______________________________________

Svakodnevni sevdah na Balkanu…….ili jedna mala i obična priča u Past Present Tensu o nesporazumima i nesporazumčićima i njihovom razjašnjenju u sadašnjosti i budućnosti..

Istočno bosanskim drumom vozim kroz vlažnu hladnoću karakterističnu za prelazak zime u proleće. U tišinu potopljene četvrtaste kuće, pritisnute ispranim crvenim krovovima, lenjo razgrćem šoferšajbnom na levu stranu Lima i desnu stranu starog asfaltnog puta. Onako ušančene u mala neuređena dvorišta, razgraničena drvenim i zarđalim zičanim ogradama, sedoše mi na grudi i izmamiše uzdah. Tu i tako pobacane po zatalasanoj lepljivoj smonici, prizvaše odnekud ljubavni zanos i njemu pripadajuću tugu, koja se poput crne žuči prosu po unutrašnjosti crvenog Forda. Moji tamni vilajeti i privlačni ponori melanholije, po inerciji produžiše pravo. Srećom, put  trgnu u levo povukavši me za sobom. Tako združeni prošli smo tablu dobrodošlice sa natpisom „Opština Rudo“ i uskočili u socrealnu arhitekturu gradskog trga, klasno distanciranu u odnosu na melanholične trilere i dert okolnih  starih kuća. Izašavši iz teskobe metalne konstrukcije vozila, radoznala i željna svežeg vazduha, protegoh korak. Vođena putem, uz i niz brdo, registrovah sa leve strane poleglu žutu travu i muslimansko, a sa desne strane i pravoslavno groblje. Oba razdvojena uskom betonskom stazom i oba opasana visokom i jakom žičanom ogradom, valjda u nameri da se spreči da se, mrtvi oni i mrtvi mi, ne ubijemo jos koji put.

Čitala sam prezimena, računala godine, rekonstruisala i povezivala. Povremeno bih zastala da uzdahnem i  kroz srce propustim karasevdah  ispisan nemoćnim bolom   po pojedinim, glatkim i neprimereno luksuznim, mermernim spomenicima.