Piše: Dragan D. Dragović

Ja sam dio one prosječne crnogorske populacije koja misli da je prof. dr Petar Ivanović duboko ogrezao  u prljave korupcionaške poslove i da se debelo “naplaćivao“ iz državne kase, i po pitanju dnevnica i po pitanju ( bespovratnih !!! ) kredita. Imenovani profesor je osiono krčmio arapske i druge strane kredite, kao i sve ostalo što mu je moglo donijeti (prevashodno) materijalnu korist. Uvjereni smo da su, i svi oni iznad njega, kao i svi oni do njega – ljudi iste fele. Dakle, uvjereni smo da su “ONI – svi isti“.

Mi, isto tako, mislimo da su naši “zapadni prijatelji“ sve to dobro znali, i da ništa (konkretno i ozbiljno)  nisu preduzimali da isprave takvo stanje; i da je to tako namjerno rađeno. Tačnije, pisali su i pričali oni o TOME,  ali sve  u “rukavicama“, isto onako kao što je to nedavno govorio jedan od ovih naših ministara,  koji  kaže  – “Kakvu su štetu oni nanosili, ja mislim da ONI SAMI ZNAJU“ 

 A ovi “naši junaci“ ne samo da nisu TO znali, nego su bili ( i ostali u dubokom  uvjerenju ) da to što su oni radili i uradili, da je to “bolje da bolje ne može bit“.  I to su iskreno mislili, a i danas još uvijek misle. A  “TO” je, ustvari, bila jedan ista stvar na kojoj su njihova mišljenja bila na dijametralno suprotnim stranama. Ovo je sasvim logično, kad se otvoreno, jednoznačno i nedvosmisleno ne kaže ( što bi se reklo ) “Bobu – Bob a Popu – Pop“. Ipak, “zapadnjacima“ se i nije toliko žurilo jer su oni dobro znali ko smo i kakvi smo mi.  Isto tako, nije se ni ( tadašnjim ) “ivanovićima“ baš previše žurilo. A,  i zašto bi ?! Pa, pogledajte objektivno: šta će njima ( “zapadni crni” ) hleb kad već imaju domaću pogaču”? 

I sve je to tako “idilično“ funkcionisalo dugo godina, da se nisu desili izbori, na kojima je “vječna“ pozicija postala opozicija. Došli su neki novi “klinci“,  i ti novi “klinci“ su sada u poziciji da “sude  svojim bivšim sudijama“ – do juče –  nerikosnovenim licima.

I u tim cijelim promjenama, pored ostalih, odnekuda se pojavio i novi ministar poljoprivrede, mr Aleksandar Stijović,  koji – sa besprekorno uredno poslaganim papirima – pokazuje javnosti:  “ crno na bijelo“  kako su njegovi predhodnici ( Ivanović i Simović ) pokrali i ojadili  svoju državu. 

Iskreno, davno nisam vidio čovjeka koji toliko “zrači“ svojom narcisoidnošću,  i koji bi “prepukao“ da ovu senzaciju nije “podijelio”  sa nama. Moji prijatelji Rusi bi rekil: “Kriša mu je sjehala“, a naši primorci: “More mu je ušlo u uši“. Ipak, izgleda da je to sasvim normalno, jer je ovo današnje vrijeme puno egocentrizma. Nastale su duboke promjene, jer koliko samo do juče, jedan-jedini čovjek je imao pravo da bude “egocentrik“, dok su  svi ostali oko njega samo “puvali u taj njegov balun“. 

Prije nego što nastavimo dalje, imam pitanje za vas. A ono glasi: Šta treba da radi jedan hirurg čiji pacijent leži na operacionom stolu?!

I kao što je to pravilo u današnjem savremenom obrazovnom sistemu, data su vam 4 moguća izbora ( ili što bi onaj naš “stending ovejšen” ministar, rekao: maltiplčojsis“ ), i to:

1. da pođe do svoga kolege i da sa njim “na miru“ popije kafu 
2. da urgentno operiše pacijenta
3. da hitno zakaže konferenciju za štampu 
4. da promijeni ulje na kolima  

Većina nas ( koji su se obrazovali po “starom sistemu” )  bez razmišljanja bi odabrala pravi odgovor, dok bi ostala 3 ponuđena odgovora smatrala takvom ordinarnom glupošću koja su ispod najnižeg mogućeg nivoa. 

Ipak, shodno savremenom gledanju na stvari, postoje i oni drugi, koji bi recimo odabrali odgovor br.3. A odgovor br. 3 govori o tome da je sve “rijaliti šou“,  i da ( pomenuti ) hirurg PRVO treba SVIMA nama ( javnosti ! ) da kaže sve “potanko“ što su SVE njegovi predhodnici činili u operacionoj sali, i tek nakon toga (  ma kolko to dugo i beskonačno trajalo! ), da pristupi operaciji. Naravno, ako do tada pacijent bude još živ. Mada, za “rijaliti“ to je manje važno.

Mislim da je nedvosmislena razlika u našem obrazovanju, a time i razlika u našim prioritetima. 

Ustvari, kad malo bolje razmislim, ipak neću dalje da elaboriram, jer što kaže moj kum: “Pametnome – dovoljno “. 

Sad se sjetih moga dragog profesora istorije Pavića Milića ( koji je bio 50 godna stariji od mene! ), i koji je govorio : “Kažu da mudrost dolazi sa godinama, mada moje iskustvo govori da starost uglavnom dolazi sama”.

Priznajem, mi smo staromodni i već davno prevaziđeni, jer smo učeni da prvo obučemo donji veš pa onda pantalone,  a ne kao što to rade današnji  “ Supermeni “. 

I koliko god se izčuđavali, ipak – htjeli ne htjeli –  moramo  prihvatiti činjenicu da novo vrijeme nosi nove nafake.

Profesore Miliću, sad vidim da ste bili u pravu, i tada kad ste govorili da Istorija nije učiteljica već strogi posmatrač, koji nas ničemu ne uči, ali nas zato surovo i beskompromisno kažnjava za neznanje istorije.

 P.S.

Dok naš novi “ hirurg “ bombarduje javnost  neumoljivim  činjenicama koje su sve: jedna po jedna –  hronološki poređane i koje se nalazi u paprima sa obojanim markerima i koloritnim “šripavicama“,  onaj jadni pacijent se vještački ( jedva ) održava u životu. A – Do – Ka – Će ?!  Ne znamo!

I NIKO od nas ne smije ni da zucne, i da ( bar ispod glasa ) zapita: zar ne bi bilo bolje da se prvo “navuku čarape pa TEK onda da se obuju cipele“. 

Ili što reče neko: “ Ako se ne budemo ponašali kao da živimo u pravnoj državi – i ako znamo da ne živimo u njoj  – nikada tu pravnu državu nećemo dostići ”.

Ministre Stijoviću, ovo je, prije svega, vama upućeno.