Jedini način da se pandemija kovida-19 privede kraju jeste imunizacija dovoljnog broja ljudi širom sveta. Slogan „niko neće biti bezbedan dok svi ne budemo bezbedni“ precizno sažima epidemiološku stvarnost pred nama. Novo žarište bilo gde na planeti moglo bi raširiti novu varijantu SARS-CoV-19 koja je otporna na vakcine, što bi nas primoralo da se vratimo u karantin. Zabrinjavajuća pojava novih sojeva u Indiji, Brazilu, Južnoj Africi, Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zemljama pokazuje da takva pretnja nije samo teorijska mogućnost.

Problem je u tome to što su naši kapaciteti za proizvodnju vakcina još daleko od isporuke 10-15 milijardi doza potrebnih da se virus zaustavi. Do kraja aprila u čitavom svetu je proizvedeno tek 1,2 milijarde doza. Ako nastavimo ovim tempom, stotine miliona ljudi u zemljama u razvoju doći će na red za vakcinaciju tek 2023.

Zato je važna vest najava administracije predsednika Sjedinjenih Država Joe Bidena da će se pridružiti inicijativi stotine zemalja koje zahtevaju da pravila zaštite intelektualne svojine koja propisuje Svetska trgovinska organizacija budu privremeno suspendovana zbog vanrednih okolnosti, da bi se na taj način sprečila monopolizacija proizvodnje vakcina. Blagovremeno otpočinjanje pregovora na nivou Svetske trgovinske organizacije i usvajanje sporazuma koji će eliminisati postojeće barijere osiguraće zakonski okvir potreban državama i proizvođačima širom sveta da povećaju proizvodnju vakcina, lekova i dijagnostičkih sredstava.

Bivši predsednik Donald Trump je prošle jeseni sklopio savez sa nekoliko bogatih zemalja u nameri da blokira pregovore o eventualnom odricanju od prava intelektualne svojine. Pritisak na Bidenovu administracija da odustane od blokade pregovora u međuvremenu se pojačao jer odlaganje usvajanja predloženih mera doprinosi produžavanju pandemije. Inicijativi se pridružilo 200 dobitnika Nobelove nagrade i bivših šefova država i vlada (uključujući i mnoge poznate neoliberale), 110 članova Predstavničkog doma Sjedinjenih Država, 10 američkih senatora, 400 organizacija civilnog društva u Americi, 400 evropskih parlamentaraca i mnogi drugi.

Nestašica vakcina širom razvijenog sveta uglavnom je posledica nastojanja proizvođača da sačuvaju monopolsku kontrolu i zaštite svoju dobit. Pfizer i Moderna, kompanije koje proizvode veoma efikasne mRNA vakcine, odbijaju da odgovore na brojne zahteve kvalifikovanih farmaceutskih proizvođača koji im se javljaju tražeći dozvolu za proizvodnju njihovih vakcina. Nijedan od velikih proizvođača vakcina još nije podelio svoju tehnologiju sa siromašnim zemljama kroz dobrovoljni program razmene koji je ustanovila Svetska zdravstvena organizacija pod imenom COVID-19 Technology Access Pool.

Obećanja da će donirati vakcine za program COVAX iz kog se doze distribuiraju najugroženijim populacijama u siromašnijim zemljama sveta nisu adekvatna zamena. Takva obećanja će možda ublažiti osećaj krivice ljudi koji vode ove kompanije, ali neće značajnije doprineti globalnoj ponudi.

Farmaceutske korporacije su profitna preduzeća fokusirana na zaradu, a ne na stanje globalnog javnog zdravlja. Njihov način razmišljanja nije teško razumeti: cilj je zauzeti što veći udeo na tržištu, zadržati ga za sebe što duže i tako maksimizovati dobit. U ovakvoj situaciji jedini izlaz je direktniji angažman države na rešavanju problema s vakcinama.

Poslednjih nekoliko sedmica legije lobista farmaceutske industrije opsedaju Vašington i vrše pritisak na političare da blokiraju predloženu suspenziju prava intelektualne svojine. Da su ista sredstva uložena u proširenje proizvodnih kapaciteta, problem pandemije bi možda već bio rešen.

Umesto toga, farmaceutske kompanije uporno ponavljaju svoje kontradiktorne argumente. Tvrde da je suspenzija prava nepotrebna jer je postojeći regulatorni okvir Svetske trgovinske organizacije dovoljno fleksibilan da omogući pristup njihovim tehnologijama. Tvrde i da ovaj potez ne bi doneo željene rezultate, jer proizvođači u zemljama u razvoju nemaju potrebne kapacitete za organizaciju proizvodnje.

S druge strane, iste kompanije strahuju da će suspenzija prava uz posredovanje Svetske trgovinske organizacije biti previše efikasna. Kako drugačije tumačiti njihova upozorenja da će se na taj način ukinuti podsticaji za istraživački rad, smanjiti dobit zapadnih kompanija i konačno – kada svi drugi argumenti propadnu – da će to pomoći Kini i Rusiji da pobede zapad na geopolitičkoj sceni?

Nema sumnje da bi predložena suspenzija prava u ovom slučaju donela velike promene. Upravo zato se farmaceutske kompanije snažno protive inicijativi. To je potvrdilo i „tržište“ kroz oštar pad vrednosti deonica vodećih proizvođača vakcina nakon što je Bidenova administracija najavila da će podržati pregovore u STO. Ako inicijativa uspe, na tržištu će se pojaviti veće količine vakcina, cene će padati, a sa padom cena smanjiće se i profit.

Farmaceutska industrija tvrdi da bi to bio opasan presedan. Zato njihove tvrdnje i argumente treba podrobnije ispitati.

Posle godina žestoke kampanje i miliona žrtava pandemije HIV/AIDS, zemlje članice Svetske trgovinske organizacije najzad su se složile da treba ustanoviti institut prinudnog licenciranja (koji državama omogućuje da domaćim proizvođačima dozvole proizvodnju patentiranih farmaceutskih proizvoda bez saglasnosti vlasnika patenta) da bi se osigurao pristup neophodnim lekovima. Ali farmaceutske kompanije na svakom koraku nastavljaju da čine sve što je u njihovoj moći da taj mehanizam ospore. Upravo zbog očigledne nespremnosti farmaceutskih kompanija da sarađuju, suspenzija prava se mora regulisati na nivou STO. Da su bili spremniji za saradnju, proizvodnja vakcina i lekova bi odavno bila povećana.

Tvrdnja da zemlje u razvoju nemaju potrebne kapacitete za proizvodnju vakcina korišćenjem novih tehnologija je netačna. Kada su američki i evropski proizvođači prihvatili saradnju sa stranim proizvođačima kao što su Serum Institute u Indiji (najveći proizvođač vakcina na svetu) i Aspen Pharmacare u Južnoj Africi, nije bilo značajnih problema u organizaciji proizvodnje. I mnoge druge kompanije i organizacije širom sveta mogu doprineti povećanju ponude vakcina: potreban im je samo pristup tehnologiji.

Koalicija za inovacije za spremnost na pandemije identifikovala je oko 250 kompanija sposobnih da proizvode ove vakcine. Ali, kao što je predstavnik Južne Afrike u STO nedavno konstatovao: „Zemlje u razvoju takođe raspolažu naprednim naučnim i tehnološkim kapacitetima… nestašica vakcina je posledica postupaka nosilaca vlasničkih prava koji insistiraju na restriktivnim ugovorima da bi zaštitili svoju monopolsku poziciju, pokazujući tako da im je profit važniji od ljudskih života“.

Nema sumnje da je razvoj tehnologije za proizvodnju mRNA vakcina bio komplikovan i skup proces, ali to ne znači da druge kompanije širom sveta nisu sposobne da proizvode vakcine koristeći već razvijenu tehnologiju. Jedan od bivših direktora kompanije Moderna, Suhaib Siddiqi, izjavio je da bi uz malo više spremnosti da se tehnologija podeli sa drugima mnoge moderne fabrike u svetu mogle da započnu proizvodnju mRNA vakcina već za tri ili četiri meseca.

Rezervni argument farmaceutskih kompanija je tvrdnja da nam suspenzija prava nije potrebna jer je regulatorni okvir STO već dovoljno „fleksibilan“. One ističu da kompanije u zemljama u razvoju još nisu pokušale da iskoriste institut prinudnog licenciranja, kao da time hoće da kažu da su njihovi prigovori samo poziranje. Ali to navodno odsustvo interesovanja zapravo pokazuje koliko su velike farmaceutske kompanije bile uspešne u izgradnji neprohodne regulatorne džungle patenata, kopirajta, industrijskih prava, poslovnih tajni i povezanih „izuzeća“ pred kojima raspoloživi mehanizmi fleksibilnosti nemaju nikakvih izgleda. Pošto mRNA vakcine sadrže više od 100 komponenti sa svih strana sveta, od kojih su mnoge i same zaštićene pravom intelektualne svojine, koordinacija licenciranja između različitih zemalja za potrebe zatvaranja lanca snabdevanja praktično je nemoguća misija.

Takođe, prinudno licenciranje prema pravilima STO je još složenije u slučaju proizvodnje za izvoz, a izvoz je nužan da bi se ponuda vakcina na globalnom nivou povećala. Kanadska kompanija Biolyse nema pravo da svoju generičku verziju vakcine Johnson & Johnson izvozi u zemlje u razvoju jer je kompanija Johnson & Johnson odbila njen zahtev.

Još jedan faktor koji doprinosi nestašici je strah država i kompanija. Mnoge zemlje strahuju da će im Sjedinjene Države i Evropska unija ukinuti pomoć ili uvesti sankcije ako pribegnu prinudnom licenciranju, jer to su pretnje koje slušaju već decenijama. Ako bi Svetska trgovinska organizacija zvanično proglasila suspenziju prava, ove zemlje bi bile zaštićene od tužbi velikih kompanija, primene kaznenih mera i drugih neželjenih posledica.

To nas dovodi do trećeg argumenta koji velike farmaceutske kompanije rado koriste: tvrdnje da bi suspenzija prava intelektualne svojine smanjila njihovu dobit i obeshrabrila dalja istraživanja i razvoj. Ta tvrdnja je, kao i prethodne dve, očigledno netačna. Suspenzijom prava intelektualne svojine ne bi se ukinula obaveza plaćanja naknade nosiocima prava intelektualne svojine. Takođe, posle ukidanja monopolske zaštite koja im dopušta da blokiraju dodatnu proizvodnju, farmaceutske kompanije bi dobile podsticaj da i same dobrovoljno ulaze u slične aranžmane.

Čak i uz odricanje od prava proizvođači vakcina će zaraditi mnogo novca. Procenjuje se da će Pfizer i Moderna prodajom vakcina tokom 2021. godine zaraditi 15 milijardi i još dodatnih 18,4 milijarde dolara, iako su države finansirale veliki deo fundamentalnih istraživanja i obezbedile sredstva za iznošenje vakcina na tržište.

Da ne bude nikakve sumnje: ono što muči lidere farmaceutske industrije nije mogućnost gubitka ogromne dobiti. Brine ih to što će biti lišeni monopolskih profita, uključujući i profit od budućih buster vakcina koje će se u bogatim zemljama sigurno prodavati po visokim cenama.

Konačno, kada svi drugi pokušaji propadnu, poslednji argument u arsenalu farmaceutske industrije su tvrdnje da bi suspenzija prava pomogla Kini i Rusiji da pristupe američkoj tehnologiji. Ali i to je netačno, jer ovu vakcinu nisu stvorile Sjedinjene Države. U mnogim zemljama već decenijama traju istraživanja mRNA tehnologije i njenih medicinskih primena. Mađarska naučnica Katalin Karikó napravila je prvi proboj još 1978, a istraživanja su nastavljena u Turskoj, na Tajlandu, u Južnoj Africi, Indiji, Brazilu, Argentini, Maleziji, Bangladešu i drugim zemljama, uključujući Nacionalne institute zdravlja u Sjedinjenim Državama.

Osim toga, duh je već izašao iz boce. Tehnologija mRNA iskorišćena za proizvodnju Pfizer vakcine nalazi se u vlasništvu kompanije BioNTech (nemačke kompanije koju su osnovali turski imigrant i njegova supruga) koja je već dala licencu kineskom proizvođaču Fosun Pharma. Primera krađe intelektualne svojine u Kini ne manjka, ali ovo nije jedan od tih slučajeva. Kina je na putu da razvije sopstvene mRNA vakcine. Jedna od njih nalazi se u trećoj fazi kliničkih ispitivanja. U pitanju je vakcina koja se može čuvati na temperaturi kućnog frižidera, što će u velikoj meri olakšati njenu distribuciju.

Peščanik.net