Rekao je tiho : ,,Naslikaću sliku”.

Odgovorila mu je zaokupljena nečim drugim: ,,Pa dobro, to se od tebe i očekuje.”

Rekao je, ovoga puta glasnije: ,,Ne razumeš. Moja će slika da bude velika i živa. Ona će, poput srebrne strele, da obeleži jedno od bezličnih i svakoga dana istih, (Beo)gradskih jutara. Ona će da izađe, potrči iz centra i vidi prve ljude još tople i spore od, zvonom za posao, prekinutog sna. Ona će da hukće poput ježa još nepopunjenim, svežim, čistim i manje čistim ulicama. Prosuće život na drhtavu staricu, zelenom maskom prelepljenog lica i udahnuće miris vekne belog hleba iz njenog platnenog cegera. Momak u stilizovanoj crnoj kecelji će zaustaviti na tren dugačku metlu. Ispred malopre otključanih vrata još praznog gazdinog fensi kafića on će da spusti gard, primi lepotu i kliktavim pozdravom plati frejm. Moja slika će i da posrće i greši kad odmakne od centra. Ona će i da se muči i hropće i videće je umorne oči ispod čela zalepljenog na bočno staklo gradskog prevoza. I mahnuće iz tih ravnodušnih kutija poneka ruka i zabeleće nečiji osmeh. I nije važno što se konačna slika može samo pretpostaviti. Jedna tačka vremena će biti njihova i moja, zajednička. I biće ucrtana na platno i imaće sigurno neki efekat na nešto.

Odgovorila mu je ovoga puta potpuno prisutna i svesna trenutka.