Autor: Živko Teodosić

Dok stojim tako, na samom rubu beskrajne kosmičke staze, slušam kako se huk vremena provlači kroz lavirint i zamršeni koloplet mojih, već uvelih i iskrzanih uspomena, proizvodeći neku setnu melodiju iz davne prošlosti koja me vraća na šareni ćilim mog detinjstva i sami početak… vraća me na ono, predivno osećanje neizmerne radosti postojanja, na ovom, neshvatljivo čarobnom svetu. Kao deca, iako u “nepoznatom” svetu, onome što nas je okruživalo verovali smo bezuslovno i potpuno… verovali smo da je svet oduvek takav, jer je takvim stvoren i da se neće nikad promeniti. Osim nekog malog odrona, tu i tamo; ponekog slomljenog stabla zbog starosti, oluje ili udara groma i sl. Sve ostalo će trajati večno, uvek čudesno lepo opčinjavajuće i beskrajno zanimljivo.

Zadivljen sam i ushićen prizorom dnevnog, staklasto-plavog nebeskog svoda, sa užarenom sunčevom kuglom na njemu, neodredivo visoko i daleko, kako nas nadmoćno posmatra kao da je svesno svoje veličine, svoje moći i uzvišenosti. Sa osmehom zadovoljstva i radosti, iz nekog svog, neiscrpnog rezervoara, obliva nas salvama prijatne topline i umotava u prozirne, zlataste velove, blage i nežne svetlosti nebeske.

Isto tako, za lepog vremena i vedrih noći, iako u potpunom mraku, prizor noćnog neba okićenog bezbrojnim malim, treperavim svetiljkama, koje su opkolile sa svih strana žuti mesečev krug, na sredini tamnog baldahina, podjednako je spektakularan i opčinjavajući, koliko za oko, toliko i za dušu posmatrača.

U nemogućnosti da dosegnem bilo kakvu ideju o tome šta predstavljaju i odakle dalaze, samo noću, te male i neprebrojive zvezdice, kojih je, što se duže posmatra, bivalo sve više i više na nebu. Da li se zvezde zaista stalno pojavljuju ili je privid koji nastaje u video korteksu koji ne može da se izbori sa tolikim obiljem informacija. Sada mi izgleda da je ovo drugo.

Ponekad bi, nemajući jasnu predstavu o vremenu, zurio dugo, dugo u opisani prizor, otvorenih usta, činilo mi se da ne trepćem i skoro bez daha. Kako sam se samo razočarao, kad sam, mnogo kasnije, saznao da tih,”nebrojenih” zvezdica, ima tek oko šest hiljada na “celom” nebu, koje su vidljive golim okom. Dakle, po tri hiljade na svakoj hemisferi. Bilo mi je bolje kad sa saznao da ih u našoj galaksiji ima preko 100 milijardi, (možda i dve-tri-četiri stotine), dok ih, u susednoj Andromedi, ima mnogo više.

O mesecu, takođe, nismo mnogo znali, sem da menja izgled i veličinu tokom perioda od 28 dana, prolazeći kroz dobro znane mene, zagonetno putujući preko neba, čas sa istoka na zapad – čas obrnuto.  Biblijsko predanje, o kome su stariji ponešto znali i ponekad pričali, bila je priča o Postanju i stvaranju u kome je stvoreno baš sve, kao što je trebalo. I, nema tu šta da se pita. Zašto je sve baš tako, kako jeste? Takva je bila božija volja. I danas, mnogi tako misle i tako govore. No, da li je to baš, sve tako? Nauka je otkrila da je svet mnogo čudniji i komplikovani nego što to čovek doživljava i shvata pomoću svojih čula i zdravog razuma. Dakle: stvarnost nije kao što izgleda. O stvarnosti na kvantnom nivou ne može se uopšte razgovarati ovim nativom i ovim stilom. To je potpuno apstraktni svet, koji se, u veoma komplikovanim i kompleksnim interakcijama prirodnih sila, subatomskih, atomskih i molekulskih čestica tek na makronivou javlja kao materijalni svet, koga možemo videti, pipnuti, osetiti… manipulisaati njime i praviti upotrebljive i korisne proizvode.

Druga, omiljena igra i zabava mi je bila da, ležeći u travi, dugo posmatram šta se događa u svetu sitnih, malih stvorenja, dole u travi i na površini tla, a takvih je bilo mnogo više nego bi se moglo pomisliti na prvi pogled. Tu su bili razni mravi, bube i bubice raznih veličina, oblika, boja i maštovitog dizajna; crvići, gliste, pužići; sitne neke osice, mušarci, komarci, skakavci, cela paleta šarenih i drugih leptirića, zrikavci i sl. Najveća buba, pa još sa oštrim rogovima-kleštima, dobro znani i zvani jelenak, bio je u tom svetu insekata ono, što je lav u afričkoj savani.

Većina njih je živelo i razmnožavalo se ugneždeno u svoje uske, otvorene rupe i kanale, plitko izbušene/ukopane u tle. Na provršinu su izlazili u potrazi za hranom, prilikom parenja i verovatno, da osete dan, vazduh i svetlost. Neki od njih su bili ljuti neprijatelji. Osim što su napadali i lovili slabije iz druge vrste, najžešće okršaje su vodili među sobom – sve do smrti. Tako bi dva skakavca grizli za glavu jedan-drugog, sve dok jedan ne prestane da se bori, jer mu je protivnik pojeo pola glave. Kad se sretnu kolone crnih i crvenih mrava (nekad žutih), bio bi to pravi pokolj. Ginu, do poslednjeg.

Nisam imao nikakvu želju da kopam u dubinu i saznam čega sve ima dole. Video sam dosta toga kad oremo njive ili kopamo kanale, sejemo povrće i sl. I nije mi bilo nimalo prijatno gledati prizor uznemirenih i zbunjenih malih stvorenja poput buba, crva, glista, mrava i drugih, koji su, do maločas, mirno i nezainteresovano uživali u svom, mislili su dobokom i sigurnom skloništu i staništu,  ne sluteći ništa.

Odjednom, voljom neke “više sile”, tj. orača i njegove gvozdene i nemilosrdne naprave, ta mala i nedužna stvorenja, koja, čak obavljaju veoma koristan posao bušenja rupa i kanala u oranici, čime omogućavaju provetravanje tla obogaćivanje kiseonikom aotom, čineći ga podobnijim i plodnijim za useve, nađoše se na otvorenom, na svetlosti i izloženi smrtnoj opasnosti. Lokalne ptice, naročito vrane i svrake, instiktivno prate poljske radove u potrazi za hranom. One navale na iznenadnu i bogatu trpezu, a bespomoćni gmizavci i insekti, samo tumaraju nasumično čekajući sudbinu da im se smiluje.

Vićina ih završi kao ptičiji obrok. Pticama se pridruže i kućne mačke i psi, koji se takoše obilato gozbe. Neka od tih, izoranih stvorenja i nisam baš voleo, jer su izgledali previše debelo, lenjo i ljigavo. Verovatno su i svaštojedi, tako da mi nisu bi simpatični. Oni su, takođe, potpuno nedužni, samo žive svoj jednostavan i kratak život, ali ono što mi je smetalo je čista ljudska egocentričnost. Ne dičim se time. Sada drugačije razmišljam o svim tim, bespomoćnim stvorenjima.

Ali, o nebeskim visinama… o tim beskrajnim, nesagledivim prostranstvima i tajnama koje skrivaju, stalno sam maštao i čeznuo da saznam čega sve ima, tamo gore? Makar o oblacima i o tome kako se “pravi” kiša u njima. Onda, o onim beličastim, čipkastim i tankim, uglavnom tokom leta i visoko, visoko …, iz kojih nikad ništa ne pada. Posebno je bilo bolno i razočaravajuće spoznaja o onim debelim, velikim, gustim i mračnim – gradonosnim oblacima i oblicima, iz kojiih se tako iznenada i naglo sruči ogromna ledena masa i silna oluja, koja satre sve useve i voće, često  u samom zametku, ili još gore – u punom rodu. To bi uvek bila neviđena propast i tuga za sve seljake, a ništa manje i za nas – decu. Tamo su ljudi živeli sa prirodom i od prorode u rodbinskom, skoro krvnom odnosu. Čovek-seljak se dva puta rađa: jednom ga rodi majka, a drugi put zemlja, kada se sa njom “orodi” ubirajući prve plodove, prvu žetvu, koju je, prvi put u svom žitotu, stvorio i rodio, zajedno sa zemljom na kojoj radi i živi. Takovom čoveku ni smrt nije toliko teško padala, znajući da će biti sahranjen, tj. konačno sjedinjen sa svojom zemljom.

Ptice su bile jako zanimljive u svakom pogledu, ali su one bile nisko i blisko, opet u svakom pogledu, tako da je lako bilo videti i znati šta rade. Kako prave gnezda i legu mlade, kako ih izvode i hrane, uče prvom letu i mnogo drugog, zanimljivog. Grabljivice, kao što su vrane i svrake, a ponekad i jastreb, naravno, nisu bili dobrodošli gosti. Ove prve, su kupile male piliće, a jastreb se zaletao i na krupniju živinu. Ponekad i neuspešno. Pravili smo praćke, strele i koplja kojima smo ih gađali. Naravno, bezuspešno. Sve je to bilo sporo i malog dometa, za njihovu brzinu i njihove letačke sposobnosti.

I tako sam, posle više decenija učenja i maštanja, dospeo u samo središte stvorenog i nestvorenog sveta, u kome je “centar svugde, a kružnica nigde”, kako je rekao Paskal. U svojoj mašti,  dospeo sam u tačku koju matematičari i fizičari zovu egzotičnim i nejasno definisanim pojmom – zovu je, tačkom singulariteta.

Predanje kaže, da u tom Singularitetu, još od pre vremena i pre bilo čega, boravi i mašta-stvara nestvoreno biće, takođe veoma zanimljivog i jedinstvenog imena, čuveni Ideologije, po čijim idejama i zamislima je nastao ceo Univerzum, u samo jednom trenu. I to, u onom trenu, kad je Ideologije pomislio na šareni svet… šaren i lep baš poput ovog našeg… baš kao u dečijim snovima bajkama. Čista magija.   O svemu tome sam već pisao u mojoj Legendi o tri kćeri Svemira i u teoriji o Kosmosu, tj. u Teoriji o IzMišljenom svetu – Alisi iza “Plankovog zida.”

U najnovijim naučnim razmatranjima dramatičnih promena koje su zahvatile našu planetu, preteći da unište našu civilizaciju, u emisiji NG “Tajne kosmosa sa Morganom Frimenom”, iznosi se krajnje neobična i veoma smela pretpostavka, da je Svetski okean najveće i  najinteligentnije biće na planeti. Pri tome se misli na sveukupnu vodenu masu na zemlji, koja, kao što je  poznato, pokriva 71% površine naše planete. (Shodno ovoj činjenici, logično bi bilo da se naša planeta zove Vodolija, ili nekako slično).

Naime, smatra se da je Svetski okean premrežen električnim nitima koje međusobno povezuju sav biodiverzitet koji živi u vodi, a on je još uvek neistražen i zagonetan u toj meri, da se istraživači češće iznenade i oduševe istovremeno, nekim novim, krajnje neočekivanim i čudesnim otkrićem u okeanskim dubinama.

Skoro svi su čuli za toplu, golfsku struju, koja teče uz istočne obale američkog kontinenta, pa negde gore, desno od Grenlanda  i prema severnom g. polu, ponire u ledene dubine, donoseći sveži kiseonik, neophodan morskim bićima. Takođe je dobro poznato da, poput stalnog kruženja vode u atmosferi, postoji i stalno kruženje dve struje u Svetskom okeanu: jedna, površinska, topla, sa istoka na zapad i druga, dubinska i hladna, koja kruži u suprotnom smeru, takođe celim okeaom, da bi izbila na površinu i spojila se sa početkom tople struje.  Kao nekakva ogromna reka, koja tako teče svetskim vodama, meša vodu, raznoseći kiseonik i hranljive materije neophodne za život i opstank živog sveta u vodenim uslovima.

Već nekoliko puta pominjem kiseonik, jer je u tome poenta. Naime, na okeansko dno i uopšte, u morskim vodama, talože se ogromne količine organske materije koje potiču od izumrlih morskih bića (riba, životinja, morskih biljaka,  mikroba, planktona, ali i od sve veće količine organskih materija sa kopna i lanca ishrane na njemu.). U tim naslagama je “zaposlena “ nezamisliva količina bakterija koja razgrađuje organski materijal. Produkt te razgradnje, između ostalog, je i velika količina metana, koji je dole zarobljen u tim debelim,  nataloženim slojevima organske materije.

Opasnost od tog metana postaje dramatično aktuelna ako se Svetsko more zagreje za 4-6ºC više nego što je “normalno”. Do polovine prošlog veka, normalno je bilo 14ºC, a sada smo planetu zagrejali na 15,5ºC. Ako bi se planeta pregrejala, bile bi oslobođene ogromne količine metana u atmosferu, a on ima nekoliko puta jači efekat staklene bašte nego CO2 . Nastao bi eksponencijalni porast tog efekta i pregrevanje planete bi potpuno izmaklo svakoj kontroli.

No, tu nije kraj mogućoj katastrofi. Već smo uveliko preterali sa zagađenjem svih vodotokova na površini i u plitkim podzemnim vodama; na obalama mora i okeana, a svo zagađenje, na kraju, završi u okeanu. Opisano pregrevanje bi prekinulo lanac kruženja vode u Svetskom okeanu. Podvodna, hladna struja, bi ostala bez kiseonika. U njegovom nedostatku, bakterije koje razlažu nataloženi organski otpad, počele bi da proizvode veoma, veoma otrovni gas, vodonik-sulfid H2S (sumporvodonik) –  gas močvvara, jezera u nestajanju, bara, ustajalih rečnih voda… koji ima zagušljiv, otrovan i nepodnošljivo smrdljiv miris na pokvarena jaja.

No, da dovršim svetsku priču. Ako se u Svetskom moru, tj. na njegovom dnu, proizvede nezamislivo velika količina vodonik-sulfida, te on izroni i dospe u atmosferu, pomoriće sav živi svet na kopnu, pošto je to već učinio u okenaima i morima, jer je dole i nastao.

Naučnici misle da će to biti šesto, veliko izumiranje na planeti. (Neki smatraju da je već u toku). Takođe, sada se smatra, da su se i prethonih pet izumiranja dogodila kao posledica izliva besa Svetskog okeana i masovnog trovanja živog sveta vodonik-sulfidom. Ostali faktori, kao što su vulkani, udari asteroida, zemljotresi i sl. koji su, do sada, smatrani glavnim uzrokom velikih izumiranja živog sveta na planeti,  mogli su imati samo lokalni ili regionalni uticaj.

Kaže se, da Svetski okean ima sposobnost da “misli”, jer ima neuporedivo veću “neuronsku” mrežu od čoveka, kojom povezuje sva zbivanja u svojim vodama i “zna” šta se događa u celom okeanu.  Ako “proceni” da je preteća opasnot prevelika za sam okean, nastaće vodonik-sulfid, jer je manja šteta da sve ostalo izgine, nego nestane sav život u samom okeanu, kao najvećem živom biću, koje je konačni čuvar života na planeti. Čak, ako bi nestao sav višećelijski život na kopnu i u vodi, iz preostalih mikroorganizama u okeanu, razvio bi se novi, višećelijski život u okeanu, jer je on sam, najveće živo biće na našoj planeti. Toliko je smela najnovija teorija o životu! Biće potrebno još mnogo naučno-istraživačkog rada i napora da se potvrde (ili ospore), ove, zaista krajnje smele i neverovatne pretpostavke.

No, svakodnevno svedočimo veoma učestalim, burnim i dramatičnim reakcijam planetarnih razmera i visokog inteziteta; planeta pokazuje svoje drugo lice i da ona neće propustiti šansu da energetski bilans uravnoteži po meri prirodnih sila koje imaju svoje zakone i ne mare što naša civilizacija ne ume da nađe neophodnu meru u potrošnji energetskih resursa planete i uskladi svoje postojanje i život sa prirodnim zakonima, na opšte dobro i korist.

Zato, čuvajmo životnu sredinu: ne secimo drveće i šume; ne bacajmo hranu i otpad nego ga reciklirajmo i vratimo energiju prirodi; ne zagađujmo vode, vazduh šume… čuvajmo Prirodu! Posebno čuvajmo Svetski okean, kao glavni rezervoar života na našoj planeti, jer time čuvamo sebe i svoje potonje naraštaje. Inače… neće biti druge šanse za čovečanstvo.

Astronomija.org.rs

Posvećeno 26. Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26), održanoj u Glazgovu, od 31. oktobra do 12. novembra 2021. godine.