i ekonomskim uticajem i dugo je dominirao svetskom scenom. To pokušava i danas. Iako nema više kukastih krstova niti čuvenog fašističkog pozdrava, elementi fašizma su i te kako prepoznatljivi. A kada u takvom savezu imate i dokazano fašističke države, protiv kojih su se druge članice tog sadašnjeg vojnog i političkog saveza borile i pobedile ih, šta ostaje običnim ljudima da misle o takvoj vrsti saveza? Osim što je, kao i svaki savez, u pitanju interesna koalicija, možemo li pretpostaviti da, recimo, SAD, Velika Britanija i Francuska članstvom u NATO paktu drže Nemačku pod kontrolom? Ukoliko bi se to uzelo u razmatranje postavlja se logično pitanje: čemu tolike vojne intervencije NATO-a širom sveta? Čemu agresije tokom kojih se, paradoksalno, bombarduje čitava jedna država i kažnjava čitav jedan narod zbog ”jednog čoveka” (primeri: Milošević u SRJ, Husein u Iraku, Gadafi u Libiji)?

Fašisti su nas, Jugoslovene, i te kako naučili šta znače bombardovanja. Doduše, isto su nas naučili i saveznici a kasnije svi zajedno kada je NATO pakt napao onu žalosnu tvorevinu, Saveznu Republiku Jugoslaviju. Novi saveznici su napadom na SR Jugoslaviju otkrili svoje pravo lice. Kasnije su napadali koga su stigli, pokoravali male narode zarad vode i nafte. Novi saveznici nisu ništa bolji od onih klasičnih fašista, samo su im metode ugnjetavanja prefinjenije.

Danas, kada pogledamo, Dan pobede se obeležava u zemljama poput Rusije, Kine, Severne Koreje, Čečenije. Evropske zemlje obeležavaju Dan Evrope. Novi savezi, novi praznici. Naše zemlje, tužne restlove jedne velike i snažne države, ni same ne umeju da definišu šta slave. Društveno ”prihvatljivi” narativi u Srbiji i Hrvatskoj su okrenuti saradnicima fašista, drugo mišljenje nije poželjno da postoji te se stoga retko čuje a i kada se čuje biva ismejano klasičnom jugofobnom demagogijom. Nacionalizmi u skoro svim kolonijama su se odavno pretvorili u šovinizme i ne dozvoljavaju društvu da napravi jedan jedini korak napred. Od naroda kojima je antifašizam utkan u genetski kod postali smo narodi čiji politički predstavnici puze pred onima koji podržavaju kolaboracioniste, zločince i domaće izdajnike dodvoravajući im se na svakom koraku i favorizujući nacional-šovinistički i fašistički narativ.

Obaveza nas, Jugoslovena, u kojima i dalje bukti plamen antifašističke borbe ne možemo ni pomisliti da proslavljamo praznik devetog maja. Za nas je rat završen petnaestog maja. Tada je poslednji okupatorski vojnik isteran iz Jugoslavije. Deveti maj je dan kada se fašizam preobukao i nastavio svoj život. I čitava Evropa ga slavi. I neka ga slavi.

Jugosloveni, naš Dan pobede je 15. Maj. I toga dana svako od nas treba da kaže: ”Smrt fašizmu!” Jedino taj praznik ima smisla obeležiti i proslaviti. Na taj način novom fašizmu šaljemo jasnu poruku da smo svesni da je tu i dalje, da postoji. I da se borimo protiv njega. I da ćemo, ponovo, pobediti.

Predrag Dušanov Martinović

Narodni pokret Jugosloveni