Djetinjstvo provedeno u porodici sa tri sestre i jednim bratom koji su veći dio života daleko od  kuće uvijek me tjeralo da se pitam “Zašto?” Šta je to tamo daleko toliko bolje da su morali da odu  i da mi oduzmu momente uživanja i odrastanja sa njima? Jesu li više voljeni tamo? Šta im pruža  tudjina što im nije dao ovaj grad?

Odrasla sam i shvatila sam-ono zbog čega su daleko su prilike. Za bolji život, napredovanje,  ostvarivanje ličnih i poslovnih ciljeva. Ne krivim ih, u godinama sam u kojima ih razumijem više  nego ikad i imam kristalno jasno sliku ispred sebe. Patriotizam mi je ušao u vene tek postepeno, a  nije uvijek bilo tako. Krivila sam nefunkcionalni sistem uvijek kada bih bila razočarana što opet  za Božić moje sestre i brat nisu mogli da dodju. Pa smo odrasli i svi moji prijatelji su otišli. Nije  da ne tugujem zbog toga-ali takve (ne)prilike su mi već dobro poznate.

Ne sjećam se tačnog momenta kad sam odlučila da ipak ostajem u Crnoj Gori. Možda je to bilo  kad sam u svim evropskim gradovima tražila nešto čega tamo nema? Ili je možda to bilo onog ljeta  2019. koje sam provela u Americi i brojala dane da se vratim kući? Ne znam koji je ključni  momenat bio, ali znam šta znači za mene.

Svuda oko sebe čujem “Mlada si, pametna, obrazovana, šta ćeš ovdje?” To je upravo ono zbog  čega sam odlučila da ostanem. Crna Gora je izrodila nebrojane ličnosti vrijedne hvale, bez kojih  crnogorska tradicija i istorija ne bi bile izvanredne koliko jesu. Moja domovina zaslužuje izvrsne  akademike, pametne mlade ljude i poštene gradjane. Perspektivna crnogorska omladinska politika  pokazuje izuzetnu težnju ka napretku, koja meni kao mladoj ženi daje nadu. Ako ništa drugo-nešto  čime ova zemlja može da se diči jesu mladi. Pokazuju nevjerovatna dostignuća svakodnevno,  liderske sposobnosti i daju nadu. Nadu da će svaki nemir, kriza i teret biti riješeni. Ponosna sam  na sve što smo do sada postigli. Za neke mali napredak, za nas veliki. Za moje 22 godine mnogo  se toga promijenilo. Prihvatili smo različitosti, dobili ideje. Proširili vidike. Mada uvijek ima  mjesta za rast i razvoj, nije na odmet biti ponosan na napredak, kakvog god on inteziteta bio.  Zahvalna sam što sam dobila priliku da se baš ovdje rodim, da ovdje odrastam i gradim svoju  budućnost. Da sebe zovem Crnogorkom. Tvrdi narod mekog srca.

Ako me pitate za plan-njega nema. Ima želje, volje i teškog rada. Ima truda, suza, dobijenih i  propuštenih prilika, ima srećnih i tužnih dana. Ali nikad nema onih, koji ne traže napredak i novu  ideju. Takvih nema, jer nemaju priliku da se istaknu. Da napraviš promjenu, “samo” treba hrabrost.  I malo je, i previše je. Do čovjeka je.

Ne možemo imati sve, ali možemo raditi na svemu. Ne možemo promijeniti ono što je van našeg  dometa, ali možemo ono što je u nama. Otkažite kartu-ostajem, samo mi dajte priliku. Dajte kartu  nekome ko ima drugačiji izbor, ja sam svoje birala. Ostajem, pa neka bude sve kako mora. Meni  dovoljno, ja imam nadu i vjeru u bolje danas i sjutra.

****************

Ovaj esej objavljujemo u okviru konkursa na temu “Otkažite kartu, ostajem”. Svaki pristigli esej objavićemo u ovoj rubrici i prenijeti u izdanjima portala PCNEN na društvenim mrežama. Eseje objavljujemo u autentičnoj formi, s tim što su prethodno lektorisani i uklonjene grube gramatičke i pravopisne greške i propusti. Eseje objavljujemo redosljedom kojim su pristizali. Tri najbolja eseja biće novčano nagrađena.