За локалне изборе у Никшићу ДПС је убацио све своје политичке ресурсе.

У пропаганду се укључио неадекватни градоначелник Подгорице, бивши министри Монструма као и сва квазиинтелектуална шуша и маруша из региона скупа са домаћим носиоцима лудила који стандардно левитирају на граници неурачунљивости.

Ту фигуришу  и “анонимни” ноћни скрибомани графита мржње, “непознати” пресретачи активиста опозиције у Никшићу, помамљени медији Монструма који генерализују починиоце исписивања графита мржње- хладнокрвно приписујући те скаредности својим политичким опонентима.

Дакако, ти исти квазимедији шефа бившег режима се не либе да објаве лажне изјаве америчких сенатора, послије чега се покривају ушима и  посипају пепелом по глави, увијек спремни на безумље, рецимо, да измисле демолирање аута с регистарским ознакама Тузи у Подгорици што се десило прије пар дана.

Реторика и ставови, антилогика и губитак здравог смисла промотера бившег режима су, дакако,  идеални за растерзаније.

Ти пропагандни кловнови су се тако неспретно отварали по темама а потом лупетали да је било за очекивати да им се сва та накарадна спика моментално   растури на саставне дјелове.

И ту имамо проблем. Ко то треба да ради?

Наравно да то морају одрадити представници партија али и истакнути интелектуалци који учествују у изборном процесу у Никшићу.

То лако и без напора могу одрадити њихови плаћени ПР тимови  у посебном  сектору свога дјеловања.

Да ли опозиционе партије и групе грађана у Никшићу имају снагу за то? Наравно да имају, јер посједују ресурс политичке и интелектуалне елите!

А да ли се на вријеме (и из исправног угла реакције) они појављују да “испраше и на нос побију”  те пропагандисте бившег шефа режима?

Зачуђујуће је, али  је одговор одречан! Не!

Над тим питањем би се морали замислити политолози и социолози јер то није објашњиво.

Зато се намеће питање, зашто се умјесто прича о заслугама у гутању сузавца ПР тимови партија не “нагутају отровним изјавама” својих накарадних противника и почну као аждаје бљувати огањ по њима?

Зашто не дејствују, већ углавном трепћу од угледаног,  безбрижно окупирани свеколиким неполитичким неважностима?

Наши драги политичари су изгледа навикли да у арену, у  бој с најјачим експоненетима бившег режима,  иде непартијска  јавност,  новинари, адвокати и колумнисти који, по правилу,  нису у њиховим партијским редовима. Елем, можда и нису пожељни у њима, осим као отирачи за ноге, ко то зна?!

Међутим, послије тешких битака узавреле јавности, на крају баладе, наши драги политичари  су врло лако  све те личности колективно откачили и заслуге за слом режима приписали себи, закономјерно тражећи награду у виду радних мјеста које ће између себе подијелити, стандардно и наравно- по партијском  бабу и стричевима.

Елем, ако је завршница баладе таква, тада је ред да ти наши драги политичари свој посао одрађују професионално не тражећи на мобу људе, којима ће се потом нечасно намијенити улогу отписаних и одбачених.

Нека се лијепо туку у арени, покривајући сво поље политичког дјеловања.

“Што се мрчи’ када коват’ нећеш”?!

Опет, навикли смо да, што се политичке сцене у Црној Гори тиче, имамо сијасет опскурних ликова који се се бацају у политику у маниру познате народне поговорке: “Свако би желио да сједне на чело трпезе, ал’ кад дође вријеме да бесједи волио би да не сједи”!

Његош би таквима у лице одбрусио мисао: “Што се мрчиш када коват’ нећеш”?!

Наравно, у свему овоме се не може заобићи она важна, метафизичка страна приче.

Наиме, колосална маса православног народа је на литијама учествовала у величанственој демонстрацији саборности и слоге, све у духу братства и сестринства, топле људске блискости.

Ипак, дио људи политичке провинијенције се, по завршетку литија и повратку на своје политичке бродове намах промијенио те  демонстрирао антисаборност побацавши са политичке палубе све који нису у складу с њиховим меркантилним поривима.

При томе показујући моћни егоизам, који невиђеном лакоћом “метла” непорециве и кључне заслуге Митрополије и цјелокупног православног  народа Црне Горе, који је  силом духа и одлучности сломио Монструма и његов паклени режим што партијске перјанице нису могле да ураде цијелих тридесет година.

Дакако паклени режим полако одлази, противећи се и завијајући у мукама, а пред нама се јавља очита потреба за темељнијом промјеном политичког система, размишљања и дјелања, па и организовања на коректнијим друштвеним принципима од сада постојећих.